Strah

Već smo zaboravili: samo pre nedelju dana Srbija je bila na ivici rata. Podsetimo se: kosovska policija je u prošli utorak rano ujutru na severu teritorije pod svojom kontrolom izvela bespotrebno brutalnu akciju, na koju je ovdašnji režim odgovorio podizanjem borbene gotovosti i navodnim pokretanjem oružanih jedinica ka granici sa Kosovom. Zainteresovani posmatrači su tog danas već dalekog 28. maja, pored niza vesti o akciji policije na Kosovu, te o pucanju u Zubinom Potoku, imali i jedinstvenu priliku da uživo prate tok misli osobe od koje je isključivo zavisilo da li će Srbija zaista ući u rat: „nekako“ se podudarilo da je ta osoba baš u vreme hapšenja na severu Kosova u parlamentu podnosila izveštaj (znamo, nikakvog izveštaja tu nije bilo) upravo o – Kosovu.

Do kraja dana napetost je nestala, sutradan se o tome pričalo kao o davnoj prošlosti, a nedelju dana kasnije – zaboravili smo. U međuvremenu je stigao (negativni) Izveštaj Evropske komisije i pod njim je nestalo sve u vezi sa onim drugim, prethodnim izveštajem (o Kosovu). Ove nedelje, stići će već nešto novo. Kao da živimo u doboš torti – red rata, red (premijerkine) zabave.

Sve znamo – niti je kosovsko pitanje najvažnije pitanje za Srbiju, niti se domaćem režimu može išta verovati. Otuda bi se za događaje i najave od prošlog utorka moglo reći da su bili puka dimna zavesa. A dimnih zavesa nema razloga da se plašimo. Pa ipak, podsetimo se, strepeli smo tih nekoliko sati u utorak ujutru. Zašto? Odgovor je jednostavan: zato što imamo posla sa osobama koje su jednom već realizovale svoje ratne (i kriminalne) pretnje. Koliko god se kao politički kolektiv trudili da to potisnemo i (kao) zaboravimo, u svakoj prilici poput te od prošle nedelje, sećanje na devedesete se aktivira u svom punom političkom kapacitetu. A taj kapacitet i smisao njegovog aktiviranja jeste – proizvodnja straha. Stoga se pored priznatog klijentelizma, u formulu održavanja moći tekućeg režima mora uključiti i – strah.

Više je razloga zbog kojih je lakše govoriti o klijentelističkim mrežama u temeljima (novog) poretka u Srbiji nego o strahu. Ti razlozi su moralne prirode. Klijentelizam je koruptivan, u smislu da kvari ljude. Ali mera pokvarenosti je – recimo to tako – moralno donekle ipak podnošljiva. Biti kolaborant ovog režima ne znači nužno raditi drugim ljudima o glavi. Ili barem to nije očigledno na prvi pogled. Ako priznamo da pristanak na ovaj režim dobrim delom proizlazi i iz straha, a ne samo iz sebične materijalne koristi jednog (ne malog) broja žitelja Srbije, moramo objasniti otkuda taj strah. I ako bismo zaista hteli da na to pitanje ozbiljno odgovorimo, neminovno se vraćamo u devedesete i (ratne) zločine „starog“ režima. Da nije bilo toga, danas ne bi postojali razlozi za strah od ponašanja praktično istih aktera.

Sramota od priznanja da se plašimo ljudi koji danas vode Srbiju dvostruka je. Prvo, čini nas političkim i ne samo političkim kukavicama. Drugim rečima, priznavši da se plašimo, priznajemo i da smo spremni da odustanemo od borbe za ono što je ispravno jer strahujemo od verovatnih posledica. Nije prijatno znati to o sebi. Na to, međutim, naleže još veća nelagoda. Mi znamo da je taj strah opravdan jer znamo da su isti akteri zaista pokrenuli i podržali masovne zločine iz devedesetih. A ako u njima nisu baš i učestvovali, onda su ih barem kasnije svojski poricali ili zataškavali: sa njima i čitava politička zajednica, kao kolektivni saučesnik. Kada god danas neko iz režima zazvecka oružjem, koliko god to bilo budalasto, mi imamo dobre razloge da strepimo, jer znamo da se jednom to isto već dogodilo, iako je i tada bilo besmisleno.

Ali, o tome, o razlozima za opravdani strah, u najvećem delu javnosti se uporno ćuti. Ako se priznaju ti razlozi, priznaju se i zločini iz devedesetih. Ti zločini su moralna ljaga na licu zajednice. Ako se ne priznaju, ostaje očigledni, ali neobjašnjeni strah. Što takođe provocira moralnu nelagodu. Izlaz se našao u – zaboravu. Ne sećamo se više straha od prošlog utorka ujutru, kao što smo tobože zaboravili i sve iz devedesetih.

Nema razloga da sada ovde stoji zaključak o svim dobrim razlozima za mere i instrumente tranzicione pravde (od suđenja do lustracije). Naprotiv, baš zato što su žitelji Srbije velikom većinom svesno odlučili da tranziciona pravda kao koncepcija nije dobar izbor, pomirimo se sa tim da će tekući režim nastaviti da igra na „neutemeljeni“ strah u svakoj novoj kriznoj situaciji. (Pritom, za režim kriza nije ono što ugrožava žitelje Srbije; naprotiv, ovaj režim vidi krizu jedino kada je ugrožena njegova razobručena moć.) Režim će pretiti, a mi ćemo znati da te pretnje nisu prazne iako ćemo i dalje odbijati da jasno artikulišemo i priznamo sadržaj koji ih čini uverljivim. Dakle, umesto od žala što tranziciona pravda nije realizovana iako je, i danas to vidimo, bilo dobrih razloga za to, možemo krenuti od tog osećanja da smo pod stalnom pretnjom i zapitati se da li je bolje da se i nadalje (s dobrim iako neizrečenim razlozima) plašimo ili je bolje da uprkos (opravdanom) strahu sklonimo s vlasti one koji nas neprekidno plaše. Drugim rečima: hoćemo li savladati svoj strah (i moralnu nelagodu sa njim u vezi) ili ćemo se zauvek plašiti?

Peščanik.net, 04.06.2019.