Strategija podivljavanja

Nastanak termina „podivljavanje“ vezan je za dugu lovačku tradiciju u Evropi ali i u našim krajevima, gde su divlji fazani izlovljeni pre više stotina godina, pa su se lovci onda našli na mukama, jer čemu lov ako nema fazana ili divljih svinja, koje su nedavno pohodile urbana jezgra Novog Sada i Beograda. Jedna divlja svinja je čak zabasala toliko duboko da je ušla u javnu garažu na Obilićevom vencu, valjda tragajući za Filološkim fakultetom, ali se nekako spetljala i strmoglavila sa petog sprata. Za njihovu eliminaciju, uprava grada je angažovala lovačka udruženja koja su rado dočekala ovaj nesvakidašnji vid urbanog lova na divljač. Ovo je posebno atraktivna akcija kada lovišta ostanu bez divljači usled istrebljujućeg lova ili u vreme lovostaja. Onda se sa lovištem nešto mora uraditi, odnosno mora se ispuniti novom divljači, koja se namenski proizvodi, kao što je to uglavnom slučaj sa proizvodnjom fazanskih pilića u velikim fazanerijama. Ovo nije nimalo lak postupak, jer pitomi fazan nikome nije potreban, nijednom lovcu ne predstavlja gušt da odstreli mirnu životinju, već bira one živahnije, brže, samovoljnije, spremne na ozbiljne rizike kako bi izmakle „duhu predaka“ koji se probudio u lovcima. Kako onda podivljati fazana i spremiti ga za odstrel? Za tako nešto je neophodno osmisliti ozbiljnu strategiju, koja bi morala da opiše postojeće stanje u opustošenim lovištima, isto tako i da definiše ciljeve i prioritete razvoja lovišta, kao i da predvidi rast budžeta bar na desetogodišnjem nivou. Recimo, neke bolje fazanerije u Srbiji danas proizvedu i do 200.000 fazanskih pilića, koji potom prolaze kroz specijalni tretman uzgoja i faznog podivljavanja. Najbolje fazanerije se hvale da imaju zaokružen čitav proces, od boksova za uzgoj i smeštaj matičnog jata, preko inkubatorske stanice, te kućica za topli odgoj sve do volijere za podivljavanje. Samo podivljavanje operiše pre svega sa otvorenim i zatvornim prostorom, žicom, travom, doziranjem i redukcijom hrane, što će pitomog fazana naposletku naterati da podivlja. Nakon tog procesa, fazan je spreman za odstrel.

Strategija razvoja kulture Republike Srbije 2020-2029, koja je nedavno usvojena na sednici Vlade, predstavlja jedan restriktivni i regresivni programski dokument o kome je već bilo reči na stranicama Peščanika. Naime, nakon javne debate tokom 2017, kada je ozbiljne prigovore uložila Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije ali i neki pojedinci, dokument je tobože vraćen na doradu, ali nikada više nije ponuđen javnosti na uvid, da bi nenadano, poput ponornice, isplivao na svetlo dana preko vesti o njegovom usvajanju zajedno s Akcionim planom. Ovaj događaj je pozdravilo Ministarstvo kulture, istakavši da je „usvajanje Strategije od izuzetnog značaja za kulturu Srbije, imajući u vidu da Srbija nikada u istoriji nije imala strateški dokument koji uređuje ciljeve i prioritete razvoja u oblasti kulture“. Takođe, rečeno je da ovaj dokument pokazuje „opredeljenje Republike Srbije i definiše opšti državni i nacionalni interes u kulturi… Strategijom se definiše srpsko kulturno jezgro i srpski kulturni prostor koji ne podrazumeva samo teritoriju države Srbije“. Isto tako, prema izjavi predstavnika resornog ministarstva, Akcioni plan koji je usvojen uz Strategiju, podrazumeva više stvari, ali pre svega: „razvoj kulturnih potreba građana, posebno dece i mladih, naročito putem medija; zaštitu i vrednovanje kulturnog nasleđa kao neobnovljive i jedinstvene zaostavštine, podsticanje i promovisanje umetničkog stvaralaštva kao slobodnog izraza ljudskog duha; kao i aktivno učešće u međunarodnoj kulturnoj razmeni i doprinošenje ugledu zemlje u svetu; savremene modele finansiranja i shvatanje kulture i kao značajnog privrednog potencijala“.

Opisana Strategija, koja je usvojena na sednici Vlade 13. februara, demonstrira pre svega visok nedemokratski potencijal ministra Vukosavljevića i njegovih najbližih saradnika, koji su se oglušili o kritike koje su bile upućene upravo ovim spornim mestima kojima se oni danas hvale, kao „nezamenljivom osnovom za razvoj kulture u Republici Srbiji za narednih deset godina“. Dakle, sačuvana je etno-nacionalistička baza koja je potom integrisana sa neoliberalnim shvatanjem kulture kao delom privrednog i turističkog potencijala zemlje, pri čemu je težište stavljeno na brendiranje srpske nacionalne kulture kao manastirsko-kosovske-zaostavštinske riznice iz koje se jedino može generisati kultura kao vid tradiranja kanonskih vrednosti izvan kojih ne postoji ništa drugo. Ili postoji u tragovima, maskirano frazama „savremeno stvaralaštvo“, „digitalizacija“, „posebna kulturna potreba“, „rezultat statistike“ itd. Zapravo, kada se ovaj statistički rezultat o kulturnim potrebama u Srbiji prevede na iole razumljiv jezik, dobija se jasna slika jednog programskog dokumenta, koji je brutalnom redukcijom izbrisao jugoslovensko nasleđe iz kulture Republike Srbije, i vratio je, ne čak ni u vreme između dva rata, pa ni pre Prvog svetskog rata, već u predositejevsko stanje.

Ovakva redukcija nije ništa drugo do vid jednog dugog procesa podivljavanja koji je sada dobio i programski dokument, dakle smernicu za nastavak ovakvog delovanja u polju kulture za narednih deset godina. Ovo će imati pogubne posledice i dovešće do disbalansa kakav nije postojao ni tokom devedesetih godina. Tobože programska raspodela sredstava, netransparentno odlučivanje, davanje prioriteta svemu što nema veze sa zaista realnim potrebama u savremenoj kulturi Srbije, legitimisaće one kulturne prakse koje se mogu povezati sa delovanjem desničarskih udruženja, koja pod geslom brige za zaštitu životinja i kulturne baštine demonstriraju najradikalnije oblike podivljavanja na javnoj sceni. Usled takvog trasiranja kulture, moguće je da sa javnog servisa budu plasirane optužbe da neko ne piše srpskim jezikom, da ne pripada ovoj kulturi, te da je neko umetničko delo antidržavno ili pak čin veleizdaje – što je već ustaljena praksa u radu pojedinih profesora Beogradskog univerziteta. Pitanje je šta će biti sledeći korak, kada ovakva Strategija bude usvojena i u Skupštini, i poslata svim institucijama kulture kao obavezujući putokaz u prošlost.

Peščanik.net, 21.02.2020.

Srodni linkovi:

Saša Ilić – Ministar i margarite

Saša Ilić – Za Deklaraciju spremni!

Saša Ilić – Cveće zla

Dejan Ilić – Ministar i njegovi stratezi

Saša Ilić – Strategija regresije kulture