- Peščanik - https://pescanik.net -

Sudija Majić

Foto: Predrag Trokicić

Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda, prvi koji je iznutra javno rekao šta se sve raspalo u zakonodavnoj i sudskoj vlasti. Raspalo se skoro sve. Buntovnik koji je sebe dobrovoljno izgnao iz redova podobnih i poslušnih, i tako možda postao junak svog novog literarnog trilera.

Njegov javni jezik je miran i savršeno artikulisan. Ali se jasno vidi da nije poravnat niti usklađen sa potčinjenim i umirućim pravosuđem. Nema izgleda da takav postane pred bilo kakvim pogromom. Ako nije u stanju da svojom smelošću zaustavi konačnu agoniju i rušenje nezavisnosti sudske vlasti, bar uspešno čuva svoju. To je već časni podvig u ovom brlogu.

Šta bi moglo da ga snađe? Pa eto, da bude razrešen svoje sudijske dužnosti, i da njegova dostojnost bude data na ocenu advokatskim komorama. Ništa strašno, svaki čovek koji drži do sebe, bio bi uzdignut ako se na njega bacaju kamenjem i drugim primatnim oružjem potpuno nejasni oblici života, dresirani stvorovi iz menažerije srpskog parlamenta: Martinović i Rističević, na primer.

Vratićemo se ovim kliconošama nešto kasnije, jer oni su indikatori metastaze, gadni i sasvim odvratni čirevi na telesini društva, skloni provaljivanju i sveopštem zagađenju svega što nas čini ljudima.

Sudija Majić je inficiranu mašineriju režima izazvao sasvim namerno. Tačnije bi bilo reći da taj neprijatni boravak u simboličkoj sobi za prljavi linč nije želeo da izbegne. Da jeste, morao bi da se liši svog mišljenja, i ličnog imperativa da ga iznese. A to bi bilo preskupo.

Taj javni stav svakako u sebi sadrži dva segmenta: stručni, koji se tiče oktroisanih normi, prava i pravde, i svakako lični, nezamisliv bez osećanja da je svima nama, pa i njemu, časnom sudiji, uskraćen veliki komad slobode. Da se svakog božijeg dana otkida još po jedno parče. I da to rade ljudoidi oskudnog i zarobljenog uma, pokušavajući da u svojim teskobnim lobanjama projektuju krotko društvo ograđeno žicom.

Da nije tako, ili bar približno tako, sudija Majić ih ne bi toliko potresao. Morali su da protiv njega započnu biološki rat, putem već rečenih kontejnera AM i MR, koji su davno pretvoreni u rasad za distribuciju zloćudnih agenasa. Naprednjačkog verbalnog antraksa, na primer.

Sudbina Miodraga Majića je važna odrednica za utvrđivanje granica ličnih sloboda i saznanja ko ih, dođavola, postavlja. Ali je razlog za njegov javni progon zastrašujući: to se dogodilo samo zbog toga što se on, u okviru struke, zalagao za čuvanje neotuđivog prava na nadu. Čak i za one koji su izvršili teške zločine, a izloženi su neopozivoj i inkvizicijskoj odmazdi društva. Odnosno države, koja sebe i dalje smatra pravnom.

U tom pravu na nadu sadržan je supstitut civilizacijskih dometa u čuvanju postojećih, ili osvajanju izgubljenih sloboda.

Krivični zakonik je izmenjen zbog zločina i žrtava koje tek slede, što jeste priznanje estradnog zakonodavstva da ih svakako očekuje. I nema ideju o dobrom ili bilo kakvom rešenju za sprečavanje najsurovijih oblika nasilja. Osim odmazde post festum, ili post mortem, svejedno je. Deca, trudnice i najranjiviji čuvaju se pre nego što zločinac stigne do njih. Ova država to ne ume i ne želi.

U isti zakon su se ušunjale, a zatim centralno mesto zauzele zaštićene egzotične vrste: predsednik, premijer, poslanici… U slučaju, ne daj bože, pu-pu, daleko bilo, da neko (pojedinac, organizacija) digne ruku, kuku, ašov, motiku, poganu motku, ili pokuša da se odbrani od nasilja raspomamljene klike – sledi mu doživotna robija. Ako stvar nazovemo pravim imenom, slobodno tumačenje ove davno zastarele i nerazumno represivne norme može oduzeti slobodu svakome koji se odupire unutrašnjoj okupaciji i tiraniji.

Pa i autoru ovih redova koji je uveren kako je otpor bandi na vlasti neophodan i neizbežan. Utešno je (za autora) što ta doživotna ne bi preterano dugo trajala.

A evo i male, poučne digresije sa Njegošem: „Al’ tirajanstvu nogom stati za vrat, dovesti ga k poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetija!“

Naravno, sudija Majić je pomno čuvao sebe i svoju struku od sličnih pobunjeničkih projekcija. Ali, to nije sprečilo njegov temeljni linč u parlamentu. Ta zgrada je postala drvo za vešanje svakog vesnika koji dobro vidi, i ume i sme da kaže kako je car besraman, pogan, ružan i go. Može i nag, ako hoćete, ne menja suštinu tog odvratnog prizora.

Navedena dvojica kliconoša optužila su Majića da se zbog svojih stavova solidariše za zločincima i ubicama dece. I još da je primao mito za oslobađajuću presudu Gnjilanskoj grupi.

Oni koji nisu slušali ili pročitali šta je sve izašlo iz govornih šupljina AM i MR, bolje što nisu. Spasli su sebe od mučnog parlamentarnog prosipanja i tabloidnog sejanja naprednjačke pogani.

Evolucija raspadanja sistema u truloj radikalskoj državi vodi pravo u eskalaciju represije.

Skoro neizbežno sledi uvođenje zakona koji bi štitio ime, lik i delo njihovog predsednika.

I to bi ga pretvorilo u balkansku verziju Bokase, smešnog kanibala koji je već pojeo život zatočenog naroda.

Peščanik.net, 24.05.2019.

Srodni link: Filozofski fakultet – Otvoreno pismo povodom satanizovanja sudije Majića

TEMA – REFORMA PRAVOSUĐA