- Peščanik - https://pescanik.net -

Supstanca

Fotografije čitateljki, Ivana Karić

Kad Aleksandar Vučić kaže “ja u Dačićevu lojalnost nikada nisam verovao, ne verujem ni danas”, postavlja se pitanje – kako da građani Srbije danas veruju Vučiću. Zašto to, naime, nije rekao pre dve godine? Nije mogao da kaže istinu?

Kako da znamo da danas takođe ne postoji neki razlog – koji ne može da kaže – a zbog kojeg takođe građanima Srbije ne može da kaže istinu. Podrazumeva se – za njihovo dobro.

Ali, kad je već načeto pitanje lojalnosti, čini se da je ipak prvo Vučić odstupio od toga. Jer, treba li podsećati, čim je (od Dačića) i formalno preuzeo mesto predsednika Vlade, što znači i ministra policije, Vučić je lansirao “aferu banana”. Od tog trenutka svi se u Srbiji zapravo pitali samo kad će Dačić biti uhapšen, a ne šta radi i ima li šta da kaže.

Ne zna se da li je Dačić posle opstao zahvaljujući svojoj političkoj veštini ili podršci nekih stranih sila, ali Vučiću u stvari nije ni trebalo da ga načisto sruši. Dovoljno je bilo da ga detronizuje i marginalizuje i pripremi za ulogu “mangupa u sopstvenim redovima” koji je, eto, tako nezahvalan da ujeda ruku koja ga hrani. U suštini, manje-više za istu rolu kandidati su i svi koji danas ulaze, ili će ući nakon izbora, u koalicioni savez sa liderom Srpske napredne stranke.

Ali, kad smo već kod suštine, tj. supstance, postojao je možda još “suštinskiji” razlog zbog kojeg je Dačić bio potreban Vučiću. To su, naime, devedesete. Trebao je Vučiću saveznik u nastojanju da malo propere te devedesete, da umanji njihovo pogubno dejstvo i da veći deo uzroka za loše stanje u Srbiji svali na petooktobarce.

To se najbolje vidi u oceni koju je – kao i onu prethodnu o Dačićevoj (ne)lojalnosti – izneo na svojoj omiljenoj televiziji, rekavši da je Milošević iako je učinio svojevrsni “ekonomski zločin”, ipak “sačuvao supstancu naših kompanija”. Te da je ključni uzrok današnjih problema “pljačkaška privatizacija”.

Privatizacija u Srbiji svakako nije bila uzorna, ali ako se uzme u obzir da je tek oko jedna trećina ovih postupaka poništena, to i nije tako loše. U stvari, veliki deo problema nakon 2000. proistekao je iz činjenice da su se kao potencijalni kupci vrlo često pojavljivali pojedinci koji su se devedesetih obogatili na nelegalan način. Tih godina cvetali su siva ekonomija, crna berza, korupcija, šverc i hiperinflacija. Prava pljačka i državne i društvene, a i privatne imovine odigrala se tada.

Tih devedesetih, takođe, razorena je srpska privreda. Pad bruto domaćeg proizvoda Srbije sa 40 na 10 milijardi evra o tome dovoljno govori. Ali, nije reč samo o tome, da je samo to bilo bi lako. Šta je, naime, “supstanca kompanija”, kako kaže premijer Vučić? Jesu li to zgrade i mašine? Ne, to su kulise. Preduzeća u Srbiji nakon 10 godina rata i sankcija bila su Potemkinova sela. Na početku 21. veka srpska preduzeća bila su tehnološki zaostala, bez proizvodnih programa, bez tržišta. Ali, najvažnije, odgovor na pitanje šta je supstanca glasi: supstanca je – znanje. Supstanca je u glavama ljudi. A oni koji su nešto imali u glavi napustili su ili preduzeća ili Srbiju. Tu leži supstancijalna veza Vučića i Dačića, bili oni međusobno lojalni ili ne.

Novi magazin, 20.04.2016.

Peščanik.net, 21.04.2016.

Srodni linkovi:

Vesna Rakić-Vodinelić: Parlamentarni izbori 2016 – II

Végel László – Suvišni građanin suvišnog grada

Mijat Lakićević – Vučić i mladi

Sofija Mandić – Mrtve duše

Vesna Rakić-Vodinelić: Parlamentarni izbori 2016 – I

Dejan Ilić – Bure u kampanji

The following two tabs change content below.

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.