Fotografije čitateljki, Ivana Karić
Broj upisanih birača, izlaznost birača i prekoračenje izbornog praga na ranijim izborima
Jedna od retkih konstanti izbora u Srbiji jeste da se nominalni broj birača kreće oko 6.700.000. Na izborima 2012. godine Republička izborna komisija (RIK) je objavila da je broj upisanih birača iznosio 6.770.013, 2014. godine taj broj je bio nešto veći – 6.765.998, dok 2016. godine taj broj iznosi 6.737.808 birača. U oktobru 2011. godine je bio izvršen popis stanovništva, a rezultati su objavljeni na sajtu Republičkog zavoda za statistiku. Prema tim rezultatima, ukupan broj stanovnika u Srbiji iznosio je 7.120.666. Može se uzeti, premda egzaktnih podataka nema, da u odnosu na ukupan broj stanovnika u Srbiji živi između 17% i 19% maloletnika, tj. lica bez biračkog prava. Zbog toga stvarni broj birača nije veći od 6.050.000. Ove razlike se jednim delom mogu pripisati tome da nekoliko stotina hiljada građana Srbije više ne živi u Srbiji, a u biračkom spisku se ipak „vode“ kao birači. Takođe, ne mogu se isključiti ni „mrtve duše“. (Ne treba zaboraviti da je tadašnji predsednik SNS, a danas mrzovoljno utišani predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, između dva kruga predsedničkih izbora optužio tadašnju vlast da je u birački spisak dopisala 500.000 umrlih, a onda „zaokružila“ njihove glasove – Blic online, 10. maj 2012. Gde li nestadoše?).
Na parlamentarne izbore (tada održane zajedno sa predsedničkim) izašlo je 57,77% upisanih birača, tj. 3.911.136 građana. Na izbore 2014. godine izašlo je 53,09% upisanih birača, tj. 3.592.375 građana.
Na parlamentarnim izborima 2012. godine bilo je proglašeno ukupno 18 izbornih lista, a 10 lista je prešlo cenzus i njihovi predstavnici su ušli u parlament (6 lista za celu Srbiju i 4 liste manjina). Da bi liste za celu Srbiju prekoračile cenzus bilo je neophodno da lista dobije preko 215.000 glasova birača. Tada, 2012. Godine, izborne liste čiji predstavnici nisu osvojili skupštinski mandat, dobile su ukupno 12,23% glasova svih birača koji su izašli na izbore, tj. 565.617 glasova (nešto više od jedne osmine glasova). Ovaj broj donekle korespondira sa brojem tada trećeplasirane liste (Socijalistička partija Srbije – SPS). Tada, na izborima 2012, trećeplasirana lista je dobila 14,51% glasova, tj. za nju je glasalo 567.689 birača, a pri raspodeli mandata, ta ista lista je dobila16,60% mandata, tj. 44 poslanička mesta. To znači da je „rasturanje“ glasova datih listama koje nisu ušle u parlament rezultiralo time da je nešto manje od jedne petine ukupnog broja poslaničkih mesta (250 prema 44), na ovaj način „izgubljeno“ za 8 poslaničkih lista (čiji predstavnici nišu ušli u Skupštinu), te su ta mesta prirasla onim listama koje su prešle cenzus, što je posledica proporcionalnog izbornog sistema, uz primenu D’Hondt-ove formule. Lista koja je 2012. godine osvojila najmanji procenat glasova za ulazak u parlament – 5,51% – pri konačnoj raspodeli mandata dobila je 6,40% mesta u Narodnoj skupštini, tj. 16 poslanika. Budući da je za listu koja je poslednja prešla cenzus od 5% glasalo ukupno 215.666 birača, za jedno mesto u parlamentu, najniže plasiranoj listi koja je prekoračila cenzus, bilo je potrebno da glasa 13.425 birača, ali ukupno preko 215.000 birača, da bi cenzus bio prekoračen. Lista koja je 2012. godine osvojila najveći procenat glasova – 24.044% – pri konačnoj raspodeli mandata dobila je 29,20% mesta u Skupštini, tj. 73 poslanika. Za tu listu glasalo je ukupno 940.659 birača, pa je za jednog poslanika najbolje plasirane liste bilo potrebno 12.880 glasova (razume se uz prekoračenje cenzusa). Da bi manjinska lista dobila jednog poslanika, na izborima 2012. godine, bilo je potrebno da za listu glasa 0,34% birača, tj. ukupno 13.384 glasa. Kad se ovi brojevi uporede, izvesno je da je za jednog poslanika najlošije plasirane liste za celu Srbiju, uz prelazak cenzusa od 5% bio potreban manje-više isti broj glasova, kao za jednog poslanika manjinske liste. Razlika u broju glasova koji je morao dobiti jedan poslanik najlošije plasirane liste za celu Srbiju u odnosu na jednog poslanika najbolje plasirane liste za celu Srbiju je bio mali – oko 500 glasova više je morao dobiti poslanik najlošije plasirane liste (uz prelazak cenzusa, a radi se o listi koja nije manjinska).
Na parlamentarnim izborima 2014. godine bilo je proglašeno ukupno 16 izbornih lista. Ukupno 7 lista je prešlo cenzus – od toga 4 liste za celu Srbiju i 3 liste manjina. Na tim izborima počinje izrazita dominacija liste čiji stožer je činila SNS. Ona je osvojila 48,35% glasova birača koji su izišli na izbore, tj. ukupno 1.726.920 glasova, što je rezultiralo time da u Skupštini ukupno osvoji 158 mandata. Taj rezultat valja još jednom uporediti sa rezultatima vodećih lista iz 2012. godine. Tada je koalicija oko SNS dobila ukupno 940.659 glasova i pripala su joj 73 mandata u Skupštini, dok je lista oko (tadašnjeg) DS dobila 864.294 glasa i pripalo joj je 67 mandata. Dakle tadašnje dve najmasovnije liste imale su ukupno 140 mandata u parlamentu. Na osnovu izbornih rezultata vodećoj političkoj stranci 2014. godine pripalo je 158 mesta u parlamentu. To znači da je broj glasova po jednom poslaniku za prvoplasiranu koaliciju na listi bio bitno manji nego 2012, iako je procenat i apsolutni broj izašlih birača bio manji nego 2012. godine. Za jednog poslanika koalicije oko SNS, 2014. godine moralo je glasati jedva nešto više od 10.000 birača, naspram 2012. godine, kada je za poslanika te iste liste moralo glasati preko 12.000 birača. Dakle, na izborima 2016. godine – kao i na svakim drugim, a izuzimajući političke momente i imajući u vidu samo brojke – broj glasova koji mora dobiti poslanik prvoplasirane i poslednje plasirane liste zavisi od procenta, a time i apsolutnog broja birača koji iziđu na izbore, broja lista koje pređu cenzus i broja ukupno proglašenih lista (za izbore 2016. broj proglašenih lista je najveći u poslednje 4 godine, jer iznosi 20). Izbori iz 2012. i 2014. godine pokazuju da što je veći broj lista, veći je i procenat rasturenih glasova, datim listama koje nisu prešle cenzus. Što je manji procenat birača, manji je i broj glasova po poslaniku za prvoplasiranu listu, a taj broj je veći za poslednju plasiranu listu.
Za parlamentarne izbore 2016. godine postoje samo dve poznate: ukupan broj birača i broj proglašenih lista. Validne procene o tome koliko će birača izići na izbore, do danas nisu date. Takođe, procene rejtinga stranaka i koalicija se bitno razlikuju među institucijama koje su objavile svoje rezultate ispitivanja javnog mnjenja. Verujem, ipak da će najmanje 5 lista za celu Srbiju, po dosadašnjem toku stvari, preći cenzus.
Izborni organi
Republička izborna komisija
Sastav Republičke izborne komisije je sporan. (Sporno je i samo ime. Atribut „republička“ je imao smisla dok je Srbija bila sastavni deo federacije odnosno državne zajednice. Danas bi bile primerene reči „državna“ ili „centralna“.) Sastav je sporan zbog prvog među jednakima, tj. zbog predsednika RIK. Stari-novi predsednik RIK je prof. dr Dejan Đurđević. On je još u avgustu 2014. podneo ostavku, a to je objasnio time što je Glavni odbor SNS odlučio da nijedan član stranke ne može da ima dve plaćene funkcije (neispunjeno obećanje, kako bi se to reklo u Istinomeru; uostalom, kao i brojna druga). Đurđević je, pošto je podneo ostavku na mesto predsednika RIK, ostao direktor Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo. Ujedno, on je i član Glavnog odbora SNS. Iako u ostavci, Đurđević je faktički postupao kao predsednik RIK, a to je pravdao time da Skupština o njegovoj ostavci nije odlučivala. I tako gotovo cele dve godine. O prenemaganjima povodom ove ostavke i ponovnog izbora istog Đurđevića sam već pisala na sajtu Peščanika. No, uprkos napisima u brojnim medijima, D. Đurđević je i danas predsednik RIK i, razume se, najeksponiraniji njen član. Da li postoji sukob interesa, ako se u jednoj istoj ličnosti steknu funkcija predsednika jedne državne izborne komisije koja mora biti nepristrasna i samostalna prilikom donošenja odluka i istaknutog člana organa vladajuće političke stranke? Uverena sam da sukob interesa postoji. Istina je da Zakon o izboru narodnih poslanika ne diskvalifikuje dato lice za članstvo u RIK i kad je ono član organa političke stranke koja sudeluje na izborima. Međutim, za razumevanje položaja predsednika RIK od presudnog značaja je odredba čl. 28. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Stav 1. čl. 28. glasi: „Funkcioner može da vrši samo jednu javnu funkciju, osim ako je zakonom i drugim propisom obavezan da vrši više javnih funkcija.“ Ne znam za zakon niti drugi propis koji bi D. Đurđevića obavezivao da istovremeno bude na funkciji direktora Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo i RIK-a. U čl. 27. propisano je i to da Agencija za borbu protiv korupcije može dati saglasnost jednom funkcioneru da vrši i drugu funkciju. Da li mu ga je dala pošto je drugi put, neposredno pred raspuštanje Skupštine izabran na funkciju predsednika RIK?
To se ne može videti na internet stranici Agencije koja o D. Đurđeviću ima sledeći zapis:
A ko je funkcioner po ovom istom Zakonu? “`Funkcioner` je svako izabrano, postavljeno ili imenovano lice u organe Republike Srbije, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave i organe javnih preduzeća i privrednih društava, ustanova i drugih organizacija čiji je osnivač, odnosno član Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave i drugo lice koje bira Narodna skupština“ (čl. 2, alineja druga nav. Zakona). Da li D. Đurđević odgovara ovoj zakonskoj definiciji funkcionera. Odgovor je potvrdan, jer ga je na obe pomenute funkcije – za jednu izabrala, a za drugu imenovala Narodna skupština.
Kako funkcioner, u smislu ovog Zakona treba da vrši svoju funkciju? I tu postoji veoma jasan odgovor: „Funkcioner je dužan da javnu funkciju vrši tako da javni interes ne podredi privatnom“ (čl.27. st. 1 Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Da li D. Đurđević ima, kao predsednik RIK u parlamentarnim izborima kakav privatni interes? Verujem da želi da pobedi stranka čiji je član, štaviše funkcioner. A ta želja nije javni, već partikularni interes, koji se u ovom Zakonu određuje kao „privatni“. Da li ovaj Zakon kazuje nešto o funkcioneru države koji je ujedno i funkcioner političke stranke? Da, i to ovo: „Funkcioner može da vrši funkciju u političkoj stranci, odnosno političkom subjektu i da učestvuje u njenim aktivnostima ako to ne ugrožava vršenje javne funkcije i ako to nije zakonom zabranjeno“ (čl. 29. st. 1. Zakona). Neću tvrditi da D. Đurđević kao predsednik RIK „navija“ za svoju političku stranku ili da donosi odluke u njenu korist. Ali, to bi svakako mogao činiti. I zato je bilo neophodno da se uz ili umesto fabričkog donošenja raznih zakona po hitnom postupku radi promptnog „usaglašavanja sa EU“ promeni izborni zakon tako da podržava, a ne da ugrožava vladavinu prava.
To su uostalom učinile sve države nastale na području bivše Jugoslavije, izuzev Srbije i Crne Gore koje su, izgleda, složne u nehaju prema stvarnoj nezavisnosti izbornih organa i čistim izborima. Tako je u čl. 4 Zakona o državnom izbornom povjerenstvu Hrvatske, predsednik izborne komisije predsednik Vrhovnog suda, po položaju. Dva potpredsednika bira opšta sednica Vrhovnog suda iz reda sudija (čl. 5). Potpredsednike koji nisu sudije, kao i članove izborne komisije bira parlament i to tako što jednog potpredsednika i dva člana predlaže vladajuća stranka ili koalicija, a drugog i dva člana – opozicija (čl. 7). Potpredsednici i članovi izborne komisije koji nisu sudije ne mogu vršiti nijednu drugu profesionalnu dužnost, naročito ne onu koja bi dovela u sumnju njihovu nepristrasnost, ili koja bi omogućila sukob interesa – dogod im traje mandat (čl. 13). Kod nas je za izborne sporove povodom parlamentarnih izbora nadležan Upravni sud, pa je navedeno zakonsko rešenje održivo i sa stanovišta naših propisa. Po čl. 2.3. st. (1) tač. 2 Izbornog zakona BiH, član izborne komisije ne sme biti lice koje je član organa političke stranke. Kandidate za Centralnu izbornu komisiju predlaže posebno parlamentarno telo za izbor i naimenovanje, a kandidati se prijavljuju sami. Bira ih parlament (čl. 2.5). Predsednik je podložan rotaciju u skladu sa etničkim principom (predstavnici konstitutivnih naroda), mandat svakog od „rotirajućih“ predsednika traje 21 mesec (čl. 2.6.). Po čl. 8. st. (1) Izbornog zakona Makedonije, funkcija člana izborne komisije, nespojiva je, pored ostalih i sa funkcijom za koju izbor vrši Sobranje ili Vlada Makedonije. Član Državne izborne komisije ne može biti lice koje je član organa političke stranke (čl. 27. st. 1. alineja treća). Predlog za izbor Komisije upućuje posebna komisija za izbor i imenovanje, na osnovu predloga vladajuće stranke i opozicionih stranaka (čl. 27. st. /3/ i /4/).
U Zakonu o izboru narodnih poslanika Srbije nema zabrana poput ovih, kratko opisanih. Sastavom, kvalifikacijama i načinom izbora bave se članovi 31. i 33. Zakona o izboru narodnih poslanika:
Čl. 31:
„Članovi organa za sprovođenje izbora poslanika i njihovi zamenici moraju imati izborno pravo.
Članovima organa za sprovođenje izbora i njihovim zamenicima prestaje funkcija u ovim organima kad prihvate kandidaturu za poslanike.“
Čl. 33.
„Republičku izbornu komisiju u stalnom sastavu čine predsednik i šesnaest članova koje imenuje Narodna skupština Republike Srbije na predlog poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a u proširenom sastavu i po jedan predstavnik podnosioca izborne liste.
Republička izborna komisija ima sekretara koga imenuje Narodna skupština Republike Srbije iz reda stručnih radnika svoje službe, koji učestvuje u radu komisije bez prava odlučivanja.
Republička izborna komisija ima i jednog člana, predstavnika republičke organizacije nadležne za poslove statistike, koji učestvuje u radu komisije bez prava odlučivanja.
Predsednik, članovi Republičke izborne komisije i njen sekretar imaju zamenike.
Predsednik, članovi Republičke izborne komisije i njihovi zamenici moraju biti diplomirani pravnici.
Republička izborna komisija rešenjem utvrđuje da podnosilac izborne liste ispunjava uslove za određivanje svojih predstavnika u prošireni sastav ovog organa u roku od 48 časova od proglašenja izborne liste.
Rešenje o ispunjenju, odnosno neispunjenju uslova za određivanje predstavnika podnosioca izborne liste Republička izborna komisija dostavlja podnosiocu izborne liste u roku od 24 časa od časa donošenja rešenja.
Predstavnik podnosioca izborne liste iz stava 1. ovog zakona postaje član Republičke izborne komisije u proširenom sastavu najkasnije 24 časa od donošenja rešenja.
Sastav Republičke izborne komisije objavljuje se u `Službenom glasniku Republike Srbije`”.
I to bi bilo to.
Nadzorni odbor
Nadzorni odbor čije je osnivanje obavezno, na osnovu čl. 99. Zakona o izboru narodnih poslanika – ni ovog puta, kao ni na četiri poslednja izbora do sada – nije osnovan. Nije bitno šta Zakon ima da kaže, ako nema političke volje da se primeni. A Nadzorni odbor bi imao zadatak da prati postupanje političkih stranaka u predizbornoj kampanji, kao i način na koji je mediji prate (čl. 99. Zakona). A imao bi i na raspolaganju neka pravna i medijska sredstva – na primer da predlaže mere za poštovanje ravnopravnosti kandidata u izlaganju njihovih programa; da se obraća javnosti radi zaštite moralnog integriteta ličnosti kandidata; da upozorava na postupke političkih stranaka, organa uprave, kandidata i sredstava javnog obaveštavanja kojima se ometa izborna kampanja i ugrožava jednakost prava svih kandidata; da ako bilo koji učesnik u izbornoj kampanji svojim ponašanjem poziva na nasilje, širi nacionalnu, versku ili rasnu mržnju ili podstiče na neravnopravnost polova, daje inicijativu za pokretanje postupka pred nadležnim državnim organima.
Ovako, bez nadzornog odbora imamo situaciju na koju smo navikli. Kad je o medijima reč – može biti samo jedan. Dakle, “premijer Srbije” kako ga majestetično oslovljavaju. Bez nadzornog odbora nema ni poštovanja zabrane koju nameće čl. 29. st. 2. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije: “Funkcioner ne može da koristi javne resurse i skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu funkcionera, za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata.”
Ponešto od dobrih izbornih pravila je u Srbiji ozakonjeno, mnogo toga nije. Ali i kad je određeno pravilo postalo zakon, nema garantije da će biti primenjeno. Upkos tome što snažno čeznemo za otvaranjem pregovaračkog poglavlja 23 (vladavina prava, uz ostalo). U čemu nas ometaju samo Hrvati, nikad i nikako mi sami.
Peščanik.net, 19.04.2016.
NEREGULARNI IZBORI 2016.REFORMA PRAVOSUĐA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)
- Nasledni krunski svedok - 03/02/2024
- Zakon i topuz - 17/12/2023
- „… a vi znate šta to znači…“ - 05/10/2023
