Nakon dva neuspešna pokušaja da se obezbedi nacionalni SOS telefon za podršku ženama sa iskustvom nasilja, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, na čelu sa ministrom Đorđevićem, našlo je finalno rešenje. Ako je neko pomislio da je ministar (ipak) rešio da poštuje Zakon o socijalnoj zaštiti, greši. Našao je (zgodan) način da zaobiđe zakonsku odredbu.
Predložio je Vladi, a ona je donela Zaključak kojim se ministarstvu daje saglasnost da uspostavi uslugu besplatnog SOS telefona raspisivanjem javnog konkursa za izbor projekta udruženja. To je suprotno važećem propisu da se usluge u socijalnoj zaštiti nabavljaju postupkom javne nabavke. Iako bi zdrav razum rekao da ne postoji (nikakva) mogućnost da Vlada zaključkom odobri da se radi ikako drugačije nego po zakonu – moguće je.
Ministar se potrudio da Zaključak (kojim se suspenduje član zakona) bude samo jednokratna akcija Vlade. U međuvremenu, on će završiti nameravane izmene i dopune Zakona o socijalnoj zaštiti, na čiji je nacrt tokom javne rasprave poslato više od 500 zahteva za povlačenje. U novu verziju nacrta (koja nije na internet strani ministarstva, kao ni izveštaj o javnoj raspravi koji bi tamo morao da bude), ministar je uneo izmene koje mu omogućavaju da sprovede svoju volju. Novi član određuje da ministar propisuje sadržaj i bliže uslove za rad nacionalne SOS linije. Više neće biti problema – ministar će moći da bez nadzora javnosti propiše šta mu je volja. I to je moguće.
Sprovodeći svoju ideju o tome kako nacionalni SOS telefon treba da radi, ministar je na osnovu (nelegitimnog) Zaključka Vlade doneo Odluku o raspisivanju javnog konkursa. To što su neke ženske organizacije pre 25 godina osnovale prve SOS telefone u Srbiji, to što ih i danas vode u 18 gradova i opština u Srbiji odgovarajući na preko 15.000 poziva godišnje, za ministra je irelevantno. On ima svoju ideju o tome kako treba podržati žene žrtve nasilja.
Organizacije iz Mreže žene protiv nasilja uputile su ministru otvorena pitanja, ne samo u vezi sa nezakonitim konkursom i nezakonitim Zaključkom Vlade, već i u vezi se tehničkim standardima konkursa (u smernicama uz konkurs), kojima se uspostavlja kol-centar za koji se zahteva nabavka i instalacija opreme kao da će u njemu raditi 100 operatera u isto vreme. Mreža upozorava i da su zahtevi konkursa u suprotnosti sa standardima Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, jer će se svi pozivi snimati, a to pored prava na anonimnost ukida osnovni princip – davanje saveta pozivateljkama u poverljivoj formi ili čuvajući njihovu anonimnost.
Više od toga, ministrova ideja o nacionalnom SOS telefonu sadrži i uslov da razgovore operatera slušaju supervizori, koji mogu davati sugestije koje čuje samo operater, ili “upadati” u vezu tako da ih čuju i operater i žrtva. Sistemu će se pristupati i spolja, od strane autorizovanih osoba iz ministarstva. Sistem treba da omogući i automatsko slanje poruka ili pozivanje nadležnih ustanova. Tako ministar, koji je osmomartovskom “čestitkom” ženama pokazao da ni elementarno ne razume mizoginiju, zamišlja podršku ženama – kao zamenu kontrolišućeg nasilnika kontrolišućom državom. Zašto bi žene donosile odluku o tome kada će i na koji način da prijave nasilje nadležnim institucijama kada imaju “brižnog” ministra. To što im se ugrožava privatnost, ali i bezbednost, sasvim je nebitno.
Pažnju skreće još jedan aspekt neverovatnih konkursnih smernica. Postavljeni su fantastični zahtevi za tehničku podršku procesu rada SOS operatera, obradu zahteva, efikasno rešavanje problema, poboljšanje pružanja usluga, praćenje izvršenja, poštovanje zadatih rokova, upozorenje na kašnjenja, praćenje procesa (od poziva do konačnog rešenja), uz beleženje svih detalja, višestruke načine izveštavanja, stvaranje baze znanja, njenu pretraživost po različitim kriterijumima (direktno dostupno ministarstvu) i još mnogo toga.
Ali, ništa ni blizu ovog ideala delotvornosti i efikasnosti ne postoji u javnom sistemu socijalne zaštite i socijalnih usluga za koje je odgovoran ministar.
Štaviše, socijalna zaštita nema jedinstven evidencioni sistem. Ministarstvo se nije ni potrudilo da napravi jedinstvenu evidenciju podataka predviđenu Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici. Zaposleni (ručno) popunjavaju upitnike o nasilju u porodici (predviđene nalogom prethodnog ministra) i dva puta mesečno ih dostavljaju nadležnim zavodima za socijalnu zaštitu. Ovi ih ukucavaju u programe za obradu, ali zbog obima posla i nedostatka ljudi nisu u stanju da ažurno unesu, obrade i analiziraju podatke (o čemu je ministarstvo obavešteno). Nije izrađen godišnji (sintetizovani) izveštaj o radu centara za socijalni rad u Srbiji za 2017. godinu, a ni ostali izveštaji o radu specijalizovanih centara i ustanova. Baza podataka o lokalnim socijalnim uslugama odavno ne funkcioniše.
I ko zna šta još nije funkcionalno – ali je ministar rešio da temeljno uredi funkcionisanje nacionalne SOS linije po svojoj zamisli. Za to je obezbedio da tri žene sve urade “na transparentan način” i po “svim pravilima”.
Sve je moguće u zarobljenoj državi u kojoj živimo.
Autorka je programska koordinatorka Autonomnog ženskog centra.
Peščanik.net, 15.10.2018.
Srodni linkovi:
Tanja Ignjatović – Završni čin
Tanja Ignjatović – Pokušajte kasnije
Tanja Ignjatović – Zarobljeni SOS telefon
FEMINIZAM