Zarobljeni SOS telefon

Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Početkom februara ove godine Evropska komisija je objavila Strategiju o proširenju za Zapadni Balkan, u kojoj je između ostalog navedeno da su u zemljama regiona vidljivi jasni elementi “zarobljenih država”, te da isprepleteni javni i privatni interesi uključuju i veze sa organizovanim kriminalom i korupcijom, na svim nivoima vlasti i uprave.

U oblasti socijalne zaštite teško je ispratiti spregu između političkih i privatnih interesa, zbog izrazite razuđenosti usluga i njihovih pružalaca na različitim nivoima (državnom, regionalnom, lokalnom). Ipak, većina se seća konkursa za razvoj usluga socijalne zaštite koji je krajem 2014. raspisalo nadležno ministarstvo na čelu sa Aleksandrom Vulinom. Tada je odlučeno da se suma od 1,8 miliona evra dodeli organizacijama civilnog društva (122), među kojima je čak četvrtina bila osnovana svega mesec dana pre otvaranja konkursa, pri čemu još najmanje toliko organizacija nije ispunjavalo konkursom zahtevane uslove za pružanje usluga.

Kao ilustracija za “zarobljenu državu” može da posluži i proces uspostavljanja nacionalnog SOS telefona za žene žrtve nasilja. Najpre ću navesti kako je novoosnovani Sektor za antidiskriminacionu politiku i unapređenje rodne ravnopravnosti Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – opisao svoj rad na “stvaranju uslova” za uspostavljanje nacionalnog SOS telefona za žene žrtve nasilja, u 4. izveštaju o sprovođenju Akcionog plana za poglavlje 23.

Tu je navedeno da su realizovane 4 obuke u “aplikaciji kreiranoj za operatere na SOS telefonu” i da je održano 8 sastanaka sa “eksternim partnerima tokom procesa uspostavljanja ove linije”. Planirana su sredstva od 30 miliona dinara, a početak rada nacionalnog SOS telefona najavljen je za januar 2018. godine.

A kako je stvarno izgledao proces uspostavljanja usluge nacionalnog SOS telefona?

Sredinom jula 2017, na sastanku sa predstavnicama ženskih organizacija iz mreže Žene protiv nasilja, Ministarstvo je iznelo plan da se nacionalni SOS telefon formira kao kol-centar, gde operateri od pozivateljki traže lične podatke i prosleđuju informacije o pozivima nadležnim institucijama. Predstavnice ženskih organizacija su ukazale da predloženi način nije u skladu sa standardima Konvencije o ljudskim pravima, kao ni sa minimalnim standardima usluga za SOS telefone, jer nije obezbeđen prvi i najvažniji uslov – anonimnost i davanje saveta u poverljivoj formi.

Dalje akcije Ministarstva uključile su objavu javnog poziva udruženjima radi pružanja usluge SOS telefona osobama sa iskustvom nasilja, na šta je Autonomni ženski centar (AŽC) reagovao predlogom da se konkurs povuče. Ukazano je da iz poziva nije jasno šta je program finansiranja – obuka stručnjakinja ili pružanje usluga. Takođe, nije jasno da li je poziv raspisan u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama ili u skladu sa Zakonom o udruženjima, jer navedeni kriterijumi ne odgovaraju nijednom. Ministarstvo je povuklo sporni konkurs da bi nakon 10 dana raspisalo novi javni poziv za udruženja radi pružanja usluge SOS telefona za žene sa iskustvom nasilja, u vrednosti od 30 miliona dinara.

AŽC je ponovo ukazao na to da poziv nije u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti, koji zahteva da se usluga nabavi od licenciranog pružaoca kroz postupak javne nabavke, a ne putem javnog poziva, kao i na to da nijedna organizacija u Srbiji u tom trenutku ne poseduje licencu za navedenu uslugu (jer nisu propisani uslovi koje organizacija treba da ispuni). Ministarstvo je onda po drugi put, bez obrazloženja, stavilo van snage svoj javni poziv.

Nakon toga je usledilo potpisivanje Memoranduma o saradnji i objava besplatnog broja SOS telefona (0800/222003), koji je na pozive žena davao informaciju “Svi operateri su trenutno zauzeti”. AŽC je od Ministarstva dobio informaciju (elektronskom poštom) da je jedna organizacija u procesu dobijanja licence. Kad je taj proces okončan, ustanovljeno je da licencirana organizacija prima besplatne pozive samo 8 sati dnevno i nije besplatno dostupna iz mreža mobilnih operatera. Pod tim uslovima, organizacija je mogla dobiti licencu samo za uslugu SOS telefona, ali ne i za uslugu nacionalnog, besplatnog SOS telefona, dostupnog 24/7. AŽC je ponovo podneo pritužbu Ministarstvu i čeka odgovor.

Da li je moguće da nadležni službenici u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja ne poznaju zakone i propise koji regulišu oblast za koju su zaduženi, ili se radi o nečemu drugom? Da li su službenici pripremali javne pozive i doneli odluku o licenciranju pružaoca usluge na osnovu propisa ili na osnovu nečije želje ili pritiska? Odgovor na ova pitanja može se naći u kampanji za beogradske izbore. Naime, direktorka organizacije koja je na opisani način dobila licencu za nacionalni SOS telefon, u predizbornoj kampanji je podržala listu Srpske napredne stranke “jer ima dobre razloge za to”.

Tako se, bar za sada, uspostavila koruptivna sprega između političkog, privatnog i civilnog sektora u pružanju jedne važne socijalne usluge za žene sa iskustvom nasilja. Koliko ovakvih veza ima u socijalnoj zaštiti nemoguće je utvrditi. Iako nije u redu da ministar(stvo) ima omiljenu organizaciju, i u tim okolnostima on(o) treba da radi po zakonu i transparentno.

Autorka je programska koordinatorka Autonomnog ženskog centra.

Peščanik.net, 16.04.2018.

Srodni link: Tanja Ignjatović – Sve je moguće