Sveta porodica

Diktator je uveliko započeo predizbornu kampanju pre najave izbora, nezakonito, prostački, populistički, bezidejno, parazitirajući na stalno isti način izmišljanim neprijateljima, kako već jedino zna. Jedina relativna novost je porodica, njegova porodica, sveta porodica, koja je po njegovom novom retoričkom uvrnuću simbol svake srpske porodice. Tako su u prošlosti porodicu izmišljali mnogi vladari, i nikad nije ispalo dobro, ni po svetu porodicu, ni po vladara. Ne, napad na porodicu diktatora nije napad na sve porodice, bake i deke i dečicu, to je specifičan, personalizovan i direktan napad na likove na koje je diktator javno ukazao i dao im poseban značaj. Time im je ukinuo zaštitu, uistinu slabašnu, koju može dati striktno ograničavanje pominjanja i pojavljivanja u javnosti. Sama porodica ničim nije opravdala status svetosti, naprotiv, i time se dodatno izložila napadima. Ukratko, dvostruka je krivica, njegova i njihova, i posledice moraju snositi sami. Isticanje porodice najgluplja je propagandna akcija koju je dosad izmislila slaboumna PR ekipa, ako je uopšte ima. Šatra-mantra, Baja, tipovi sa nularicama i pištoljima pod majicama, nesrećne bebe koje pod nos guraju zajedno sa pogačama, prasićima na ražnju i rakijom, jednosložne parole, akustički pandemonijum, Goca i drugi izmećari, sve se posle događaja može sažeti u spontano pitanje: „Jesi li se, Aco, dobro naždr’o i nalio?“ Ako i ostali jesu, uspeh na izborima je osiguran.

Kakva bi mogla biti sveta porodica, kada bi bilo bilo kakve artikulisane zamisli o tome? Osnovni problem je u tome što se nekakvoj mogućnoj parahrišćanskoj zamisli protivi najjači vizualno-verbalni imaginarij diktature, a to je pornografija. Zamisao o porodici jednostavno ne ide u svakodnevicu natrpanu likovima plastelinki. Mnoge od njih i govore, i to je beskonačna traka gluposti, stereotipa, banalnosti, mutavosti. Pa onda još afere, kriminal, pokvarenost, niskost, i sve to obeleženo sekundarnim oznakama soja… a za njima muški likovi koji mogu biti samo bagra i ništa drugo. Tu spada i grupa javnih osoba i političarki, koje se takmiče sa plastelinkama i istovremeno zastupaju najgore od naci-stavova. Sa tom pozadinom ne može se u centar pažnje postaviti ništa drugo nego pornografija, tačnije pastiš pornografije: jedino to može da proizvede diktator sa ekipom. Ogledalo realnosti tim slikama suprotstavlja nasilje, femicid, ponižavanje žena, patrijarhat u svim porama društva, netrpeljivost prema drugačijima… Gledano sa strane, to može da zbuni posmatrača bez dubljeg poznavanja prilika i bez znanja jezika, i da mu da potpuno pogrešan utisak o nekakvoj posebnoj liberalnosti srpskog društva, bar kad su soj i seks u pitanju. Jedino tako može se razumeti potpuni nesporazum kad je parlament neke baltičke države pozdravio aplauzom lika Brnabić, koji se i sam nije snašao u tome. Kako da znaju da je u pitanju afatični i neartikulisani sluzavac koji uništava svaku raspravu u parlamentu, ćuti o mizoginiji koja mu se pred nosom događa, isto tako i o nasilju nad LGBT+ populacijom, sistematski laže, izigrava zakone i skupštinska pravila, podmeće zavere koje stotine ljudi bacaju u zatvore, ne primećuje nasilje – zapravo ga stalno zahteva, i upleten je u nebrojeno mnogo finansijskih mahinacija? Jer, nepobitna i odvratna činjenica je samo to da je pomenuti lik privilegovan u diktatorovoj nomenklaturi, i ništa više. Na sve to bi morala reagovati crkva kao očekivani konzervativni učesnik u javnosti, no ona je više zauzeta prikrivanjem pedofilije i grabežom novca i uticaja. To je i vrhunski dokaz da nije reč ni o kakvoj liberalnosti, već o sistemu uterivanja moći. Moglo bi se, sa izvesnim uživanjem u paradoksu, reći da je pornografija deo represivnog aparata vlasti. To jeste prilična inovacija u panorami modernih diktatura, koje više vole moralnu restriktivnost za narod i raskalašnost u privatnom domenu. Srpska diktatura danas je doduše nasledila pornografiju, koja se relativno brzo srodila sa nacionalizmom krajem prošlog veka, ali je pornografiji širom otvorila vrata medija. Pojam porodice, čak i ako je relativno bio upotrebljiv, kontaminiran je za duže vremena seksualnim cirkusom koji plastelinke izvode u javnosti, saglasno sa živahnim tržištem i industrijom pornografije. Nije potrebno posebno dokazivati kako je javna pornografija ubitačna u smanjivanju ženskih prava, ponižavanju žena uopšte, minimalizovanju ženskih problema i zahteva, i poništavanju tolerancije prema seksualnim opredeljenjima.

Od kojih bi se uopšte elemenata moglo napraviti spinovanje sa porodicom? Od hrišćanskih, ništa. Poznavanje Biblije u narodu katastrofalno je nisko, bogomoljci su sasvim istisnuli vernike uvođenjem kalendarskih pravila, i uz njih gomile praznoverica, šarlatanstvo i sakaćenje jezika. Crkva umesto prosvetiteljstva uteruje ratoborni nacionalizam, a za ponovnu invenciju porodice neophodan je humanizam kao sistem znanja i kao etička orijentacija: toga u crkvi naprosto nema. Sveta porodica, koju čine izbeglice, muž koji nije otac i otac koji nije čovek, majka koja nije žena i dete koje mora da plati sve grehove svih – nije loše za zapletene priče u kojima pouka može biti samo tolerancija sa ljubavlju, jer sve drugo uništava smisao i postojanje takve porodice. No, nijedna hrišćanska crkva nije iskoristila taj potencijal…

Ostaje ono što je u svetu postiglo tzv. civilno društvo, sa nevladinim organizacijama, neformalnim pokretima i posebno feminizmom i LGBT+ pokretima, i milionima pojedinaca koji su dovoljno dugo kritički mislili i gledali svet bez predrasuda. U tim kulturama stvorilo se jedinstveno stanovište da porodicu, najmanju jedinicu društva čini sve što je više od jednog, što živi po prihvaćenom dogovoru, u zajednici koja funkcioniše po potrebama svih članova, zadovoljava želje, poštuje dostojanstvo, neguje solidarnost i toleriše raznolikost. Podrazumevaju se radost i užitak. Prednost ovako shvaćene porodice je društvena usklađenost, poštovanje postojećih institucija sa manjim izmenama – recimo u nasleđivanju – i ogromna korist u smanjivanju konfliktnosti, nasilja i svih šteta i troškova koje donose nefunkcionalne porodice. Socijalna psihologija sa postojanjem ovakve porodice gubi osnove za zlehudo udruživanje frustriranih, koji bi stalno da kažnjavaju druge, sami ili delegirajući tu želju na društvo, državu, institucije ili, najgore, na vođe. Ovakva porodica omogućava meke prelaze i promene u životu društva, jer isključuje svako nasilje. Prirodni pratioci ovakvog mentaliteta su ekološka svest, briga za prirodu i životinje, poništavanje svih oblika nejednakosti, razvijanje sposobnosti pojedinca i omogućavanje individualnog napretka, što podrazumeva znanje, obrazovanje i uživanje u kulturi, stvaralačko ili posmatračko. Takva porodica izvesno postoji danas u Srbiji, premda nije masovna, a naročito nije vidljiva pojava. Upravo suprotno, vlast joj nije nimalo naklonjena – još je najbolje kad je ignoriše odnosno ne proganja. Koliko se može izdržati takvo stanje, drugo je pitanje.

Diktatorov izbor vlastite porodice kao uzora, svete porodice odgovara njegovom izjednačavanju sebe i Srbije. To je faza koju bih nazvala tautizam – izjednačavanje sveta sa sobom, i time je diktator prešao u višu fazu apsolutne vlasti. Tipski prelaz nosi sa sobom nestabilnost najave i formalnih postupka oko izbora, i stabilnost rezultata izbora, koji su već sad očigledni u novom sistemu. Mašta je siromašna prema realnosti, neka bude i lenja, da bi se oslobodila tereta predviđanja. Neka se usmeri u sopstvena neočekivana rešenja.

Peščanik.net, 27.07.2026.