Talični Tom iz malog galskog sela: kako diktatura funkcioniše

Nije reč samo o još jednoj brljotini i n-tom dokazu o gubljenju razuma i nedostatku znanja i kulture srpskog diktatora: reč je o simptomima samog postupka i suštine vladavine, koja se na rubovima froncla u grotesknim ispadima. Kad mislimo o tome, neki elementi vladavine, koji izgledaju kao nepobedivi motiv na izborima, dolaze na pravo mesto, posebno u poređenju sa sličnim vladavinama, recimo pukovničkom diktaturom u Grčkoj, Španiji i Portugalu, u nacističkoj Nemačkoj, fašističkoj Italiji i u mnogim drugim primerima diljem sveta u novijoj istoriji.

Javni radovi – saobraćaj, reprezentativni kompleksi: time su se ponosili i samohvalili svi diktatori, pa i danas podanici ističu to pozitivno dejstvo diktature, koje se navodno ne može negirati. Naravno da su putevi i železnica korisni, ali su posledica ozbiljne, velike i ne samo nezakonite, već i protivustavne krađe, krađe funkcija. Diktator krade funkcije jednu za drugom kao predsednik republike i time skraćuje legalni postupak preko vlade i institucija. Tako izgleda da on vodi sve poslove države, što se za gluplju javnost dokazuje i trikovima – zapiši to, pa da uredimo. Selo koje dobije nekoliko kilometara puta neće se pitati kako je to postignuto, odakle novac, ko je uskraćen i još hiljadu pitanja koja dolaze iz jednostavne građanske odgovornosti. Konkurentnost, ali i solidarnost, mere se isključivo stepenom podilaženja i laskanja diktatoru, drugim rečima – ukinute su. Unutar sistema, takve operacije mogu se izvesti samo korupcijom i nepoštovanjem kriterijuma, pravila i zakona. Krađu funkcija može da spreči parlament, kojim predsedava korumpirana predsednica, a ona se ponaša kao prvosveštenica kulta ličnosti. Jedna od mogućnih posledica kriminalnog izvođenja javnih radova je slab kvalitet, i posledično pokoja nesreća, što se vidi kao manji rizik posla. Profit samog diktatora i njegove uže ekipe otkriva se obično mnogo docnije. Neposredan politički profit je u stalnom isticanju kako drugi, u prošlosti i sadašnjosti, nisu izgradili ni približno toliko koliko diktator: u normalnom funkcionisanju države, opozicija ne može da izvodi javne radove, niti je to njena funkcija – ona kontroliše javne radove. Za svakoga ko razmišlja, zaključak je jednostavan – javni radovi su po sebi znak korupcije i diktature.

Javni mediji: krađa medija izvodi se u potpunoj konfuziji oko profita, javnog poslanstva i negativne selekcije. Taj proces u poređenju sa drugima prilično je transparentan, ali podrazumeva čitav niz postupaka koji omogućavaju kontrolu i uništavanje kulture, humanističkih nauka i konačno javnog govora. Ako pustimo po strani socijalne medije, koji su sve više organizovani sistem potiskivanja slobode duha kroz robotizaciju, VI i promovisanje psihopatologije kao izraza pojedinca, mediji su kroz koruptivne prakse, kult ličnosti i drugo uspeli da pomoću nakaradnog javnog govora ugroze postojanje standardnog, književnog i maternjeg jezika. Upravo tu diktator, smanjivanjem i sužavanjem čak i takvog prostora javnosti, posredno i podzemno podriva svoje najveće neprijatelje – školstvo, univerzitet i kulturu.

Javno mnjenje: krađa emocija je važno, ali nepouzdano sredstvo diktatorove vlasti. Zasnovana na indukovanom egzistencijalnom strahu i rizičnoj koristoljubivosti, ona izaziva kolektivnu nervozu i psihopatološka stanja, koja prepoznajemo u navijačkoj ostrašćenosti, porastu nasilja u društvu, posebno protiv žena, i prihvatanju laži. Koliko onih koji u izjavama za medije obožavaju diktatora, u svojoj bližoj okolini gaje iste emocije, koje izgledaju kao najviša strast? Po svemu što znamo o kolektivnoj psihologiji, oni upravo na svojim bližnjima „naplaćuju“ sve svoje frustracije, recimo osećaj sramote zbog straha i poniznosti koje moraju pokazivati u javnosti.

Javna krađa slobode: diktator stvara policijsku državu tako što bez javnih informacija sprovodi kontrolu i nasilje. Podanici vide, ali ne smeju da o tome govore niti imaju priliku da o tome čuju u javnosti. Psihološki utisak je o sveprisutnosti policije i stvara se patološki dualizam o svetu realnog nasilja i o svetu laži o miru u društvu. Građanin počinje da izbegava realni svet i javnost, jer sam ne može da pomiri kontrast, niti može da bilo gde oseti sigurnost, sem u grupi istomišljenika – što je opet glavni povod da policija sprovede nasilje. Simbolički eksces, kao što je legitimisanje pred pozorištem, postaje okvir u kojem građanin treba da se boji svega „napolju“, a ponajviše visoko artikulisanog odnosa prema svetu, dakle kulture. Tajno snimanje, prisluškivanje i praćenje postaje znak odsustva pravnog sistema, i uvođenje pravila da nema osumnjičenih, već da je svako nasilje policije kazna za već utvrđenog krivca. Uz to ide sistematsko opraštanje i čak promovisanje zločinaca i nasilnika, što potvrđuje patološko osećanje da diktator „zna“ i da se njegovoj superiornosti ne može uteći.

Javna krađa vremena: Diktator opseda građane svojim prisustvom, pa onda razumljivo gađenje na njegovu pojavu, glas i tikove proglašava napadom na sebe, što mu omogućava naklapanje o ugroženosti i hrabrosti, o mučeništvu i junaštvu istovremeno. Ta kombinacija je u mitu nemoguća, i uvodi neku vrstu kolektivne shizofrenije, kojoj podležu mnogi. Poreklo toga je u ratnom javnom govoru srpskog nacionalizma, tvorevini intelektualaca koji su je darovali nepismenim prostacima: mučeništvo + preventivna osveta = genocid. Diktator, kao pripadnik treće generacije, danas obrće shizofrenu formulu: mir + naoružanje = naknadna osveta. Opsesivna prisutnost takve vizualne i akustične patologije ima doduše neželjeno, a relativno olakšavajuće dejstvo. Mitološka Pandura i Talični Tom iz malog galskog sela takva su olakšavajuća skliznuća koja donose – nažalost – samo trenutno olakšanje. Što više reakcija, što više vremena ukradenog diktatoru može doneti nešto više ravnoteže.

Peščanik.net, 10.03.2026.