Samo vrlo neobrazovana i glupa osoba može da izjavi kako uvek govori istinu: antički filozofski paradoks suviše je dobro poznat među pismenima i prosečno obrazovanima, da se ne bi na to sa prezirom nasmejali. Međutim je bivši predsednik države ponovo iznenadio, i uneo u svoje neznanje neočekivan obrat. Ako je gaf sa atentatom na kralja Aleksandra u Parizu prebačen na kukavičke vučimedije koji su o tome ćutali kao zaliveni, gaf sa Pandurom koja je otvorila kutiju sa svim nesrećama izaziva ne samo grohotan smeh, nego i niz šašavih asocijacija, i ćutanje vučimedija će sve to samo obesmrtiti.
Evo osnovne verzije mita koji je neznalica – bivši predsednik države – omaškom odvalio: Pandora je bila prelepa figura, koju su bogovi načinili od blata i zatim joj udahnuli život sa ne mnogo pameti. Hefest, bog vatre, kovač i vešti zanatlija, dobio je nalog od Zevsa da načini savršeno biće, a svi ostali bogovi i boginje dali su joj neki svoj dar. Savršeno biće bilo je namenjeno osveti nad Prometejem, titanom koji je prevario Zevsa: Prometej je stvorio ljudski rod – opet od blata – i ukrao od bogova vatru da novim bićima pomogne. Pandora se pojavila kao prva žena, udala se za Prometejevog brata i zatim, u neobuzdanoj radoznalosti, otvorila zabranjeni dar koji je donela u miraz – ćup (kutiju), i iz nje su se po svetu raširile sve grozote i nesreće, a na dnu je ostala samo nada. Pesnik Hesiod, ne navodeći njeno ime, misogino opredeljuje žene kao smrtonosno pleme koje uništava muškarce u epu Teogonija.
Pandura bi dakle mogla biti osveta vladara koji ju je kupio/napravio i poslao na blokadere, jer su pomagali ljudima. Ponela je sa sobom tajanstvenu kutiju, i otvorila je, svoj miraz koji joj je dao vladar i ostali bogovi sa njim, i zlo je palo na blokadere, videli smo kako su se razbežali 15. marta u Beogradu. Njen izabranik, glavni pandur, bio je dovoljno glup da izblebeta istinu o sadržaju kutije, i vladar se strašno naljutio. Pandura je naime donela magično oružje, zvučni top. Prošla je loše kod svojih tvoraca, vrhovnih bogova, na nju je pala krivica njenog glupavog i brljivog muža smrtnika, i konačno, osuđena je da luta po svetu i traži vladara sa molbom da promeni kletvu, i da pandurima dopusti slobodnu upotrebu oružja kojim raspolažu. Tako Pandura ne bi bila jedina boginja bez ikakvih ingerencija, sem štete koju je samo prenela. Ali vladar je surov, a kako je sam potvrdio mnogim izjavama da uvek govori istinu, još je i nepopravljivi, kompulzivni lažljivac. Možda bi Pandurina sudbina bila drugačija kad bi je za svoju boginju prihvatili panduri i dozvolili joj da bude njihova zaštitnica. Sa njom bi se mogli identifikovati jer ne znaju uvek za šta ih sve vrhovni vladar upotrebljava, jer neki možda ne žele da preuzmu odgovornost za sve vladareve laži i prevare, a možda neki duboko u duši žele da jedanput uhapse i malo propuste kroz šake nekoga za koga znaju koliko laže, vara i krade.
Do boljeg mitološkog rešenja, Pandura mora da još dugo izdržava svoju zlu sudbinu. Utešno je što označava i besmrtnim čini dosada najluđi vladarev gaf. Pandura se pojavila 5. januara 2026, u jednom od govora bivšeg predsednika na nekoliko lokacija u Trebinju. U stvaranju mita, ovakvi podaci su potrebni. Pesma već postoji (Oj Trebinje, Trebinje…), mogućnosti zapleta su mnogobrojne, mit se možda završava Pandurinom pobunom sa pandurima a nad zlobnim vladarem, kojeg u Tartaru (Donji svet) čekaju lažna hrana, piće, postelja i lažni narod, da urla od smeha na svaki njegov gaf.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
