Trump trumpets Ivice Dačića: postizborne fanfare i diplomatska „truba“

U Srbiji postoji tradicija budalastih reagovanja na američke predsedničke izbore. Provincijalizam i odsustvo takta karakterišu reakcije javnosti i političara. Ne mogu da zaboravim ni radovanje zbog pobede Džorža Buša i, sa tim u vezi, intervju jednoj televiziji frontmena grupe R.E.M., koja je neko vreme posle pobede Buša, protiv kojeg su javno istupali, gostovala u Srbiji. Tokom intervjua novinar je pomenuo i netom protekle predsedničke izbore u SAD, uz osmeh dodajući da se javnost u Srbiji raduje pobedi republikanskog kandidata: „To nije smešno“, prokomentarisao je kratko, ozbiljno i neprijatno Stajp. Nezaboravni slogan „Barače Obama, budi uvek s nama“ reflektovao je uvrnuto očekivanje da će ondašnji novoizabrani predsednik SAD, zato što je crn, imati naročito benevolentan odnos prema Srbima, kao podjednako diskriminisanima.

Ipak, kulminaciju mizerije i provincijalizma predstavljala je reakcija iste te javnosti u Srbiji na pobedu Donalda Trampa. „Oduševljenje“ među stanovništvom i političarima, kako je ondašnji predsednik vlade Vučić nazvao reakciju u Srbiji, značilo je ponovno samoizopštavanje Srbije iz društva ogromne većine demokratskih zemalja, u kojima je Trampova pobeda doživljena sa nemalom zabrinutošću. Ondašnji predsednik Tomislav Nikolić je ocenio da je Trampova pobeda iznenadila „samo one koji kroz život idu zatvorenih očiju“, čime je izokola uputio „otrovnu strelicu“ prema svom mlađem i brzopletom dugogodišnjem saradniku, koji je valjda bio slep kao šišmiš, s obzirom da je u jeku kampanje za američke predsedničke izbore učestvovao na sastanku Klintonove fondacije… Vadaći kestenje iz vatre zbog svinjarija koje je sam opisao kao „oduševljenje“, zabrinut i za to kako će na takvo raspoloženje, naročito među srpskim vodećim političarima, gledati „evropski partneri“, a naročito u zemlji kancelarke Merkel, tadašnji predsednik vlade je poentirao ocenom da je slavlje zbog Trampove pobede u SAD tipična srpska „sitna pakost“ usmerena protiv Klintonovih, očito hoteći da umanji značaj kolosalno budalastog slavlja povodom jednog opasnog iščašenja koje, jasno je to bilo i onda kao i danas – ne može svetu doneti (i već ne donosi) ništa dobro.

Oduševljenje, ali sitnopakosno – sitnopakosno, ali ipak oduševljenje, tek možda bi se cela ta nedostojna šarada mogla „mudrom politikom“ nekako i „iskoristiti“, naravno „u interesu Srbije“, a na način na koji korist i interese, odnosno diplomatiju kao mehanizam njihovog zadovoljenja, shvata ovdašnji „politički vrh“. A to znači kulovski, primitivno i uz odsustvo makar minimuma dostojanstva, a o suženosti diplomatsko-političkog horizonta do kojeg dopire vizija kreatora srpske spoljne politike postiđujuće je i govoriti.

Baš tako je izgledao Dačićev igrokaz pred Trampom na East Riveru od pre neki dan. Ministar inostranih poslova Srbije odigrao je svoj diplomatsko-vašarski „valcer na petoparcu“: pošto je ukebao priliku kada je predsednik SAD Donald Tramp ostao sam na svojoj stolici u sali za zasedanje, prišao mu je i pokazao mu nekakve slike, na kojima su, po svemu sudeći, bile bezumne scene radosti i slavlja po Srbiji povodom Trampove pobede na predsedničkim izborima u SAD. Trampa su te groteskne scene mogle na trenutak i zainteresovati, ali je takođe bilo više nego upadljivo okretanje glave na stranu, uz nervozni pokret rukom kojim je ministru inostranih poslova Srbije dao do znanja da ga „smara“. Ostaje, doduše, nejasno zašto je Tramp na kraju našarao i svoj potpis na papirima sa fotografijama koje mu je Dačić kolenopriklono predočio. Ako je, naime, ministar inostranih poslova Srbije ovom prilikom još i zatražio autogram od Donalda Trampa to bi prevazišlo i najpesimističnija očekivanja u pogledu karaktera i kompetentnosti ovdašnjeg tzv. „državnog vrha“.

Računajući na egoističke crte ličnosti američkog predsednika, kakve se zaista retko sreću, boldrikovski „lukava“ kalkulacija ministra inostranih poslova mogla bi, doduše, biti i tačna. Ali je daleko verovatnije da se ona ni najmanje neće isplatiti, ostajući samo puka ilustracija vrlo nesimpatične osobine, poznate kao – ulizištvo. Uz gotovo izvestan izostanak bilo kakvog korisnog rezultata, takvo ulizištvo, i to pred očima svetske javnosti, ima svoju cenu, mada je ona – kako Dačić očito smatra – ionako jeftina: tričavo dostojanstvo i ugled srpske diplomatije, a time i Srbije kao države. Ništa ne košta, a – ništa ni ne vredi, pa se može njome kockati va banque, sve i da se na kraju dobije – duplo golo.

Peščanik.net, 21.09.2017.

Srodni link: Ljubomir Živkov – Lični rekord