Ubistvo Radića

U prvi mah mi se učinilo da je povezivanje slučaja Aleksandra Radića sa jednim ne tako davnim člankom Latinke Perović o ubistvu hrvatskih političkih prvaka, Stjepana i Pavla Radića, u Skupštini Kraljevine Srba etc, brzopleto i nategnuto.

Ali, kad čovek malo bolje razmisli, tj. kad se osvrne na srpsku radikalsku tradiciju gde su politički protivnici ubijani, da je iza tih ubistava uvek stajao sam državni vrh i da su izvršioci bili pripadnici tzv. državnih bezbednosnih struktura, dakle policija i/ili vojska, onda je Radićeva opreznost, odnosno odluka da (privremeno) napusti Srbiju, sasvim na mestu. Na kraju krajeva, i ne mora da mu se desi najgore; dovoljno je da prođe kao pisac Arsenijević ili advokat Cvejić ili onaj bezimeni dečak u Novom Sadu, da navedemo samo najsvežije primere iako ih u poslednjih nekoliko godina, otkako se Vučićeva vlast potpuno razobručila i osilila, pa udara po svakom ko joj se u datom trenutku, u skladu sa njenim potrebama, učini pogodnim – ima koliko hoćete.

Državni organi – pravosudni, policijski, vojni – praktično otvoreno su Aleksandru Radiću zapretili hajkom i progonom, stavljajući mu u izgled crne dane i tešku sudbinu. Naročito je – za Radića, ali i kompletno građanstvo u Srbiji – opasno što se u taj slučaj umešala, a verovatno ga je na neki način i preuzela, vojska. Tačnije – i tim opasnije – Vojno-bezbednosna agencija koja praktično nije ni pod kakvom kontrolom ne samo javnosti Srbije nego ni političkih institucija. Skupštine naročito. A pod čijom je faktičkom kontrolom može samo da se naslućuje, mada nije teško pretpostaviti.

Pretnja koja dolazi iz tog „tamnog vilajeta“ vrlo je, što bi se reklo, kredibilna. Što znači da može lako da se ostvari a da društvo, u konkretnom slučaju Radić, nema načina da se od toga odbrani. Nije ova pomisao nikakva fantazija nego je rezultat u suštini skorašnjeg iskustva. O tome govori, recimo, ubistvo vojnika Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića 5. oktobra 2004. godine u kasarni u Topčideru čije ubice do dana današnjeg nisu otkrivene. Ali, još više, slučaj generala Aca Tomića, šefa vojne bezbednosti, čija veza sa organizatorima atentata na Zorana Đinđića (uprkos sudskoj presudi) nije do kraja razjašnjena.

Ovde država ne goni one koji kriju istinu nego one koji tragaju za istinom.

Da Aleksandru Radiću nikada nije padalo na pamet rušenje ustavnog poretka Srbije, niti slabljenje njene bezbednosti, što mu se stavlja na teret, svedoči činjenica da je podržavao predlog o uvođenju obaveznog vojnog roka, upravo zbog toga da bi se, kako je sam objašnjavao, pojačala odbrambena moć zemlje. Znaju to naravno i Vučić i VJT i BIA i VBA, tako da bi sve to sa Radićem moglo da se nazove jednom velikom (predizbornom) farsom da nije lako moguć tragičan epilog. Po Radića i njegove najbliže pre svega, razume se.

Ako ne računamo Rusiju i Belorusiju, Srbija je danas nesumnjivo zemlja sa najvećim brojem političkih zatvorenika u Evropi. Ali i sa najvećim brojem političkih emigranata, ljudi koji su bili prinuđeni da se sklone u neku evropsku zemlju – zatraživši formalno politički azil ili ne – jer je sigurno da bi u svojoj zemlji bili izloženi policijskoj (vojne ili civilne policije svejedno) torturi, a nije sigurno da bi sačuvali živu (ili makar celu) glavu na ramenima.

Od tog i takvog režima građanke i građani Srbije praktično nemaju zaštitu. U tom smislu – da parafraziram onu davnu poruku: „Ja sam Šarli“ – svi smo mi Radić.

Peščanik.net, 21.07.2026.