Porodice vojnika Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića, ubijenih 5. oktobra 2004. u krugu vojnog objekta “Karaš” na Topčideru, dobile su anonimna pisma iste sadržine u kojima je tvrdi da su njihovi sinovi “ubijeni zbog Ratka Mladića”. Zbog sadržine pisma koje je potpisano sa “bivše obezbeđenje haškog optuženika”, advokati porodica ubijenih vojnika uputili su zahtev za proširenje istrage, iako je u subotu objavljena informacija iz Državnog tužilaštva da je istraga okončana, odnosno da nedostaje jedino izjava Ratka Mladića koja se čeka zbog složenosti postupka u Haškom tribunalu.
Ako je tačno to što su napisali “ljudi iz obezbeđenja”, Ratko Mladić je naredio da se Jakovljević i Milovanović ubiju, samo zbog toga što su ga videli, a nakon zločina Mladić je prebačen u valjevsku kasarnu. U pismu se navode i imena visokih državnih zvaničnika Republike Srpske i Srbije koji znaju šta se dogodilo u “Karašu”, a autor ga je otkucao na pisaćoj mašini kakve su najčešće bile u upotrebi u vojnim ustanovama. Prepoznatljiv je, kako je za “Večernje novosti” rekao advokat Predrag Savić, i stil pisanja, odnosno korišćene su i ekavice i ijekavica i karakteristično vojni termini.
Iz Tužilaštva, kako kaže Savić, još nema odgovora na zahtev da se u potrazi za autorom pisma uzmu otisci i uzorak DNK, a niko ih nije obavestio o tome da je u Višem sudu okončana istraga i da je predmet prosleđen Tužilaštvu. Detalje o sadržini pisma potvrdio je u razgovoru za “Blic”Janko Jakovljević, otac ubijenog Dragana, ali je rekao da su porodice pisma dobile pre mesec dana. U slučaj Topčider uključen je i Ustavni sud kojipunih devet meseci ne odlučuje o žalbama porodica zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Ustavnom sudu podneta je u međuvremenu i tužba zbog povrede prava na život.
Tako se i najviša sudska instanca uključila u veliki projekat zataškavanja državnog zločina koji je pre osam godina započet dvostrukim ubistvom vojnika na straži i do danas nije okončan. Pismom su potvrđene brojne sumnje javnosti, kao i neki nalazi nezavisne komisije, ali novi je momenat činjenica da ono, po svemu sudeći, dospeva do unesrećenih porodica i ključnog saučesnika – srbijanskog pravosuđa – očigledno od svedoka pokajnika, na šta ukazuju brojna poklapanja sa neupitnim činjenicama. Izvesno je da u ovom trenutku u Srbiji nema dragocenijeg papira, odnosno nema važnijeg posla od obelodanjivanja imena svih aktera zločina i njihovih saučesnika.
Moćni mehanizam počeo je uklanjanjem tragova odmah po ubistvu saopštenjem u kojem je rečeno da je Dražen Milovanović pucao na Dragana Jakovljevića i potom se ubio . Vojna komisija je, navodno, “utvrđivala” istinu, pa saopštila da je Jakovljević ubio Milovanovića i izvršio samoubistvo. Konačno, nezavisna komisija zaključila je da su vojnici ubijeni.
“Znamo da su ubice izašle iz podzemnog objekta ‘Karaš’, razoružale vojnike i brutalno streljale. Streljanje je izvršeno u neposrednoj blizini jednog od ulaza u taj podezemni objekat. Vojnici su ubijeni jer su videli nešto što nije trebalo da vide“, rekao je advokat Savić oktobra prošle godine, ne pozivajući se na izvor.
Uoči te godišnjice počeo je i prljavi ples Tužilaštva za ratne zločine Srbije, institucije zataškavanja državnog zločina, koja je saopštila da u vreme ubistva vojnika Ratko Mladić nije bio u kasarni, pozivajući se podrugljivo na činjenicu da podataka o tome nema u njegovim spomenarima: “Analizom kretanja Ratka Mladića, njegovih pronađenih dnevnika, kao i analiziranjem kretanja njegovih jataka, nije pronađen ni jedan dokaz da je on u vreme ubistva gardista bio u kasarni na Topčideru“, saopštilo je Tužilaštvo 29. septembra prošle godine. Najlogičniji odgovor dobilo je od Advokatske kancelarije Batić: “Budući da je Tužilaštvo za ratne zločine navelo da ima saznanja da Mladić u vreme ubistva dvojice gardista nije bio u objektu Karaš, onda je logično da ima saznanja o tome gde je bio. Nemoguće je bez ličnog prisustva događaju tvrditi da neko nije bio na nekom mestu, a nemati saznanja o tome gde je taj bio”.
Deluje možda tek kao usputni detalj, ali suštinu zločinačkog pravosudnog poduhvata otkriva i činjenica da su se glavni tužilac Srbije za ratne zločine Vladimir Vukčević i njegov zamenik Bruno Vekarić na iščašenoj predstavi 22. juna toliko glupirali i kreveljili, prozivajući haškog optuženika Nebojšu Pavkovića, bivšeg prvog vojnog obaveštajca penzionisanog generala Acu Tomića, nekadašnjeg prvog udbaša Radeta Bulatovića i prizivajući pokojnog pisca i slikara Momu Kapora, izmotavali se i glumili duhovitost, da je sve, uprkos njihovoj već viđenoj trapavoj i bahatoj asanacionoj ekvilibristici, delovalo kao da imaju ozbiljan problem. Imaju. Kako sačuvati glavnog jataka Ratka Mladića Borisa Tadića koji je u tom trenutku još bio viđen za predsednika vlade.
Tadić je, kao predsednik države, doduše sa samo dvomesečnim stažom, morao da zna ko je ubio dvojicu vojnika vojske kojoj je bio vrhovni zapovednik. Ako nije znao, morao je da zna ko zna, morao je nešto da preduzme, da ne gleda tragični uvod u vukčevićevsko glupiranje, novinarski obilazak podzemnog skloništa “Karaš”, predstavu kojom je ministar vojni Prvoslav Davinić pokušao da skrene pažnju javnosti sa istražnog postupka.
Nije, dakle, reč o gazdaricama, pletiljama nečujnih čarapa, konstruktorima bešumnih vodokotlića, šahovskim partnerima genocidnog generala, dobavljačima hrane… oni su došli kasnije i njihovo ispitivanje i suđenje je samo deo jedne predstave. Reč je o najmanje jednom hladnokrvnom ubici koji je među nama, o više svedoka i više desetina učesnika u zataškavanju, od kojih su najvažniji bili, a neki i ostali u vrhu vlasti. Zbog toga bi bilo najlogičnije ispitati Borisa Tadića i sve državne funkcionere koje navodi autor pisma, sa ciljem da se utvrdi istina o stepenu njihove krivice. Takav proces i istina nezamislivi su utoliko što bi ukazali na razmere opasnih laži koje su državni zvaničnici Srbije nudili navodno neupućenim sagovornicima iz Evrope. Ishod bi obesmislio sva nastojanja da se Srbija lažno predstavi kao država vladavine prava i ozbiljnih institucija čije postojanje i delovanje ne zavisi od volje pojedinaca.
Dosad najvidljiviji i najopasniji kontinuitet u srbijanskoj politici bila je laž u skladu sa tvrdnjom njenog nekadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića da Srbija nije u ratu. Sve su najviše institucije bile i ostale njoj podređene. Ko i danas poteže žalosni protivargument “šta su oni nama radili”, neka postavi pitanje šta smo mi sebi radili. I neka ima na pameti hladnokrvnog ubicu iz Topčidera. A nije jedini, slučaj Leskovac takođe čeka razjašnjenje.
Peščanik.net, 09.07.2012.
