Umemo i možemo

Kaže predsednik da je najgluplji na svetu. Ne bih mogao da se složim. Najgluplji su oni koji mu veruju. Naravno, ne misli on to iskreno (za sebe; za ciljanu grupu među gledaocima verovatno misli da su glupi, ako ga posle 10 godina i dalje gledaju i veruju onome što priča). Kao i obično, patetičnim igrokazom „ja sam za sve kriv“, predsednik pokušava da izazove empatiju kod gledalaca, zamenjuje teze i uobičajeno se igra emocijama funkcionalno nepismenih primalaca (i obožavalaca) njegovih poruka. Prava poruka njegove izjave da je najgluplji naravno jeste da je litijum dobar i koristan, da je jako skup i da su zbog njegove cene svi ostali parametri njegove eksploatacije nebitni (uključujući životnu sredinu i ljudske živote).

Ovo ipak nije priča o predsedniku. Ovo je priča o tome šta mi umemo, a šta ne umemo. Kaže predsednik da ne umemo da napravimo efikasan energetski sistem. I to mu verujem, da oni ne umeju da ga naprave, a da nemaju pojma da li u državi ima nekog ko to ume, ili znaju da ga ima ali ga ignorišu jer nije dovoljno napredan, da se tako izrazim. Zbog toga smo angažovali „Norvežane“. Oni umeju, oni će nam (za pravu cenu) reći kako mi to da uradimo. Domaće stručnjake, koji decenijama zahtevaju da država pomogne ulaganje pojedinaca i kompanija u solarnu energiju (i dalje) niko na vlasti ne sluša. Oni valjda nisu „Norvežani“, pa se pretpostavlja da nemaju pojma.

Za mnogo toga smo u poslednje dve decenije saznali da ne umemo da radimo. Pa smo dovukli brdo takozvanih investitora, konsultanata, izvođača radova. „Kinezi“ nam grade termoelektranu. Kako li sagradismo sve one prethodne? Izgleda da nigde nije ostalo zapisano kako se to radi, pa smo morali da dovedemo u pomoć braću iz Kine da nam pomognu (za pravu cenu). „Kinezi“ nam grade i puteve, mostove (za pravu cenu)… Silne mostove su naši građevinari podizali pre pedesetak godina u Africi i Aziji, pa i puteve, brane, razna svetska čuda, pod zastavom Jugoslavije. Kako smo sve to zaboravili da radimo, misterija je bez odgovora. „Rusi“ grade brzu prugu (za pravu cenu). Okej, brzu prugu nikada nismo imali (nemamo je inače ni sada) ali zar je tako neverovatno komplikovana tehnologija koja se primenjuje decenijama unazad u svetu, i koja nije nikakva tajna? Ili ipak jeste, za naše graditelje… Tako bar kaže predsednik i ljudi koji odlučuju ko će graditi u Srbiji.

Ista je priča o stranim investitorima koji ulažu u Srbiju. I proizvode kablove. I krpice (da ne kažem odeću). I neke druge sitnice, koje bi – sada sam već sasvim siguran – mogli da napravimo i bez njih. Ali – kaže predsednik i sve velike pristalice trke do dna – lako je proizvesti, kome ćeš to plasirati? Kako ćeš biti konkurentan, ako ne koristiš robovsku radnu snagu (pardon, stručne radnike Srbije)? I niko da postavi tim stručnjacima kontra-pitanja. Na primer: kako to da u Srbiji postoje firme koje su konkurentne na evropskom, svetskom tržištu, proizvode za izvoz, a radnike tretiraju kao sebi jednaka ljudska bića, koja poseduju (i ostvaruju) prava na sindikalno organizovanje, kolektivno pregovaranje? Te firme su statistička anomalija – kako bi verovatno tvrdili pomenuti stručnjaci – ili su možda ipak primer na koji bi se trebalo ugledati? I drugo, kako to da prosečna (na primer) turska firma može da pronađe put do svetskog tržišta, a ni natprosečna srpska to ne ume? Gde su menadžeri sa silnih fakulteta menadžmenta? Da li je zaista Srbija toliko siromašna inteligentnim privrednicima koji mogu da pronađu svoje (naše) mesto pod suncem svetskog tržišta, a da pri tome izbacimo silne posrednike u lancu – i na taj način omogućimo veće zarade i bolje uslove rada našim radnicima, a da i dalje budemo konkurentni? Reći će pomenuti stručnjaci – nije moguće. Ali da li je neko iskreno to probao, da li ste nam ikada pokazali neku računicu koja dokazuje vaše tvrdnje ili treba da ih dogmatski prihvatimo, kao što vi gutate obraćanja vašeg predsednika, koliko god nemala veze sa realnošću?

Rasprava o alternativama politici trke do dna uvek ima istu dinamiku pitanja i odgovora. Da li možemo sami da proizvodimo neke proizvode? Možemo. Da li oni mogu da budu odgovarajućeg kvaliteta i uz upotrebu odgovarajuće tehnologije? Mogu. Da li mogu da budu konkurentni po ceni? Hajde da kažemo da mogu, postoji prostor da se ugradimo taman za onoliko koliko nam inače uzimaju posrednici i ekstra-profiteri, da to uložimo u humanije uslove rada i povećanje plata, i da i dalje sve bude manje više ekonomski prihvatljivo. Da ne pričam o tome koliko bismo dobili da država subvencije kojima zasipa strane investitore omogući i domaćim privrednicima – zamislite da kao što je bio slučaj u Geoxu, veliki broj ljudi država plaća da rade za vas (nas)? Što nas dovodi do ključnog pitanja: da li možemo takav proizvod da uspešno plasiramo na tržište van granica Srbije? Na ovo pitanje odgovor je po pravilu – ne možemo, jer je tržište već podeljeno među velikim igračima. Da li onda možemo da budemo partneri tih velikih igrača? Možemo, ali rizikujemo istu vrstu eksploatacije koju trenutno imamo. Jedino uz nadnacionalnu regulativu, koja je u nastajanju ali će njen razvoj očigledno potrajati, moći ćemo da ustanovimo neke osnovne standarde koji će štititi radnike bez rizika da se veliki igrači polakome da uzmu još veći deo nove vrednosti koju radnici proizvedu.

I sve ovo je tačno. Ali ako se stvari gledaju iz perspektive države koja trči trku do dna, možemo doći do zanimljivih obrta, koji (nažalost) ne utiču na globalnu sliku ali mogu da promene stvari u našem mikrosvetu u Srbiji. Najpre, novac koji država baca na strane investitore može se uložiti u domaće proizvođače. Energija koju država troši da pronađe partnere iz inostranstva za izrabljivačke šeme u Srbiji, može se usmeriti ka stvaranju partnerstava sa velikim kompanijama na globalnom nivou koje će poslovati – uz garancije države – sa domaćim proizvođačima. Koliko je ovo izvodljivo? Pomenuti Geox je na primer sve vreme rada u Srbiji mogao da računa na 500 (pet stotina) besplatnih radnika, koje je plaćala država a koji su radili za zaradu ispod minimalne i ostvarivali ogroman profit poslodavcu. Pod takvim uslovima vi, ili ja, ili bilo ko može biti uspešan kapitalista. Ne kažem da se ovakvo razbacivanje novca mora nastaviti. I sa mnogo manjim subvencijama, uz uslovljavanje većim zaradama i boljim uslovima rada, mogla bi se sklopiti značajna partnerstva sa domaćim proizvođačima koja bi bila isplativa za obe strane. Sa strane poslodavca, ostvarivali bi se profit i podrška države u teškim trenucima. Sa strane države, profit koji se ostvaruje u većoj meri bi uticao na podizanje standarda života i rada radnika i trošio bi se (reinvestirao, između ostalog) u zemlji, umesto što se iznosi iz zemlje kako danas svi strani investitori po pravilu rade. Radnici bi dobili značajno veće zarade i bolje uslove rada za isti rad koji ulažu i danas.

Kakve to veze ima sa litijumom? Litijum se ne sme eksploatisati zbog pogubnog uticaja na okolinu, ali iza izjave predsednika s početka ovog teksta stoje dve užasne istine. Prva je da on smatra da mi ne možemo samostalno da eksploatišemo litijum iako se radi o proizvodu koji – kako sam naglašava – ima malu ponudu a ogromnu potražnju na svetskom tržištu. To je kao da nam kaže da ne bismo uspeli da prodamo čašu vode žednome usred pustinje. Kako inače opravdati prisustvo Rio Tinta, osim time da smo, kako nam predsednik i kaže, previše glupi da se sami organizujemo? Druga istina jeste da je pitanje litijuma, kao i mnogih drugih investicija, samo pitanje cifara – nijednog trenutka se ne razmišlja o ljudskim životima i posledicama po životnu sredinu. Osnovna i jedina logika je – dobićemo neke novce, makar to bile samo mrvice ukupne vrednosti čiji će lavovski deo Rio Tinto izneti iz zemlje – i taj cilj opravdava sve loše što će nam se desiti. Iz ove izjave se čini da bi nas predsednik za par milijardi sve prodao. Jer ne umemo drugačije. Jer on ne ume drugačije.

Zašto Srbija koja je u stanju da se svakodnevno zadužuje za razne neisplative gluposti – nije ušla samostalno u neki od sličnih visoko-profitabilnih poslova? Litijum naravno ne dolazi u obzir, ali imamo slične proizvode koje možemo plasirati. Šta je na primer sa zlatom i bakrom u Boru i Majdanpeku, koje smo posle 2. svetskog rata samostalno eksploatisali decenijama? Da li smo toliko glupi da ne možemo da prodamo nešto što svi vekovima traže? Da li su nam za to potrebni „Kinezi“, ili bilo ko drugi? Da li su nam zaista potrebni poslodavci koji šutiraju svoje zaposlene? Ili iza takvih poslova pre stoje interesi pojedinaca (na vlasti) nego što su oni realno potrebni Srbiji, još manje njenim građanima? Ni na jedno od ovih pitanja nismo dobili odgovor, kao ni na mnoga prethodna koja se tiču politike rasprodaje svega što se u Srbiji može prodati.

Logika da mi možemo i umemo da nešto uradimo jeste logika koja nas može izvesti iz začaranog kruga trke do dna. Razmislite o tome, dok vam najgluplji predsednik na svetu (njegove reči) govori da ne možemo i ne umemo.

Peščanik.net, 10.12.2022.