Uskršnji omnibus

Na prvi pogled se čini da između tri kratke pretpraznične priče koje slede nema nikakve veze. A onda izgleda kao da ipak ima.

Protesti

Ovih dana na demokratskim protestima gledamo lepo lice Srbije. Ali, kao što znamo, lepota je prolazna. I ako se ne obogaćuje unutrašnjim sadržajima – vremenom iščili.

Uviđaju to, čini se, i učesnici demonstracija, kao i oni koji ih sa strane, sa više ili manje simpatija, prate. Pitanje je, naravno, šta i kako dalje. Čini se da oko toga među demonstrantima – koji, kao što je poznato, i inače predstavljaju vrlo šareno društvo – nema saglasnosti i da su im ovi praznici dobro došli da pokušaju da se konsoliduju i preispitaju.

No, kako god bilo, ne sme se smetnuti sa uma da ovi protesti pripadaju onima koji protestuju, da oni treba da daju odgovore na sve dileme i izazove. Protest je njihov pa ako hoće mogu i da ga upropaste. Čak i u tom slučaju, i da od protesta ništa ne bude, sam čin pobune zaslužuje poštovanje. Nezadovoljstvo je opravdano i dobro je da je iskazano (i) na ovaj način.

To, međutim, ne bi smelo da bude smetnja pitanju kako da nezadovoljstvo bude pretočeno u akciju koja će dati i „dodatnu vrednost“. To jest, zar ne bi bilo šteta, i sa „grupnog interesa“ demonstranata, i sa „opšte-društvenog interesa“ da se ta energija tek tako, „lartpurlartistički“ potroši. Otud ima smisla razgovor o dosadašnjem stepenu i načinu artikulacije protesta, tj. o iznetim zahtevima. Koji, s jedne strane, predstavljaju pravi „juriš na nebo“, kao što je recimo onaj o smeni kompletne političke elite, a sa druge strane su čak pomalo i trivijalni, kao kad od Bujoševića pokušavaju da naprave Mitevića. Ili Milanovića.

U tom kontekstu, posebno se čini neproduktivnom paralela, koja se (manje ili više spontano) uspostavlja sa 1968. godinom. Jer, kako kaže Branko Milanović, studentske demonstracije u junu/lipnju 1968. bile su uperene protiv liberalnih ekonomskih reformi, odnosno tražile su još više „pravog socijalizma“, te su u tom smislu „bile pogrešne“. Zato, ako hoće da budu drugačiji, studenti danas treba da zahtevaju – još više slobode. Tačnije – oslobađanje institucija. Od državne samovolje, od partijske dominacije, od vlasti jednog čoveka. Sa punom svešću da to ne može preko noći. Jer, kao što je moguće Hercegovačku preko noći srušiti, ali je nije moguće preko noći izgraditi, tako je, i još više, sa institucijama. Kineska poslovica kaže da i najduži put počinje prvim korakom. Da bi na tom dugom putu „aprilska gibanja“ (Panović) predstavljala prvi korak, mora biti jasno šta je njihov konačni cilj.

Pozorište

Dan uoči početka ovih Uskršnjih praznika, dakle u („veliki“) četvrtak otišao sam u jedno pozorište – nije važno koje, svuda je bilo isto – da kupim karte za neku od narednih predstava. Stigao sam kasno, blagajna ne radi, ali vidim tu neke ljude i pitam radi li pozorište sutra. Ne radi gospodine, kaže mi jedan kao ja malo stariji gospodin. Zašto, pitam iskreno začuđen. Pa sutra je veliki hrišćanski praznik kaže mi on prekorno. Znam, ali to bi trebalo da bude razlog više da pozorište radi, a ne obrnuto. Kažem – i odem.

Sutra odem na pijacu. Radi. Onda pomislim: zar su seljaci manje hrišćani, nego glumci i ostali pozorišni radnici. Uostalom, rade i radnici. Pa zašto ne bi radili i glumci? Da li su glumci – slobodni umetnici, ili su državni činovnici?

Procedure

Stare novine više ne skupljamo zbog komplikovane procedure otkupa. To obaveštenje, odštampano velikim slovima, stoji u ulazu jedne zgrade u Novom Beogradu.

Kućna uprava je htela da prodajom starog papira, kojeg novobeogradski soliteri proizvode na stotine kilograma, em pripomogne očuvanju životne sredine, em zaradi neki dinar, em to investira u održavanje zgrade, dakle u kvalitetniji život njenih stanara. Sve je to, kao što piše crno na belo, upropastila i onemogućila „komplikovana procedura“.

Ako je procedura komplikovana za tako trivijalnu stvar kao što je otkup starog papira, kako li tek zapetljana mora biti za ozbiljnije privredne aktivnosti.

Primer je paradigmatičan. Neki ljudi, u nekoj zgradi, hteli su da preuzmu odgovornost, prihvatili se neplaćene i nezahvalne funkcije vođenja skupštine stanara, krenuli da rade ne bi li ostvarili neke svoje obične, male ljudske ciljeve, ali ih je država svojom besmislenom regulativom u tome sprečila. Zar je onda čudo što je teško naći nekoga ko će tim sizifovskim poslom da se bavi? Pitanje je retoričko, naravno.

E, ali pošto svojom regulativom postigne taj cilj, tj. oduzme ljudima slobodu da se bave određenim delatnostima, onda se država pojavljuje kao spasilac. Kako? Pa tako što će propisati, kao što je, uostalom, već propisala, da ako stanari ne izaberu kućepazitelja, onda tu stvar ona preuzima na sebe. Tako što će dotičnog hauz-majstora postavljati ona. I tako će, mic po mic, nešto što su ljudi godinama, decenijama čak, rešavali i radili sami, spontano biti istrgnuto iz njihovih ruku i pretvoreno u – državni posao.

Peščanik.net, 17.04.2017.