Veronauka na času engleskog

Nastava veronauke u osnovnim i srednjim školama u Srbiji mora da se reformiše. Umesto da bude svedena na jedan predmet, potrebno je da veronauka bude idejna okosnica svega što deca uče u školi, svakog predmeta. Ovo mišljenje zastupaju neki sveštenici i veroučitelji, ali i nastavnici drugih školskih predmeta. Među njima se u poslednje vreme ističe Sanja Simić de Graf, nastavnica engleskog jezika u osnovnoj školi „Vuk Karadžić“ u Loznici. Njene ideje o reformi verske nastave privukle su pažnju prosvetnih i crkvenih vlasti, tako da ona danas može da se pohvali da je kandidat za pedagoškog savetnika u Ministarstvu prosvete, finalista u izboru za najboljeg edukatora Srbije, u organizaciji udruženja „Živojin Mišić“, pod pokroviteljstvom istog ministarstva, i saradnica Informativne službe SPC.

O tome zašto i kako reformisati versku nastavu u srpskim školama Simić de Graf je održala zapaženo predavanje na Seminaru za veroučitelje održanom 12. januara u organizaciji Eparhije sremske, sa blagoslovom Episkopa sremskog Vasilija. A to je bio povod da Politika (u broju od 30. januara 2021) objavi intervju sa njom pod naslovom „Svetitelji su najsavršeniji prosvetitelji“.

Ovaj naslov je citat iz knjige Svetosavska filosofija života, pravoslavnog teologa i sveca SPC, prepodobnog Ave Justina Popovića, koga Simić de Graf navodi kao mislioca čije su je ideje nadahnule da predloži reformu veronauke u Srbiji. Pozivajući se na Avu Justina, ona kaže: „Najsavršenija pedagogija je Gospodnja pedagogija: to je obrazac koji su podržavali svetitelji, koji je podržavao Sveti Sava i naši preci“. Ali, požalila se ona čitaocima Politike, ova najsavršenija pedagogija danas je u Srbiji svedena na časove verske nastave, a sva ostala nastava je kao pustinja bez boga. „Postoje oaze svetosavlja u savremenom obrazovanju“, rekla je Simić de Graf, „međutim ipak smo u pustinji, opterećeni krajnje nebitnim stvarima, a samo je jedno bitno: biti čovek. Ne vidim nijedan predmet gde se to može bolje naučiti od veronauke“.

Zato pravoslavnu, svetosavsku veronauku treba izvesti iz oaza posebnih časova verske nastave i njome oploditi duhovnu pustinju u kojoj prebiva celo srpsko obrazovanje. A to se može postići, kako predlaže ova nastavnica engleskog jezika, kad se verska nastava poveže sa nastavom svih drugih školskih predmeta. Ona o tome ne govori jezikom prepodobnog Ave Justina, nego koristi termine savremene pedagogije. Time stavlja do znanja da reforma za koju se zalaže nije vraćanje na stare, prevaziđene metode verske nastave, nego da je njen cilj da veronauka bude usklađena sa potrebama moderne, takoreći postmoderne, srpske omladine. „Verska nastava je“, objašnjava ona, „jako zahvalna za korelaciju sa svim školskim predmetima, pogodna je za kooperativnu i integrativnu nastavu, a idealna za projektnu nastavu“.

Šta to znači – kako izgleda kooperativna integrativna veronauka – Sanja Simić de Graf pokazuje u praksi. Svoj predmet – engleski jezik – ona predaje povezujući ga sa veronaukom, tako da njeni đaci uče engleski jezik prevodeći reči Očenaša (Molitve Gospodnje) na engleski. Radeći tako, ona je zaključila da se učenje ove molitve može povezati i sa nastavom drugih predmeta. Na seminaru u Novoj Pazovi, govorila je o tome kako đaci mogu naučiti Očenaš na časovima srpskog jezika i matematike. „Integraciju sa srpskim jezikom“, objasnila je ona, „vršimo tako što gramatički analiziramo Molitvu, na primer, u kom je padežu reč Oče, u kom vremenu Mi opraštamo, koju službu u rečenici ima reč danas i slično. Integraciju sa matematikom smo izvršili tako što je Molitva prekrivena brojevima i učenici, odgovarajući na matematička pitanja, na primer Zbir unutrašnjih uglova trougla je?, otvaraju polja iza kojih se krije Molitva“.

Na mogućnu primedbu da u važećem planu i programu nastave u osnovnoj školi u Srbiji nastavi engleskog jezika nije dat cilj da doprinese učenju veronauke, Sana Simić de Graf ima spreman odgovor. U intervjuu Politici rekla je da „po profesiji jeste profesor engleskog jezika, ali kao pravoslavni hrišćanin ima misiju koja je iznad svake profesije“.

Misiju iznad profesije imali su ili se tražilo da imaju i kolege i koleginice Sanje Simić de Graf koji su bili nastavnici i profesori i u jugoslovenskim školama pre otprilike pola veka. Razume se, njihov zadatak nije bio da nastavu svog predmeta podrede veronauci, nego učenju marksizma, ali se u strukturalnom smislu radilo o istom zadatku, to jest da se iznad pojedinih vrsta i oblasti znanja uzdigne jedan superioran, sveobuhvatan i neupitan pogled na svet. Propagandno prepariran, pretvoren u sistem nedodirljivih simbola i predstava, marksizam je bio pandan svetosavlju kao nacionalizovanom pravoslavlju, nudio je, kako bi rekla Simić de Graf, „najsavršeniju pedagogiju“.

Nije zato nimalo čudno što su nastavnici i pedagozi koji su brinuli o nastavi marksizma nailazili na iste probleme na koje danas nailaze oni koji se brinu o verskoj nastavi. Kad je sredinom 1970-ih u Jugoslaviji marksizam postao poseban nastavni predmet u osnovnim i srednjim školama, javili su se kritičari koji su tvrdili da to nije pravi način da se mladima približi marksistički pogled na svet. Pogrešno je, govorili su oni, predavati marksizam kao jedan među drugim školskim predmetima, jer je on učenje kojim treba da bude prožeto celokupno progresivno društveno, naučno i kulturno stvaralaštvo. Zato, umesto da se izučava posebno, da nastava marksizma ostane svedena na oaze u pustinji nemarksističkog obrazovanja, marksizam treba da bude prisutan u nastavi svih školskih predmeta, kao idejna nit koja ih povezuje i usmerava prema onome što je njihov zajednički smisao – da đaci nauče da je poredak uspostavljen u njihovoj zemlji otelovljenje najslobodoumnijih snova čovečanstva.

Prosvetne vlasti u Srbiji prihvatile su ove primedbe i ove argumente. To je bilo vreme kad je ceo sistem vlasti u Jugoslaviji bio u krizi i kad je Partija dobila zadatak da intenzivira takozvanu idejnu diferencijaciju u medijima i idejni rad u školi. Zavod za udžbenike Srbije pokrenuo je biblioteku „Marksističko obrazovanje nastavnika“. Ideju da sve što deca uče u osnovnoj i srednjoj školi treba da bude prožeto marksizmom obrazložio je Tomislav Bogavac u knjizi Nastava marksizma i marksistička zasnovanost obrazovno-vaspitne prakse u osnovnoj i srednjoj školi (Zavod za udžbenike, 1976). Pojavile su se i knjige u kojima se objašnjavalo kako na marksistički način predavati pojedine predmete, ne samo iz oblasti društvenih i humanističkih, nego i iz oblasti prirodnih nauka. Profesor Matematičke gimnazije u Beogradu Milan O. Raspopović tumačio je kako na marksistički način predavati fiziku, u knjizi Marksizam u nastavi fizike (Prosvetni pregled, 1975), a profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu Milorad Bertolino objašnjavao je kako se to radi u nastavi matematike, u radovima objavljenim u periodici i kasnije u knjizi Matematika, prirodne nauke i marksističko obrazovanje (Naučna knjiga, Beograd, 1980).

Ne očekujem da će nastavnici veronauke i drugi koji se danas trude da reformišu versku nastavu u Srbiji, kako bi je učinili ideološkom osnovom nastave svih drugih predmeta, prihvatiti moj zaključak da oni nastavljaju, mada u drugom ideološko-političkom ključu, da ostvaruju zadatke koje su nekada imali nastavnici marksizma a zatim i drugih školskih predmeta, posao vaspitavanja mladih s jednim osnovnim ciljem – da oni prihvate vladajući sistem vrednosti i vladajući politički poredak kao najbolje i jedino mogućne. Ali hteli oni ili ne, i ovi današnji svetoslavni, kao i nekadašnji tobožnji marksistički misionari u prosveti i van nje, imaju jednog zajedničkog neprijatelja – slobodnog čoveka. Kako sprečiti da se takav rodi u školi, problem je koji današnji misionari rešavaju na više-manje isti način na koji su ga rešavale njihove kolege pre pola veka.

Peščanik.net, 05.02.2021.