Da, i ja mislim da glavno pitanje glasi: zašto je Srbija izgubila Kosovo, odnosno, može se i tako reći, zašto ta teritorija od pre neki dan samo zauvek ostaje u Srbiji, ali ne i na neki drugi način. Čuli smo, a i dalje slušamo šta o tome misle političari, analitičari, popovi i navijači. Rodoljubivi pisci i drugi umetnici, valjda sluteći kuda stvari idu, još ranije su se izjasnili o uzrocima ovog gubitka. Vidimo da se molepstvija, političke deklaracije i govori, parole na transparentima i kamenice takozvanih navijača uglavnom slažu u tome da je Kosovu data nezavisnost, to jest da je ono, kako se najčešće kaže, “oteto” Srbiji, samo zato što to odgovara interesima Amerike i drugih zapadnih sila. A sila boga ne moli!
Ali šta o tome kaže naša nauka? Da li ona ima neki drugačiji ili bar uverljiviji odgovor na pitanje šta je dovelo do toga da Srbija izgubi Kosovo? Gde ćemo, ako ne u nauci, da potražimo oslonac za trezveno i, kako bi se danas reklo, održivo razmišljanje o kosovskoj i, uostalom, o svakoj drugoj važnoj društvenoj i političkoj temi? Na našu sreću, srpski naučnici vredno rade, uključujući tu i proučavanje Kosova, a ponekad i objave rezultate svojih naučnih pregnuća. Evo, upravo ovih dana – dakle, zaista u pravom trenutku – pojavilo se u Beogradu jedno obimno naučno delo pod naslovom “Kosovo i Metohija”, koje će – kako stoji u predgovoru – “pomoći da se orijentišemo u haosu tako složenih i sudbonosno važnih problema Kosova i Metohije, i osvetliti novi put ka praktičnim rešenjima.” Bravo! To smo čekali, to nam treba: nove ideje, nova orijentacija, naučno utemeljena rešenja za izlaz iz haosa.
A naučna utemeljenost knjige “Kosovo i Metohija” na prvi pogled van svake je sumnje. Njen autor je doktor Milovan Radovanović, istaknuti geograf, profesor Beogradskog univerziteta u penziji, bivši upravnik Geografskog instituta Prirodno matematičkog fakulteta u Beogradu, bivši direktor Geografskog instituta SANU, predsednik Srpskog geografskog društva, profesor Univerziteta u Banjaluci, nosilac Medalje “Jovan Cvijić”, počasni član Geografskog društva Makedonije, saradnik Srpsko-američkog centra i Državnog pregovaračkog tima za Kosovo i Metohiju.
Knjigu “Kosovo i Metohija” objavio je “Službeni glasnik”, dakle jedan od danas najvećih srpskih izdavača, a na osnovu recenzije dva akademika, Vladimira Stojančevića i Miloša Macure, s predgovorom doktora Mirka Grčića, redovnog profesora Geografskog fakulteta i beleškom o autoru koju je napisao doktor Milan Bursać, redovni profesor Prirodno matematičkog fakulteta Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici. Na kraju studije priloženi su izvodi iz recenzija, bibliografija autorovih radova, tri registra i desetak karata. Za sve to bilo je potrebno preko 600 stranica velikig formata. Impozantno, nema šta!
Ono što čitaoca ove knjige može dodatno da impresionira jeste broj naučnih oblasti koje ona pokriva. Već podnaslov obećava izuzetno širok naučni pristup Kosovu i Metohiji: “Antropogeografske, istorijskogeografske, demografske i geopolitičke osnove”. Ali, kad pročita sadržaj i knjigu malo pažljivije prelista, čitalac će primetiti da je podnaslov mogao da bude i mnogo duži, i da je doktor Radovanović u stvari skromno odabrao samo četiri naučne discipline među mnogo većim brojem disciplina, poddisciplina i naučno-istraživačkih oblasti na čije se metode i rezultate oslanjao u svom radu o Kosovu. Poimenice se pominju:geostrategija, geoekonomija, geodemografija, politička geografija, kulturna geografija, etnografija, etnodemografija, etnonomija, etnostatistika, etnopsihologija, etnokartografija, onomatologija, antroponomija, demopolitika, istorijska demografija, politička istorija, sociologija, etimologija, karakterologija, biometrija, eugenetika, kulturna istorija, ekonomija… Verovatno su tu i druge discipline ili nauke, koje su meni, u ovom prvom čitanju, promakle.
Pa, dobro, do kog zaključka o uzrocima gubitka Kosova za Srbiju doktora Radovanovića dovodi ova retko viđena koncentracija raznolikog naučnog znanja? Otkud taj gubitak, kako je došlo do njega? Kratko rečeno, Kosovo je izgubljeno – otkriva nam ova interdisciplinarna studija – zato što su Srbi – kad su 1912. godine zaposeli tu teritoriju, dozvolili da na njoj ostanu tamošnji Albanci, umesto da ih odatle uklone, to jest da sprovedu takozvano “trajno rešenje albanskog pitanja”.
Ovaj zaključak magistralne studije doktora Radovanovića u prvi mah može da izgleda suviše skorman, nesrazmeran odgromnom naučnom aparatu koji služi da bi se on izveo, i uz to neoriginalan. I, zaista, ni ideja koja se u ovom zaključku iznosi ni termin kojim se ona opisuje: “trajno rešenje” nisu novi. Ali to ni autor knjige ne poriče, jer je njemu, nema sumnje, važnija naučna istina nego to ko će je prvi izneti i prvi tačno formulisati. Na primer, on ne krije da je misao o fatalno propuštenim prilikama da se Srbi na Kosovu trajno i konačno reše Albanaca preuzeo od Vase Čubrilovića, tog, kako ga doktor Radovanović opisuje, “odličnog istoričara… iskusnog revolucionara i odlučnog pregaoca na polju obnavljanja surovo ruiniranog Srpstva”. On s odobravanjem navodi delove jednog, kako bismo danas rekli, kultnog teksta iz 1937. godine, u kome Čubrilović optužuje tadašnje vlasti što kosovskim Albancima, to jest Arnautima, nije na vreme oduzeta zemlja a oni proterani u Albaniju, nego su u politici prema njima primenjivani evropski civilizacijski standardi i, kako je Čubrilović rekao, “Arnauti privikavani na zapadnoevropske pojmove o privatnom posedu”. Arnate je njihova primitivna cvilizacija naučila da osvajač zemlje uzima sve, a civilizovani Srbi, uspostvaljajući 1912. svoju vlast na Kosovu, na ogromno čuđenje samih Arnauta, ostavljaju im i život i imanje. I ko nam je onda kriv?
Po mišljenju doktora Radovanovića, ova Čubrilovićeva analiza i danas je aktuelna, i danas ima vrednost misli vodilje. “Logika, autopsija, procenjivanje, značenje i red činilaca su do te mere tačni i potvrđeni razvojem događaja do naših dana”, kaže on, “da predstavljaju egzaktan deterministički (funkcionalni) sistem, kome se, osim demostatističke komponente, nema šta ni dodati, ni oduzeti”. Međutim, zbog prevelike skromnosti autora ove knjige ne smemo da previdimo njegov lični doprinos razradi i afirmaciji ideja o rešenju albanskog pitanja na zdravim nacionalnim osnovama, to jest njegovog trajnog rešenja. Lako je bilo Vasi Čubriloviću da krajem tridesetih godina, kad su u Evropi ideje o trajnim rešenjima sukoba između rasa i naroda uživale ugled u dobrom delu evropske nauke i politike. Danas, u svetu posle Aušvica, kad se, verovatno iz nekog nenaučnog razloga, misli da je cena trajnih rešenja neprihvatljivo visoka, naučnicima i patriotima koji ih zasupaju treba mnogo više hrabrosti. Ali, na svu sreću, doktor Radovanović može da računa na podršku jednog dela naše javnosti i, što je posebno ohrabrujuće, onih mladih ljudi koji se ovde sve otvorenije zalažu za reviziju humanističkih i demokratskih dogmi – tih američkih izmišljotina – uključujući tu i mantru o jednakosti svih ljudi i univerzalnosti ljudskih prava, onih mladih ljudi koji otvoreno sebe nazivaju lepim imenima nacista i rasista, bele snage i rasne časti. Oni će se obradovati – bar oni pismeniji među njima – kad vide da autor ove knjige, kad govori o onome što naziva “obnavljanjem Srpstva u kolevci srpske državnosti i kulture”, pominje i “krvno” obnavljanje Srpstva, i to kao vrstu obnavljanje različitu od “demografskog” obnavljanja. Jer, kao što će rasno i nacionalno svesni omladinci brzo shvatiti, jedno je imati dovoljno ljudi, a sasvim drugo imati čistu krv u njihovim venama.
Značaj ove magistralne studije nije možda u tome što ona donosi sasvim nove ideje, nego u tome što starim dobrim idejama o rasama i nacijama i njihovoj nemilosrdnoj borbi za životni prostor vraća iz nenaučnih razloga poljuljani ugled. Hrabro se držeći objektivnih naučnih metoda, ne povlađujući zdravom razumu i ovde neumesnim moralnim obzirima, ne robujući političkoj korektnosti, doktor Radovanović nas u ovoj studiji suočava sa suštinom stvari, sa ogoljenom istinom o večno istoj borbi nacije za životni prostor. Ona glasi: Mi ili Oni, a bolje Mi nego Oni. Ako se, pak, dogodi da se sa eliminacijom protivnika, to jest sa trajnim rešenjem, zakasni, kao što se, na žalost autora ove studije, dogodilo na Kosovu, onda preostaje samo iznuđeno, provizorno rešenje u vidu podele teritorije. U pitanju je, objašnjava doktor Radovanović, “akutna konfrontacija dvaju civilizacijski, sociološki, demografski i razvojno inkopatibilnih društvenih i nacionalnih formacija na istom prostoru. Zato je teritorijalno razgraničenje jedino racionalno rešenje”.
Ovo o “inkopatibilnim formacijama” može nekome da izgleda kao citat iz famozne Hantingtonove knjige o sukobu kultura. Hantington zaista misli da se kulture sukobljavaju zato što su različite, ali on ipak ne govori o hijerarhijskim razlikama među njima. Doktor Radovanović misli upravo na takve razlike, koje se danas iz nenaučnih pobuda zanemaruju. Podela Kosova koju on predlaže zapravo je podela na njegov varvarski i civilizovani deo. Moto koje je on odabrao za jedno poglavlje ove knjige glasi ovako: “Mogu baš i varvari ako se brojno namnože, svoje kulturno naprednije takmace imigracijom u masi poplaviti, surovom snagom i brojnom nadmoćnošću savladati i podjarmiti, pa sve nacionalne tekovine njihove ili preoteti ili uništiti”. To je rečenica iz jednog predavanja profesora medicine Milana Jovanovića Batuta, održanog 1900. godine. Batut u tom predavanju uopšte ne pominje Kosovo, ali doktor Radovanović je uveren da se ove njegove misli o varvarima i kulturno naprednom narodu odnose baš na Albance i Srbe, odnosno, kako on kaže, “na imigracionu ekspanziju civilizacijski inferiornije populacije koja nasiljem i brojčanom predominacijom… uništava starosedeoce i baštinike”. Pa kad civilizacijia već nije umela da suzbije najezdu varvara na celoj teritoriji Kosova, dajte da joj pomognemo da se povuče na jedan njegov deo, s nadom da će bar tu opstati. Sav civilizovani svet sigurno će to prepoznati i kao svoj interes, a zasluga za njegovo razumevanje i solidarnost sigurno će pripasti i naučnim delima poput studije “Kosovo i Metohija” doktora Milovana Radovanovića.
Peščanik.net, 13.03.2008.
Autor čita ovaj esej u radio emisiji Peščanik
Preuzmite knjigu Ivana Čolovića Vesti iz kulture
KOSOVO- Biografija
- Latest Posts