Vizije nakostrešenih

Jel`to konačno Srbija dobila viziju sopstvene budućnosti, opipljiviju nego što se u aktuelnom političkom, ekonomskom i socijalnom haosu moglo i zamisliti? Ako je suditi po grupnom snimku silnih ambasadora sa svojim šefom u sredini, količini osmeha, razdraganosti na licima domaćina i gostiju, šta drugo zaključiti nego da ova država, doduše ne zna baš pouzdano kako će se izvući iz već pristigle krize, koju će cenu platiti njeni podanici, ni kako će pregrmeti ovu sibirsku zimu, ali zato nema nikakvu dilemu oko toga šta će s njom, u strogo selektivnim vizijama ovdašnjih političara, biti za recimo deceniju – dve.

Sve u svemu, čoveku dođe pomalo toplo oko srca, jer mu je šef diplomatije Jeremić sa širokim osmehom na licu saopštio da nema razloga da brine: reprezenti državne politike Srbije će ostvariti tri krucijalna principa – odbraniti ustavni poredak, nastaviti sa evropskim integracijama i doprineti regionalnoj stabilnosti. Što će reći, branićemo Kosovo do poslednjeg preostalog Srbina na njegovoj teritoriji (a posle ćemo da vidimo), Evropska unija će biti naša ili je naprosto neće biti, a zemlje regiona ćemo uveriti da je sve što je zvanični Beograd učinio na diplomatskom planu prema njima – od proterivanja ambasadora, preko obustave uvoza robe, do tužbe Sudu pravde u Hagu – sračunato na stvaranje balkanske klime “saradnje, boljeg razumevanja i kooperativnosti bez predrasuda”.

Medalja ima i drugo lice, nešto sirovije i prkosnije. Na delu je spoljna (dnevna, a strateška) politika, koja ne demantuje u potpunosti održivost tri tadićevsko-jeremićevska principa, ali ih u priličnoj meri relativizira i obezvređuje. Drugim rečima, strateške ambicije države Srbije pretvara u karikaturu. Sve se vrti oko Kosova i povodom Kosova. Ono nam određuje hoćemo li se i dalje, bar još nekoliko narednih decenija, batrgati i iscrpljivati u dokazivanju da “čitav svet vozi pogrešnom stranom”. A kad se to u “belosvetskim” metropolama, nekim čudom, jednom shvati, činjenica da je Kosovo još poodavno završena priča neće imati nikakvog značaja u odnosu na još jedan “grandiozan uspeh” srpske diplomatije.

Dakle, odbrana ustavnog poretka jeste “Kosovo u Srbiji”, “Evropska unija” sredstvo da se kosovske tenzije održavaju u nedogled, odnosno osujeti kosovsko integrisanje u međunarodne institucije, “regionalna stabilnost” – floskula čiji je krajnji cilj da okruženje drži u stanju permanentnog opreza, straha, neizvesnosti i nagađanja šta će beograd, kada i kojim (kosovskim) povodom preduzimati. Kosovo je još od Miloševićevih “slavnih” dana bilo i ostalo, sa kratkim pauzama, alfa i omega strateški (pogrešno) koncipirane spoljne politike i na njoj će se – bar je tako opredeljena ogromna većina nacionalnih političkih stranaka i političara i u vlasti i u opoziciji – istrajavati sve dok politička tehnologija “ako već ne može biti naše, neće biti ni vaše” ne iscrpi sve svoje mobilizatorske i inadžijske snage, emocije i strasti.

Sada kada smo od Tadića i Jeremića čuli šta su nam ovogodišnji prioriteti, eksperti za proučavanje srpske političke prakse su pred novim izazovom kako da objasne pravo šarenilo strateških nauma, zaokreta i akrobacija srpske političke oligarhije. Koliko je ono što su poslednjih dana propovedali usklađeno sa starijim koštuničevsko-tadićevskim izumom vojne neutralnosti (uproščenije odustajanjem od ulaska u NATO), snishodljivom predajom srpske energetske (po svemu sudeći i političke) budućnosti u ruke Ruske federacije i vraćanjem “izvornim principima” pokreta nesvrstanih.

Najsumornije u svemu tome je što se nastavlja neslavna srpska tradicija da se strateške odluke, koje se novim generacijama, kao i prethodnim, mogu obiti o glavu, donose naprečac, preko kolena, iz inata, gotovo isključivo kao plod stranačkih i liderskih ambicija da se ostavi “istorijski trag”. Gubitak Kosova 99. i bombardovanje Srbije – podsećanja radi – nisu bili smetnja Đinđićevoj vladi nakon 2000.godine da planira učlanjenje u NATO. Tek je Koštuničina nacionalna i nacionalistička opsesija da odlazak (i povratak) Kosova uzdigne na nivo vrhunske manipulacije, opštenacionalne iluzije da se ono može sačuvati, učinila da Srbija, umesto nastavka reformi i demokratizacije na putu ka Evropi, obnovi proces konfrontacije sa svetom, revidira evropske i poništi evroatlantske integracije. Miloševićev obrazac prkosa i “odbrane nacionalnog dostojanstva” nastavljen je i bez njega, u “kohabitacionom i sabornom jedinstvu” dvojca Koštunica-Tadić i kompletne nacionalističke stranačke garniture, pa je redosled sledećih poteza bilo lako predvideti: okretanje Rusiji kao remake Titove politike, odnosno uspostavljanje nekakvog mosta između Istoka i Zapada, nezavisno od radikalno promenjenih svetskih okolnosti i novog, reklo bi se, drastičnog srozavanja rejtinga Srbije i međunarodnim, pre svega zapadnim krugovima.

Peva se u stvari stari, izanđali šlager: zbog “otimanja” Kosova nećemo u NATO, a, vala, bude li Brisel i dalje “ucenjivao” Srbiju Ratkom Mladićem ili, ne daj bože, priznavanjem Kosova, nije nam potrebna ni Evropska unija. Imaćemo Rusiju, koja se sada na opštu radost nacionalista i nesreću i ogorčenje smrznutih građana, budi, trenira mišiće i uvežbava ulogu velike sile. Pa i ako i tu dostojanstvo države i nacije kojim slučajem pretrpi neugodne udarce, poput uverenja nepopravljivih skeptika da će se politika Beograda voditi u Moskvi, rezervni ešalon su – nesvrstani. Ostaje, međutim, nejasno hoće li se u Srbiji, kao nekada u vreme bivše velike Jugoslavije, na protestnim skupovima skandirati “Tito, Naser, Palestina, nema više Izraila!”

Što bi rekao Koštunica, a Tadić podržao i prihvatio – nema te cene koju Srbija i njeni građani ne bi platili, ako bi nam to sačuvalo Kosovo. Za sada vrlo efektno i efikasno čuvamo iluzije i zablude. Koliko sutra i nepromišljene vizije nervoznih i nakostrešenih političara.

 
Peščanik.net, 17.01.2009.