Episkop bihaćko-petrovački Sergije (Karanović) objavio je na sajtu svoje eparhije članak „Raspinjanje Aleksandra Vučića“ u kome je izneo veoma pohvalno mišljenje o predsedniku Srbije, što nije promaklo Politici, pa se Sergijev članak pojavio i u ovom listu (u broju od 14. decembra). Episkop je ispričao da njemu, manastiru Rmnju, u kome on „stoluje“ i Srbima iz njegove eparhije već godinama niko nije pomogao da tamo opstanu, a onda iznenada, kad su već izgubili svaku nadu i prestali da molećivo gledaju prema Srbiji, desilo se čudo: za njih se zainteresovao sam predsednik Vučić. „Zainteresovao se“ kažem ja, prepričavajući Sergijev članak meni svojstvenim profanim rečima, ali on je upotrebio izraz „pogledao nas“, koji ima lako prepoznatljivu sakralnu konotaciju jer se po pravilu javlja u frazi „bog me /nas/ je pogledao“. „I kada smo, od mnogo nade i gledanja u istom pravcu, začas okrenuli glavu od matice Srbije“, kaže Sergije, „predsednik Vučić pogledao je nas. I ne samo pogledao, već i pomogao, i pohodio nas dva puta, kao nijedan predsednik do tada“.
Tako je episkop Sergije, upotrebivši izraz „pogledao nas je“, uzdigao Vučićevo iznenadno interesovanje za bihaćko-petrovačku eparhiju SPC u rang sakralnih, takoreći božanskih događaja. U skladu s tim, on je, pominjući Vučićeve dolaske u njegovu eparhiju, umesto profanog glagola „posetiti“ upotrebio „pohoditi“, glagol koji bolje pristaje opisima silaska božanskih likova među ljude. Vučić ih je pogledao, pa pohodio. Dva čuda, dve radosti.
Briga predsednika Srbije za Rmanj i Srbe u bihaćko-petrovačkoj eparhiji predstavlja čudo i zato što se od nekog ko, kao Vučić, živi u Beogradu tako nešto ne očekuje. Episkop Sergije je primetio da Beograđani, a bogme i oni u drugim gradovima u unutrašnjosti Srbije, ne haju mnogo za Srbe u ovoj eparhiju na granici između Bosne i Hrvatske, niti za one u drugim mestima gde je srpski narod u dodiru i često u sukobu sa drugim narodima. Što je još gore, zabrinut je episkop, u Beogradu i drugim srpskim gradovima ljudi su poprilično nezainteresovani za stvari od nacionalnog interesa. Zbog takve njihove nebrige, Srbi koji žive uz granice, u pograničjima, ne samo što su prepušteni sami sebi, ne samo što moraju manje-više sami da se brane od nasrtaja često neprijateljskih suseda, nego im je zapala i časna ali preteška dužnost da budu jedini Srbi koji čuvaju nacionalnu svest i nacionalne interese.
Episkop Sergije zna otkud to, zašto do toga dolazi. On misli da je lagodan i bezbedan život u gradovima podalje od graničnih oblasti Srbe nacionalno omekšao, te su oni, tako omekšani, skloni da loše misle o nacionalno tvrdim Srbima, pa čak i o svom predsedniku, koji je, iako i sam Beograđanin, snagom volje i uz božju pomoć ostao nacionalno tvrd. Ali samo veliki ljudi kao on mogu to da postignu, da odole iskušenjima lagodnog života u miru i komforu. Episkop priznaje da bi im i on verovatno podlegao i da bi i on o nacionalno brižnom Vučiću imao drugačije mišljenje da kojim slučajem živi u nekom srpskom gradu: „Da živim u Beogradu, ili negde u unutrašnjosti Srbije“, kaže Sergije, „možda bih o predsedniku Vučiću razmišljao na nešto drugačiji način, možda bih, kao mnogi, više bio vođen ličnim a manje nacionalnim interesima. Ali, pošto sam monah i episkop koji živi i stoluje u manastiru Rmnju, na pustoj i surovoj granici Bosne i Like, moj pogled na život, suživot, na prilike i neprilike uslovljen je jednom željom – željom da duhovno i biološki preživi ovo moje malo i nejako stado Hristovo, koje mi je dato na brigu i staranje“.
Ne znam da li su episkopu Sergiju poznata geobiološka shvatanja nekadašnje predsednice Republike Srpske, profesorke biologije Biljane Plavšić, ali njegova zapažanja o geografskoj uslovljenosti stanja nacionalne svesti Srba u mnogome se podudaraju sa njenim mislima o toj stvari. Na primer, sa ovom njenom mišlju: „Srbi u Bosni su, naročito u graničnim područjima, razvili i izoštrili sposobnost da osete opasnost po naciju i da razviju mehanizam zaštite. U mojoj se porodici oduvek govorilo da su Srbi u Bosni mnogo bolji Srbi od Srba u Srbiji… Ja sam biolog, pa znam: najbolju moć adaptacije i opstanka imaju one vrste koje žive kraj drugih vrsta i koje su njima ugrožene“ (Borba, 28. jul 1993).
Varirajući ovu geobiološku teoriju o srpskom nacionalnom survivalu, Sergije se posebno zadržao na problemu koji se javlja kad se lični interes stavlja ispred nacionalnog. Primetio je da posledica takvog stava nije samo to što su Srbi koji žive u bezbednoj unutrašnjosti zemlje, podalje od granice, nezainteresovani za opstanak nacije, što se isključuju iz borbe protiv neprijatelja koji taj opstanak ugrožavaju, nego i nešto od toga mnogo gore. Đavo ličnog interesa navodi ih da rade čak i protiv svoje nacije, protiv svojih vođa, pa se tako nacionalno zapušteni Srbi pridružuju srpskim neprijateljima i zajedno sa njima nasrću i na samog predsednika Srbije.
Sve se ovo događa, upozorava srpsku javnost episkop Sergije, u trenutku kad se Vučić, zajedno sa Miloradom Dodikom, hrabro i uspešno nosi sa neprijateljima iz zapadnih centara moći, koji prave opasne planove o budućnosti Bosne i Hercegovine, jer bi, njihovim planovima, prisustvo Srba u toj državi bilo svedeno na zanemarljiv minimum. Ima onih, podseća nas Sergije, „koji bi da ovu zemlju kroje po svome, a u toj političko-krojačkoj zamisli ovde bi bilo Srba tek toliko da dekorativno ukrase verski i nacionalni monolit zamišljen u nekom od mračnih centara moći“. Ali džabe im je sve to, džabe prave plan o ovakvom monolitu – to jest, o BiH kao jedinstvenoj građanskoj državi. „Znam“, optimistički nastavlja Sergije, „da to predsednik Vučić ne bi dozvolio, baš kao ni predsednik Dodik, kao ni svaki drugi čestiti Srbin“. Ovi čestiti Srbi su prozreli antisrpski karakter plana o BiH monolitu. Oni u principu nemaju ništa protiv verskih i nacionalnih monolita. Štaviše, u poslednje vreme i Vučić i Dodik promovišu stari ali još uvek mnogim Srbima drag plan o srpskom verskom i nacionalnom monolitu. Episkop Sergije ovu „političko-krojačku zamisao“ ne pominje, ali ja sam uveren da mu je ona dobro poznata i da bi monolit skrojen prema toj zamisli pozdravio.
Uprkos ogromnoj brizi i žrtvi predsednika Vučića za srpske interese nacionalni mekušci među Srbima besomučno ga napadaju svakog dana, sa svih strana, svim sredstvima. I tako idu na ruku srpskim neprijateljima. Na predsednika Srbije, kaže episkop Sergije, „svakodnevno se ispaljuju otrovne strelice u vidu novinskih natpisa i intervjua naših osvedočenih dušebrižnika“. On ne navodi imena tih dušebrižnika, jer to nije potrebno, to su poznata imena, već su „osvedočena“ i nema dana da ih neki patrijsko-patriotski medij i neki partijsko-patriotski poslanik Skupštine Srbije ne pomene.
Na svu sreću, primećuje episkop Sergije, ovi vajni „dušebrižnici“ i predsednikovi neprijatelji su u stvari bezbožnici, ne znaju ništa o hrišćanskoj doktrini spasenja žrtvovanjem. Oni se nadaju da će napadima na Vučića oslabiti srpsku ljubav prema njemu, a postižu sasvim suprotno: ta ljubav sve je jača. Srpski narod vidi da je to što njegovog predsednika na krstu raspinju, što ga muče, pljuju i otrovnim strelama ranjavaju, cena koju on plaća da bi narodu bilo dobro. Dok on kao Isus na krstu trpi, srpski narod se preporađa i vaskrsava u svoj svojoj staroj veličini i – na čemu episkop Sergije iz Rmnja posebno insistira – na celom svom etničkom prostoru. „Dok god raspinju Aleksandra Vučića“, kaže Sergije na kraju svog pohvalnog slova predsedniku Srbije, „znam da nam je dobro krenulo, da nam ide, da smo tu gde jesmo. Kad ućute znaću da nije kako treba, da nestajemo i da nas neće biti. Vučićevo raspeće je naše vaskrsenje!“. Zna to i sam Vučić, i da bi pokazao koliko je, zahvaljujući njegovom hristolikom žrtvovanju, Srbima svuda gde žive dobro i sve bolje, on se skoro svakog dana pred televizijskim kamerama penje na krst, raspinje i krvave rane pokazuje. Evo šta mi rade, evo šta mi govore, evo kako mi prete, evo kako me muče, pljuju i vređaju! Evo šta sve podnosim radi vaše sreće i nacionalnog preporoda.
Ali, nedavno su se pojavili neki od ranije „osvedočenih“ još lukaviji i opasniji nacionalno omekšali Srbi, srpski „dušebrižnici“ i predsednikovi oponenti koji su shvatili da, napadajući Vučića i ružeći ga najgorim imenima, u stvari mu pomažu da se održi u ulozi hristolikog nacionalnog martira i spasitelja, da ostane raspet na krstu. Oni se sada trude da ga odatle skinu, čemu se Vučić snažno opire. O njemu ne govore ništa loše, nego ga zovu deci milim imenom Zvončica. Eto za vladiku Sergija nove brige, novog teološko-političkog problema. Kako se nositi sa predsednikovim neprijateljima kad mu oni tepaju, kao da ga vole. Kako da Srbima bude dobro ako njega skinu s krsta?
U međuvremenu je stigla ova Breaking News: „Njegovo Preosveštenstvo Episkop bihaćko-petrovački i rmanjski g. Sergije je u popodnevnim časovima 18. decembra 2020. godine u svojoj rezidenciji u Manastiru Rmnju primio posjetu g. Danila Vučića, sina predsjednika Srbije g. Aleksandra Vučića sa njegovom pratnjom. Episkop Sergije se srdačno zahvalio na posjeti delegacije iz Srbije koja već nekoliko puta pokazuje nesebičnu ljubav i brigu za svoj narod u Krajini“ (Iz Kabineta Episkopa bihaćko-petrovačkog i rmanjskog, 18. decembar 2020).
Peščanik.net, 22.12.2020.
Srodni link: Vladimir Veljković – Pohvale upravniku ada
- Biografija
- Latest Posts