Zakotrljalo se balkansko bure

Jel` to stari Balkan postao malo ljubomoran što već punih osam godina nije “svetski problem”, bar onako kako ga on zamišlja? Što ga neka “marginalna” područja, poput Iraka i Avganistana, neprestano guraju na sporedan kolosek? Valjda se žalom za vremenima kada su plemenske nacionalne vođe tipa Miloševića i Tuđmana izluđivale svetsku javnost svojim ratno-nacionalističkim igrama, neviđenim zločinima, isterivanjem “istorijskih istina” i (ne)pravdi, može objasniti to što se balkansko “bure baruta” ponovo opasno zakotrljalo. Kao da se naslednicima i sledbenicima ratnih poglavica jako žuri da i sami, doduše u nešto nazovi demokratskijem i “proevropskom” izdanju, zauzmu “zaslužno mesto” u već krcatom muzeju balkanskih kreatora nesreća i zla.

Možda će se slutnja o povratku stare-dobre balkanske krčme nekome učiniti pretencioznom, preteranom, pa prema tome i nerealnom, ishitrenom reakcijom na najsvežija događanja na prostorima bivše Jugoslavije, “jer, pobogu, rata više ne može biti, a malo posejane mržnje i netrpeljivosti nije na odmet, tek da održimo kondiciju, pride, može biti i podsticajno za isterivanje konačnih istina o sebi i drugima”. Možda, ali tako je bilo i krajem 80-tih i početkom 90-tih, pa znamo kako se završilo. Pao je Berlinski zid, jedna ideologija otišla je mirno, bez krvi u prošlost, jugoslovenska država bila pred vratima Evropske zajednice, optimizam evro-američkih lidera višestruko je nadjačavao skepticizam da u nagoveštenom raspadu jedne male balkanske “imperije” “ni upotreba oružja nije isključena.” Taj usamljeni (i uspešan) Miloševićev pokušaj da – ne hajući za cenu, broj žrtava, količinu patnji i veličinu posledica – ostane u sedlu uzjahanog soc-nacionalističkog konja bio je zapravo predigra za ono što će tek uslediti još dok je tadašnji američki državni sekretar Bejker u Beogradu udarao šakom o sto zahtevajući da Jugoslavija opstane. Međunarodna zajednica je tada fatalno potcenila Balkan dopuštajući (katkad i kumujući) njegovim vođama da do kraja, skoro neometano, odigraju svoj ratni ples.

Mnogo godina kasnije, a svega osam od poslednjeg rata, opet su balkanski narodi pred iskušenjem: podleći optimizmu kojim Evropa, ta “stara dama”, obilato snabdeva sada već razrovane i (polu)uništene balkanske državice obećavajući im “brda i doline”, ili sumornoj, pesmističkoj “projekciji” po kojoj Evropska unija ne može ni samoj sebi da pomogne, a kamoli drugima. Na teškoj je muci kako da ispliva iz pozamašnog arsenala unutrašnjih sporova i antagonizama, samoblokirajuće birokratske preorganizovanosti, povrh toga, “potpomognuta” najnovijom eskalacijom globalne finansijske krize i vaskrsavanjem Rusije kao relevantne svetske sile. Više nalikuje zbunjenom dispečeru svakojakih interesa i ambicija njenih članica, nego ozbiljnom i homogenizovanom faktoru koji je u stanju da ponudi rešenje za svaku, pa i najtraumatičniju situaciju.

Dok (ne)organizovana Evropa u prevelikoj želji da uvede nekakva pravila igre stvara još veću konfuziju, Balkan se ubrzano, stihijno, a opet vrlo efikasno, po ideološkim obrascima iz 90-tih prestrojava na kolosek koji možda neće izazvati nove ratove, ali će sigurno uzdrmati relativni mir koji je s teškom mukom uspostavljen i prevesti ga na pozicije permanentnog hladnog rata i hronično uskovitlanih nacionalnih strasti i tenzija. I samo letimičan pogled na trenutno balkansko stanje stvari dovoljan je da se sa strepnjom vidi kuda sve to klizi na ovom trusnom području i gde će se na kraju stići, ako i ovoga puta izostane pravovremena preventivna intervencija onih država i državnika koji su sebi odredili ulogu regionalnih i svetskih arbitara u sukobima neprolaznih balkanskih atavizama.

U centru svega toga je, naravno, Kosovo, tema na čijoj je instrumentalizaciji još davnih 80-tih sve počelo i na kojoj će se – sada je izvesno – i dalje lomiti koplja: u samoj Srbiji, između Srba i Albanaca, na Balkanu, unutar EU, u odnosima EU i SAD, Zapada i Rusije. Bajkovita priča o evrointegracijama balkanskih zemalja ostaće upravo to (bajka), sve dok se ne nađe formula za Kosovo koja će odgovarati svima. Takvog rešenja za sada nema ni u nagoveštaju, a i veliko je pitanje da li je ono uopšte moguće. Kosovo je bilo i na duži rok će ostati konflikt koji će se prema potrebi zamrzavati i odmrzavati, koji će uticati na balkansku i širu stabilnost, krojiti sudbinu ovih prostora i njegovih već dovoljno izmrcvarenih naroda i država. I kad god se bude, makar na trenutak, činilo da je nađen recept za rešenje ovog eksplozivnog pitanja, ono će iznova vaskrsavati kao problem koji je nemoguće jednom za svagda rešiti.

Taj začarani balkanski krug sada je obogaćen novim modelima konfrontacija koji dozvoljavaju da svako svakoga pritiska, ucenjuje i blokira. Prosto je fascinantno u šta se, uz obilatu asistenciju evropske nesposobnosti da valjano procenjuje i predviđa, ovo područje pretvorilo: Hrvatska je (još pre osam godina) tužila Srbiju za genocid, ali se Srbija toga dosetila tek pre neki dan kada je Međunarodni sud pravde proglasio sebe nadležnim za vođenje procesa. I naravno, u stilu balkanskih uvređenih kavgažija, Srbija je pripretila kontratužbom protiv Hrvatske zbog “etničkog čišćenja 250.000 Srba u vojnoj akciji Oluja”. Beograd je upozorio Zagreb da će svet konačno saznati “istinu” o pravoj ulozi Hrvatske i Hrvata u Drugom svetskom ratu. Nije isključeno da će “provetravanje istorije” dospeti i do Prvog svetskog rata, Gavrila Principa i Austrougarske. Sve sa ciljem da se obelodani “kontinuitet hrvatske zločinačke politike”. Dakle, pravni spor pred Međunarodni sudom u Hagu prerasta u obostrano objavljivanje hladnog rata, uz obnavljanje retorike s početka 90-tih. Pljušte uzajamne optužbe o “pravoj pozadini” poslednjeg srpsko-hrvatskog rata, koji je za račun Miloševićeve Srbije vodila JNA. Tako su odnosi između dve države, koji su sve do ustoličenja Koštuničine nacionalističke matrice bili u usponu i od kojih presudno zavisi stabilnost čitavog Balkana, ponovo zapali u ćorsokak. To pokazuje koliko je malo potrebno, pa da se sve vrati na staro, na stanje držanja neprijatelja na nišanu. Nekad ratnog, danas samo političkog, ali dovoljno podsticajnog da se sve što se od završetka rata postiglo baci u vodu, a desetine i stotine hiljada ljudi na jednoj i drugoj strani ponovo budu žrtve i taoci suludog i iracionalnog konfrontiranja.

I to nije sve. Balkan ne bi bio to što jeste da se u alarmantnu igru testiranja nerava nisu uključile i ostale balkanske države. Svaka sa svojim interesom i računicom, a sve zajedno u “najboljoj želji” da Balkan ponovo pretvore u poprište sukoba. Grčka vetom blokira ulazak Makedonije u NATO i EU, njeno ime, nacionalni identitet, istoriju i jezik. Skoplje ovih dana uzvraća tužbom haškom sudu pravde protiv Atine zbog kršenja međusobnog sporazuma iz 1995. koji kaže da nijedna od dve zemlje neće ometati razvoj druge. Slovenija preti Hrvatskoj vetom na prijem u EU zbog neraščišćenih međusobnih računa, Bosna je već hronično u kolapsu i na ivici raspada, a sada se njeni reprezenti nadaju da će haški spor Hrvatske i Srbije možda pomoći da se revidira i obnovi proces protiv Srbije za genocid u Srebrenici. Ne tako davno EULEKS je lansiran kao projekat koji treba da pomogne i Albancima i Srbima na Kosovu. Sada je ova misija postala nepremostivi kamen spoticanja, uzrok žestokih rasprava u EU i iritacija koja podiže na noge i Srbe i Albance. Arogancija sa kojom Beograd brani svoj dogovor sa Ban Ki Munom i homogenizovana reakcija kosovskih Albanaca (nagoveštaj stalnih demonstracija) jesu ilustracija lutanja i jalovog eksperimentisanja EU sa Balkanom i njene nezrelosti da se na pravi način uhvati u koštac sa svakodnevnim iskušenjima regiona. Sada se pre može govoriti o uvećanim rizicima konfrontacija zbog Kosova i sve izglednijoj podeli njegove teritorije, nego o ozbiljnoj i promišljenoj akciji da se situacija smiri.

 
Peščanik.net, 20.11.2008.