Zašto je država kapitulirala

Država je kapitulirala, tako glasi gotovo jednodušna ocena prošlonedeljnih događaja. Jedino sama država ima drugačije mišljenje. Razumljivo, jer je u principu neodgovorna, a takva želi i da ostane (vidi Zakon o informisanju).

Nije razumljivo zašto se toj kapitulaciji toliko čudimo i nad njom se zgražavamo. Svi događaji vezani za Povorku ponosa zapravo su se dogodili, kako su marksisti govorili, “zakonomerno”. Such is the nature of the beast (takva je priroda te zveri).

Recimo, svojom zakonodavnom granom ta država, na svom “evropskom putu” vredno donosi zakone, kojima se hvali, ali koje izvršna vlast neće, ne može, ne usuđuje se, da primeni. Od Zakona o lustraciji, pa nadalje.

Recimo, diplomatija te države neprestano “izražava političku volju” da će pronaći i uhapsiti Ratka Mladića, iako priznaje da ga je dugo sama čuvala (“do 2005-te”), ali da nije mogla da ga hapsi (a) jer je imao suviše jako obezbeđenje, ili (b) jer ne postoje opšti društveni uslovi za to (Bulatović).

Recimo, ta država proklamuje dva protivrečna prioriteta svoje politike “I Kosovo i Evropa”, namerava da podnese molbu za kandidaturu u Evropskoj uniji, ali u svome Ustavu ističe teritorijalne pretenzije prema susednoj državi.

Recimo, donosi Zakon o lustraciji kojim simbolično označava prekid sa režimom Slobodana Miloševića, ali nije u stanju da formira komisiju za njegovu primenu.

Recimo, ta država “osuđuje sve ratne zločine”, ali njena skupština nije u stanju da donese rezoluciju kojom se osuđuje genocid.

Recimo, stubovi spoljne politike te države se oslanjaju na vrednosti Evropske unije i Putinove Rusije.

Recimo, ta država će se zgražati nad atentatom na premijera Đinđića, ali neće imati hrabrosti da se obračuna sa političkim ogrankom zaverenika, inspiratorima, pomagačima, nalogodavcima, zaštitnicima.

Recimo, Predsednik te države i Predsednik vlade  podržavaju Povorku ponosa, a Ministarstvo unutrašnjih poslova je zabranjuje (preciznije: može, ali na livadi, jer su huligani, kao u slučaju Mladić, “suviše jaki”).

Da li postoji neki sistem u ovoj ludosti? Naravno, politika te države je “i vuk sit i ovce na broju”. Vukovi prošlog režima – političari, tajkuni, bezbednjaci i njihovi saradnici, aparatčici, ideolozi, “novinari”, ministri, portparoli, operativci, tužioci i sudije – još uvek su među nama i “mnogo su jaki”, a ovce – to smo svi mi ostali – su nemoćne. Prema tome, država (to jest, mi na vlasti) da bi bila “stabilna” mora, pre svega, da zadovolji interese i “vrednosti” tih vukova.

A ovcama kako bude, jedna manje ili jedna više, nije problem. Ionako nas ima previše, svakako više nego radnih mesta, svakako više nego para za penzije, kulturu, obrazovanje, zdravstvo.

Ova država je davno kapitulirala, samo mi, poput bivšeg predsednika Koštunice, nismo bili obavešteni. Ne treba se čuditi.

 
Peščanik.net, 22.09.2009.