Milošević, nemotivisano zlo

Tokom svih osam godina ratnih sukoba na tlu bivše Jugoslavije, zapadnu, a pre svega američku politiku karakterisale su konfuzija, uljuljkivanje u neosnovane nade, odlaganje i izbegavanje odluka; nedostatak fokusa i odlučnosti.

Najverovatnije da razlog za ovakvo ponašanje Sjedinjenih država treba tražiti u činjenici da se 1991. Jugoslavija nalazila pri dnu liste prioriteta Stejt departmenta.[1] Bilo je to vreme velikih previranja u svetu. Kraj Hladnog rata, pad komunizma i ujedinjenje Nemačke bili su nesumnjivo događaji čiji je epohalni i globalni značaj uveliko nadilazio sitničave etničke razmirice jugoslovenskih lidera. Naročito s obzirom na to da je Jugoslavija u to vreme smatrana kandidatom koji je, u poređenju sa drugim bivšim komunističkim zemljama, imao najveće šanse za bezbolnu tranziciju, kako prema parlamentarnom sistemu i otvorenoj tržišnoj ekonomiji, tako i ka integracijama sa evropskim ekonomskim i političkim institucijama. Usredsređeni na velika globalna zbivanja i uvereni u sposobnost Jugoslavije da obavi svoju mirnu tranziciju, zapadne diplomate su potcenile latentnu mogućnost da sitničave svađe eskaliraju u ogromno nasilje.

Bilo je to vreme gromoglasnog optimizma; Sjedinjene države su se zaklinjale u „multilateralnost” nadajući se da će privoleti Rusiju na aktivnije učešće u Savetu bezbednosti, što bi omogućilo rešavanje globalnih problema konsenzusom. U to vreme nije bilo dovoljno razumevanja za užasne posledice sa kojima su bili suočeni ljudi posle pola veka života pod teretom komunističke vladavine, niti se dovoljno razumelo poniženje Sovjetskog saveza, nekadašnje moćne imperije, koja je sada bila gurnuta u bankrotstvo i politički haos. Što je najtragičnije, slavljenička atmosfera sprečila je Zapad da shvati kako, uprkos tome što je pretnja Sovjetskog saveza nestala, Sjedinjene države ne mogu tek tako da se povuku iz Evrope, kao i da NATO nije postao nepotrebna organizacija već da i dalje ima značajnu ulogu. Opasnosti koje su nastale nestankom bipolarnog sveta, dezintegracijom čitavog polja ravnoteže političke moći, bile su potpuno ignorisane. Zapad takođe nije shvatio da je nestankom starog svetskog poretka, koji su svetu odozgo nametala dva hegemona, stvorena mogućnost za rađanje novog „poretka“. Njega su, odozdo, stvarali mali igrači koji su, tek oslobođeni krutih starih struktura, sada nesmetano mogli da rešavaju sporove sa svojim susedima.

Za Zapad, a posebno za Sjedinjene države, pad komunizma predstavljao je pozitivan razvoj događaja – pobedu. Zbog toga nisu shvatali da je iz unutrašnje perspektive ova situacija puna nestabilnosti i skrivenih opasnosti. Upravo iz ovih razloga Sjedinjene države su bile potpuno zatečene sukobom u bivšoj Jugoslaviji, te im je prva reakcija bila da taj problem prepuste Evropljanima; ipak je Jugoslavija bila „evropsko dvorište“. Sjedinjene države su bile preokupirane smanjivanjem vojnog budžeta, izvlačenjem iz recesije, slavljenjem kraja Hladnog rata i svojim predsedničkim izborima.

Kada se ispostavilo da Evropljani, lišeni američkog vođstva, nisu sposobni da formulišu zajedničku spoljnu politiku prema Jugoslaviji, Sjedinjene države su odlučile da problem prebace u krilo Ujedinjenih nacija – da deluju samo „multilateralno“.[2] Izgleda da je u tom trenutku američkim stratezima već bilo jasno da Ujedinjene nacije nisu u stanju da izvrše ovaj zadatak i da potez služi samo kako bi se problem gurnuo ispod tepiha UN.[3]

Ujedinjene nacije su ubrzo zauzele „neutralan“ i „uravnotežen“ stav, i ceo proces zapao je u ćorsokak, dok su se Sjedinjene države pretvarale da to ne primećuju. Amerika je bila zadovoljna situacijom u kojoj su se „neutralni“ UN-mirotvorci držali kao samoimenovani taoci i tako sprečavali bilo kakvu vojnu akciju. Međutim, jedino je takva akcija mogla zaustaviti krvoproliće koje je organizovao Milošević, prvo u Hrvatskoj a zatim i u Bosni.

Naravno da do „multilateralizma“ nije došlo, jer je Rusija jedva dočekala priliku da povrati ulogu globalnog igrača i činioca u međunarodnoj areni. „Nepristrasni“ stav koji su Ujedinjene nacije zauzele nije ni mogao da ima efekta pošto je za čitavu jugoslovensku dramu bio odgovoran gotovo isključivo Milošević. Ujedinjene nacije i Sjedinjene države strahovito su pogrešno procenile tog čoveka oko koga se okretao vrtlog nasilja. To možda predstavlja najveću grešku Sjedinjenih država, Ujedinjenih nacija i cele međunarodne zajednice od početka jugoslovenskih ratova. Ova pogrešna procena, uz nerazumevanje prave prirode sukoba, kasnije će prouzrokovati lanac pogrešnih odluka.

Svi, a posebno Sjedinjene države, doživljavali su sukob u ideološkim okvirima: Milošević je bio „komunista“ a Tuđman i Izetbegović – „demokrate“.

Međutim, ono što se u tom trenutku odigravalo u Jugoslaviji nije imalo nikakve veze sa ideologijom; bila je to naprosto borba za moć.

Nakon što je umro Tito, koji je vladao kao apsolutni diktator, u zemlji se osetio ogroman vakuum vlasti. Predsedništvo koje ga je zamenilo, i koje je trebalo da donosi odluke konsenzusom, bilo je praktično paralisano. Decenijama je stvaran takav politički sistem koji se okretao isključivo oko jednog čoveka i jedne volje. Tito nije crpeo svoj autoritet iz predsedničke funkcije već iz funkcije vođe komunističke partije i, što je još važnije, iz uloge vrhovnog komandanta. Tokom partijskih čistki, posebno sedamdesetih godina, postalo je očigledno da glavni deo Titove moći dolazi iz Jugoslovenske narodne armije.[4] Nijedan pojedinačni član predsedništva, pa čak ni svi zajedno, nisu bili u stanju da ispune tu funkciju.

Prvi rezultat ove borbe za moć bilo je cepanje komunističke partije na šest posebnih partija. Pošto Tito više nije delegirao vlast odozgo, partijski lideri su potražili podršku odozdo, predstavljajući sebe kao zastupnike posebnih interesa svojih pojedinačnih republika.

Suočene sa globalnim kolapsom komunizma, ovih šest partija počelo je da stvara saveze koji su se bazirali na podeli na reformiste i tvrde konzervativce. Milošević se, pritisnut srpskim militantnim antikomunistima i rojalistima, opredelio za tvrdu konzervativnu opciju; uskoro je zbog toga doživeo politički poraz i izolaciju.

Važno je podvući da on takav izbor nije napravio na osnovu bilo kakvog duboko ukorenjenog političkog uverenja. Pre će biti da je shvatio da taj izbor predstavlja najbolji način da prigrabi realnu moć, moć koja više ne pripada komunističkoj partiji već se nalazi u rukama snažno indoktrinirane Jugoslavenske narodne armije.[5]

Tako je Milošević, mada očito poražen i izolovan u jugoslovenskim okvirima, još uvek u rukama držao džokera – vojsku. U tom trenutku niko u Jugoslaviji, osim Miloševića, nije shvatao da će se borba za vlast razrešiti silom. On je razumeo da je politička bitka izgubljena, te je zauzeo poziciju za vojne bitke u kojima će imati ogromnu nadmoć. Ovo je i nedvosmisleno saopštio tokom svog čuvenog govora na Gazimestanu, kada je svoju borbu za moć prikrio nacionalističkom retorikom tipa „mi protiv njih“, obećavajući da će „braniti srpske interese“ ako bude neophodno i „vojnim sredstvima“.

Ovaj govor uveliko je zastrašio ne samo nesrpsko stanovništvo u Jugoslaviji već i same Srbe koji su odjednom „shvatili težinu situacije“ i počeli da naziru koliki će biti ulog u ovoj igri.

Iako je u tom trenutku Milošević imao podršku vojske, nije se usuđivao da jednostavno izvede puč iz straha da bi time mogao izazvati spoljnu intervenciju. Dve stvari su Miloševiću nedostajale da bi efikasno upotrebio vojnu silu koja mu je stajala na raspolaganju: institucionalna kontrola nad vojskom i casus belli (uverljiva provokacija).

Prema tada važećem ustavu, vrhovni komandant je bilo predsedništvo, u okviru kojeg je Milošević imao kontrolu nad svega četiri glasa: predstavnika Srbije i njihovih marioneta Crne Gore, Kosova i Vojvodine. Da bi obezbedio te glasove, Milošević je morao da Kosovu i Vojvodini oduzme suštinsku autonomiju, te da orkestrira puč u Crnoj Gori. I posle svih ovih manevara, ipak mu je nedostajao jedan glas koji bi mu omogućio potpunu kontrolu nad vojskom.

U tom je trenutku Milošević povukao lukav i smeo potez: izbacio je Sloveniju iz Jugoslavije (istovremeno je, svojim karakterističnim „dvostrukim govorom“, optužujući za separatizam). Na taj način je jednim udarcem rešio oba problema: nakon što je Slovenija otišla, kontrolisao je većinu glasova u predsedništvu i, što je još značajnije, stvorio je casus belli. Odlično je razmeo da će Hrvatska potrčati ka izlazu onog trenutka kada Slovenija napusti Jugoslaviju i kada se on dokopa komande nad vojskom. Znao je da će mu se tada ukazati prilika da upotrebi vojsku kako bi navodno sprečio da Hrvatska iz Jugoslavije sa sobom odvuče i srpsku manjinu.

Slovenija je spremno pristala na odlazak. Miloševićeve pretnje i agresivna retorika već su posejale strah širom zemlje. Slovencima je bilo kristalno jasno da će njihovo iskakanje iz čamca dovesti do njegovog prevrtanja, no ulog je bio preveliki i oni su se odlučili za nezavisnost.

Milošević se u maju 1991. sastao sa slovenačkim predsednikom Kučanom. Posle sastanka je izdato zajedničko saopštenje u kojem se Milošević složio da Slovenija napusti federaciju, a Kučan je izrazio svoje „razumevanje za želju svih Srba da žive u jednoj državi“.

Dogovoreni „rat“ sa Slovenijom trajao je deset dana. Imao je samo nekoliko žrtava i bio je čisto pozorište: Milošević i nije imao nameru da ih zadržava. U neku ruku, ovo je bila samo uvertira u glavnu temu, samo rani nagoveštaj onoga što će se desiti ukoliko Hrvati odluče da slede Slovence. Hrvatska je pošla stopama Slovenije, a Milošević je upotrebio vojsku kako bi „zaštitio Srbe“ u Hrvatskoj. Sa praktičnom upotrebom vojske, potencijalna moć kojom je Milošević raspolagao postala je tragično stvarna.

Rasprostranjeno uverenje na Zapadu kako je oružani sukob posledica Miloševićeve borbe protiv separatista bilo je takođe pogrešno. Borislav Jović, predsednik predsedništva i Miloševićeva desna ruka, svedoči u svojoj knjizi „Poslednji dani Jugoslavije“ o razgovoru koji je vodio sa Miloševićem u junu 1990. godine: ”On se složio sa planom da Sloveniju silom oteramo (…) iz Jugoslavije”.[6]

Milošević i Jović su znali da će, kada jednom Slovenci budu otišli, ugroženi Hrvati pokušati da ih slede. Jović u svojoj knjizi takođe tvrdi da je Veljko Kadijević, načelnik generalštaba, imao ovakav plan za Sloveniju: da „odgovori energično, (…) zatim se povuče (…). Ovo bi vojsci podiglo moral, zastrašilo Hrvate i odobrovoljilo Srbe“.[7]

No, izbacivanje Slovenije nije bilo dovoljno. Milošević i njegovi aparatčici morali su da budu sigurni da će Hrvatska pratiti njihov scenario. Na dan 26. januara 1991. Jović je u svom dnevniku zapisao: „Rat bi trebalo da započne Hrvatska“.[8] U tom cilju zamislili su plan kojim bi Hrvatsku naterali da povuče prvi potez, naizgled bez ikakve provokacije Beograda. 25. februara 1991. Jović je izvestio Miloševića o ideji Veljka Kadijevića, načelnika generalštaba: „Trebalo bi tajno, nikako javno, ohrabriti Srbe u Krajini da se otcepe od Hrvatske“.[9] U svojoj knjizi, Kadijević se takođe hvali kako je JNA „ispunila svoj zadatak političke i vojne pripreme Srba u Hrvatskoj za rat“.[10] Suprotno tadašnjem uverenju, Milošević nije ušao u rat da bi sprečio otcepljenje Hrvatske i raspad Jugoslavije. Prema Joviću, 21. januara 1991, tokom telefonskog razgovora povodom tekuće krize, hrvatski predstavnik u predsedništvu, Stipe Mesić, obavestio je Jovića da će Hrvatska možda morati da napusti Jugoslaviju zbog pretnji koje dolaze iz Beograda. Jović upozorava Mesića da je u tom slučaju „izabrao rat“ i smesta obaveštava Miloševića o ovom razgovoru. Miloševićevu reakciju Jović opisuje sledećim rečima: „Bio je oduševljen: savršeno!“[11]

Sklonost Zapada da bez rezervi prihvati Miloševićeve tvrdnje kako on brani Jugoslaviju od separatista još je teže razumeti ako se ima u vidu činjenica da je Srbija načinila prvi separatistički ustav još 28. septembra 1990. To je bilo više od godinu dana pre 8. oktobra 1991, kada su Hrvatska i Slovenija proglasile svoju nezavisnost.

Po članu 72 ustava iz 1990. godine, Srbija je „suverena i nezavisna“ država, sa sopstvenom vojskom, ministarstvom spoljnih poslova, narodnom bankom itd. U članu 135, Srbija proklamuje da je više ne obavezuju zakoni SFRJ. U proleće 1991. parlament Srbije donosi grupu zakona koji se odnose na monetarnu i fiskalnu politiku, međunarodne odnose i carine (oblasti ranije u isključivoj nadležnosti savezne skupštine). Kada je kasnije Jović Mesiću, tokom 125. sednice predsedništva, uputio prigovor na separatistički sadržaj ustava Hrvatske, Mesić mu je opravdano odgovorio: „Učinili smo potpuno isto što i Srbija, samo smo prekopirali vaš ustav i znali smo da ćete nas zbog toga napasti“. Teško je razumeti kako su zapadne sile, uključujući i SAD, toliko dugo mogle biti zbunjene i zaslepljene Miloševićevim apsurdnim tvrdnjama da on samo štiti jedinstvo i teritorijalni integritet Jugoslavije, kada je bilo toliko mnogo očiglednih dokaza koji su govorili suprotno.

Razni diplomati, novinari i samozvani eksperti napisali su na stotine knjiga u pokušaju da objasne sve začkoljice, zaplete i obrte, glavna i sporedna dešavanja jugoslovenskog rata,[12] ali osnovni scenario je u suštini bio prilično jednostavan. Suština svega svodi se na vrlo prostu činjenicu: na trenutak kada je Milošević stekao kontrolu nad vojskom. Od tog trenutka, jedino što su sve ostale republike (Slovenija, Hrvatska, Bosna, Kosovo pa čak i Crna Gora i Vojvodina) želele, bilo je da pobegnu iz Miloševićeve jurisdikcije i uspostave čvrstu međunarodnu granicu između sebe i njegovog agresivnog, opasnog i nepredvidivog režima.[13] Čak je i stotine hiljada Srba iz Srbije, posebno mlađi i obrazovaniji deo stanovništva, emigriralo sa istim ciljem, da umakne od njegove nadležnosti. Svi događaji koji su usledili u suštini su predstavljali komplikaciju osnovnog zapleta, pobočne priče i odvraćanje pažnje.

Sjedinjene države su propustile da od početka zauzmu jasan stav. Tokom posete državnog sekretara Bejkera Jugoslaviji, par meseci pre početka rata, SAD su se zauzele za očuvanje teritorijalnog integriteta Jugoslavije u skladu sa principom nepromenljivih granica formulisanih Helsinškim sporazumima.[14] Ali, pošto su Sjedinjene države pozdravile ponovno ujedinjenje Nemačke, sada su bile prinuđene da izmene svoj stav u korist principa samoopredeljenja.[15] Sjedinjene države su slale protivrečne signale: s jedne strane dozvoljavale su Miloševiću da se skriva iza „očuvanja teritorijalnog integriteta Jugoslavije“, a sa druge su ohrabrivale hrvatsku secesiju kao akt prava na samoopredeljenje hrvatskog naroda.

Pogrešna percepcija da su sukobi motivisani ideološkim razlikama („komunisti“ protiv „demokrata“), te ambivalentan stav prema dva različita i kontradiktorna gorepomenuta principa (teritorijalni integritet naspram samoopredeljenja), učinili su da je takva zbunjena politika Sjedinjenih država prema Jugoslaviji zbunjivala i druge. SAD su propustile da ugledaju sliku čoveka koji je stekao kontrolu nad vojskom neustavnim sredstvima (aneksija Kosova i puč u Crnoj Gori), u borbi za vlast koja se razbuktala nakon Titove smrti, i koji je odlučan da tu vojsku upotrebi kako bi pobedio svoje političke protivnike. Miloševićeva kontrola armije, kao i njegova spremnost da je upotrebi, pripremila je pozornicu za njegovu monodramu.

Milošević ne samo da je želeo rat, već mu je rat bio neophodan kako bi bio u mogućnosti da diktira razvoj situacije. Od trenutka kada je zapretio da će upotrebiti vojnu silu, svi ostali učesnici, uključujući i međunarodnu zajednicu, samo su reagovali na njegove poteze. Za svoj obeshrabrujući uspeh mogao je da zahvali samo očiglednoj činjenici da SAD nisu imale nameru da vojno intervenišu i da je Jugoslovenska armija bila ubedljivo nadmoćna nad svim ostalim učesnicima sukoba u Jugoslaviji.

Budući da je Milošević bio glavni akter predstave, ko zna kako bi se cela stvar razvijala da je on od početka bio pravilno shvaćen. Ali Miloševićevi motivi su od samog početka bili pogrešno protumačeni. Pokušaji da ga se odobrovolji, da se s njim stupi u nekakvu komunikaciju, da mu se ponudi puno šargarepe bez štapa, da se s njim pregovara, da mu se pomogne da „sačuva obraz“, te da se uzme u obzir i nepostojeća „druga strana“ problema, bili su koraci u pogrešnom pravcu.

Ne samo da ovakvi koraci nisu zaustavili njegovu agresiju već su je zapravo ohrabrili. Istini za volju, Miloševićeva ličnost i karakter bili su prilično neobični. U njegovom slučaju, analogija, omiljena diplomatska metoda, uopšte nije „vršila posao“. Razlog je ležao u činjenici da su tipovi poput Miloševića zaista retko dolazili na vlast osim u izvanrednim i veoma turbulentnim, revolucionarnim okolnostima.[16] Njegovo „ničim motivisano zlo“, da se poslužim Kulridževim rečima, retka je osobina političara u normalnim vremenima, čak i u komunističkoj partiji preko koje se domogao vlasti.

Šteta je što diplomate izgleda retko čitaju poeziju. Ovakav tip ličnosti opisan je u književnosti sa kristalnom jasnoćom i dubokim razumevanjem:

„Negativni junak je, s druge strane, od početka prikazan kao nezadovoljnik, kao osoba koja je kivna na život i društvo. U većini slučajeva ovo je razumljivo jer je negativnom junaku stvarno naneta nepravda od strane Prirode ili Društva. [Oba Miloševićeva roditelja izvršila su samoubistvo.] [Njegovo] prevashodno zadovoljstvo sastoji se u nanošenju patnje drugim ljudima ili u nasilnom nametanju svoje volje drugim ljudima. [On nalazi] zadovoljstvo u tome da mirnog, običnog čoveka pretvori u agresivnog kriminalca (…). Neće ga ostaviti na miru sve dok ga ne privoli na zločin.

[Njegovo delovanje je] dokaz (…) da čoveku nije uvek neophodan ozbiljan motiv kako bi obmanuo drugog. [On je] sklon neslanim šalama (…), a sve takve šale zapravo predstavljaju antisocijalni čin. Ovaj šaljivdžija nalazi zadovoljstvo u zapanjenosti ljudi kada iznenada shvate da su bili u zabludi dok su mislili da se ponašaju i rasuđuju po sopstvenoj volji, a da su sve vreme zapravo bili marionete u tuđim rukama.

Šaljivdžijin uspeh zavisi od toga koliko dobro procenjuje slabosti drugih, njihovo neznanje, socijalne reflekse, njihove neupitne predrasude, opsesivne želje, pa se tako čak i najbezazlenija praktična šala pretvara u izraz njegovog dubokog prezira prema onima koje vara.

Šaljivdžija prezire svoje žrtve ali im u isto vreme i zavidi na njihovim željama, jer ma koliko bile detinjaste ili pogrešne, za njih su te želje potpuno stvarne dočim šaljivdžija nikakvih sopstvenih želja ni nema.

Šaljivdžija-profesionalac je, kao i kockar, ovisnik o svojoj aktivnosti. Taj je njegov nagon, međutim, negativan jer predstavlja strah od nemanja sopstvene suštine, svog stvarnog ja, strah od činjenice da je šaljivdžija zapravo niko i ništa.

[S obzirom da je njegov] ultimativni cilj – ništavilo, on mora ne samo da uništi druge već i samoga sebe.“

„Negativni junak“ koji je gore opisan je u stvari Jago, a citati su preuzeti iz eseja W.H. Audena „Džoker u špilu“ (Joker in the Pack).[17] Analiza ovog fiktivnog lika, napisana pre pedeset godina u obliku književnog eseja o Šekspirovoj tragediji, definiše Miloševićeve postupke, njegovu ličnost i motive preciznije i bolje od stotina strana koje su o njemu ispisali novinari, diplomate i politički analitičari.

Milošević je prepoznao slabosti srpskog stanovništva do kojih je došlo usled deficita čvrstog nacionalnog identiteta nastalog posle Titove smrti, i na njih je primenio svoju morbidnu neslanu šalu. Nametnuvši se kao snažan vođa na kakvog su i dotad bili navikli, poveo ih je u najgore kriminalno i agresivno ponašanje – u izvršenje genocida. Karta nacionalizma je bila najjednostavnije sredstvo za ostvarenje ovog cilja.

Ako prihvatimo Audenov opis Miloševićeve ličnosti, lako možemo razumeti kako Milošević nije bio ni komunista ni srpski nacionalista, te da uopšte nije bilo moguće umiriti ga popuštanjem, niti se s njim pogađati, niti ga potkupiti ili postideti. On je uspevao da bude uvek jedan korak ispred u ovoj političkoj igri u kojoj su vladali interesi (uključujući i ličnu korist) i trgovina, jer on takve interese nije imao; u toj igri on nije imao nikakav stvarni ulog, jer je igrao – krivotvorenim novcem.

Čak se i današnje uobičajeno shvatanje, po kome je on bio „isključivo zainteresovan da se održi na vlasti“, čini pogrešnim; za Miloševića, vlast je bila samo oruđe koje mu je omogućavalo da morbidno namagarči druge. Bilo je uočljivo da je izbegavao uobičajene prilike da uživa u vlasti kao što su intervjui, javna pojavljivanja, mitinzi i ovacije, a njegove pristalice, kao i njegova žena, o njemu su govorili kao o veoma skromnom čoveku i, po rečima Mihalja Kertesa, bivšeg ministra unutrašnjih poslova, o ”vanzemaljcu”.[18] Svoje političke izjave uglavnom je davao kroz usta marioneta, čije je pokrete kontrolisao iza scene kao pravi trbuhozborac: svoje žene, Srpske akademije nauka, Šešelja i članova „vlade“ (čudne skupine čiji je sastav neprestano menjao).

Da je na vreme i na pravi način bilo shvaćeno ko je zapravo Milošević, broj njegovih žrtava bio bi znatno manji, i protraćilo bi se mnogo manje vremena na uzaludne pokušaje da se sa njim „pregovara“. Pasivnost administracije SAD samo je, paradoksalno, porasla kada je, kao rezultat opšežne medijske pažnje kojom je praćen rat u Jugoslaviji, u svetskoj javnosti počela da narasta kritika američke spoljne politike i kada su pozivi na vojnu intervenciju postali sve učestaliji. Još se opirući da se vojno angažuje zbog visoke političke cene koju bi za takav angažman morala da plati, administracija SAD razvila je u javnosti ekstenzivnu kampanju kako bi izbegla sve češće kritike na svoj račun, što je nažalost rezultiralo duboko netačnom interpretacijom jugoslovenskog konflikta.

Administracija je pokušala da ubedi američku javnost da, ma koliko strašne bile slike koje CNN svakodnevno emituje, „ništa ne može da se preduzme“ jer se radi o konfliktu koji je posledica „vekovne mržnje“, plod „istorijske stihije“, reč je o „paklenom problemu“, o sukobu u kome „nema dobrih i loših momaka“ te je jedino moguće primeniti strategiju koja se koristi za šumske požare – „pusti da sve samo sagori do kraja“.

Ovakvo glajhšaltovanje javnog mnjenja bilo je veća greška od greške koju je trebalo da zataška. Pasivnost je sama po sebi bila greška, no objašnjenja kojom se takvo ponašanje pravdalo, na primer, „ništa se ne može učiniti protiv istorijske stihije“, bila su opasnija, jer su u potpunosti išla Miloševiću na ruku. Njegova propagandna mašina stalno je ponavljala istu mantru: konflikt je izbio spontano, on nema ništa sa tim, Srbija nije u ratu.

Naravno, konflikt je bio sve samo ne spontan. Većinu žrtava prouzrokovali su profesionalci JNA, kao i srpska policija i paramilitarne grupe koje je ta policija organizovala, naoružavala i prebacivala preko granice.

Tek u svojoj kasnijoj fazi konflikt je poprimio i neke odlike građanskog rata – bilo je nemoguće da civilno stanovništvo ostane neutralno. U toj poodmakloj fazi, negde 1992. godine, članovi različitih etničkih grupa okupljali su se i naoružavali u cilju elementarnog samoodržanja. Pored toga, u ovoj fazi je i nesrpsko stanovništvo počelo da se sveti svojim srpskim komšijama za zločine koje su počinili Miloševićevi profesionalci. Milošević je sigurno bio oduševljen izjavom Stejt departmenta kako „u ovom konfliktu nema nevinih“. S obzirom da je bio glavni krivac, podstrekač i izvršilac, on se u više navrata spremno složio da su „sve strane počinile zločine“, na taj način izjednačio žrtve sa agresorima, i u isto vreme zauzeo „objektivnu“ poziciju.

Milošević je bio duboko svestan da mržnja između Srba i Hrvata s jedne, i Hrvata i Bosanaca s druge strane, nije uzrok već posledica sukoba, brutalnih i ničim isprovociranih zločina (posebno u Bosni) sa srpske strane (njegove vojske i policije). Takođe, znao je da su ovi zločini toliko stravični da će stvoriti dovoljnu količinu mržnje kojom će onda rat moći sam sebe da obnavlja.

Naravno da je bio zadovoljan kada je čuo da se radi o „vekovnoj mržnji“. I američki i srpski mediji su iz dana u dan nebrojeno puta ponavljali ovakve mantre. Milošević je uočio ovu slabost u američkoj poziciji, i iskorišćavao je do maksimuma. Poricanje koje je još i danas prisutno među Srbima velikim delom je prouzrokovano upravo činjenicom da su američka spoljna politika i mediji strasno potvrđivali ovakvu Miloševićevu propagandu. To je onda među srpskim stanovništvom stvaralo osećaj svemoći i trijumfa, jer, ili je Milošević uspeo da prevari Amerikance, ili su zapadne sile, svojom pasivnošću u stvari svesno dopuštale Miloševiću da se otarasi muslimana – mišljenje koje se tokom rata često moglo čuti u Srbiji. Nastojanje Stejt departmenta da opravda pasivno držanje SAD tvrdnjom da je sukob spontana erupcija vekovne mržnje imalo je razorni uticaj na tok rata. Objektivno gledajući, pasivnost se pretvorila u saučesništvo.

Ovo je omogućilo Miloševiću da održi inicijativu sve do samog kraja. Kao što Auden piše o tragediji Otela: „Ne pada mi na pamet ni jedna druga drama u kojoj samo jedan lik vrši radnju – sva dela su Jagova, a svi ostali, bez izuzetka, samo reaguju“.[19] Sva dela su bila Miloševićeva, svi ostali su samo reagovali uključujući i Sjedinjene države.

Čak i veliko finale, u kojem su SAD konačno povele koaliciju u vojnu intervenciju kako bi sprečile genocid na Kosovu, ne može se razumeti drugačije nego kao Miloševićevo „delanje“. Ričard Holbruk je posvedočio da je prilikom poslednjeg susreta upitao Miloševića: „Da li ste svesni šta sada sledi?“, na šta je Milošević hladnokrvno odgovorio: „Da, vi ćete nas bombardovati.“[20]

Teško da se preduzimanje akcije na Kosovu može podvesti pod „delovanje“ Stejt departmenta; pre će biti da je Stejt department sam sebe saterao u ćošak prejakom retorikom u Rambujeu i pretnjama za koje se nadao da nikad neće morati da ispuni.[21] Miloševićeva nepopustljivost u trenutku kada je bio suočen sa bombardovanjem, kao i njegova tvrdoglavost tokom bombardovanja, predstavljali su potpuno iznenađenje za Stejt department.

Čak i u samoj završnici, Stejt department nije shvatio da Milošević ne mari mnogo za patnje „sopstvenog naroda“ niti za razaranje „svoje rođene zemlje“ ili izolaciju Jugoslavije, te da je oberučke prihvatio novu priliku da „mirnog i običnog čoveka pretvori u agresivnog kriminalca“. U jednom od Miloševićevih sudova u Valjevu, predsednik Klinton je „osuđen (u odsustvu) za ratne zločine“. Koliko god to izgledalo nadrealno, korišćenje sudnice za promociju Miloševićevih političkih ciljeva savršeno je odgovaralo njegovom tvrdoglavom karakteru.

Milošević je u početku profitirao od antizapadnog osećanja izazvanog bombardovanjem Srbije, kao i od očajanja građana koje je bombardovanje gurnulo u siromaštvo. Izolacija koja je usledila, bez obzira na kratko trajanje, omogućila mu je da poravna račune sa prozapadnom „petom kolonom“ i „izdajnicima“ iz redova opozicije, a da pri tom ne mora da brine o finesama ljudskih prava i demokratskim standardima. Milošević nije mnogo mario za gubitak Kosova.

I na kraju, šta je moglo biti učinjeno drugačije? Prvo, trebalo je na svaki mogući način pomoći poslednjem jugoslovenskom premijeru, Anti Markoviću, da sačuva formalno jedinstvo Jugoslavije; čak i ako bi to značilo pomoć od nekoliko milijardi dolara, koje su kasnije ionako utrošene na intervencije, mirovne misije, obnovu i mirovne konferencije. Čak je i ponuda dolaska plavih šlemova koji bi blokirali zaveru Miloševića i JNA – makar to na koncu i dovelo do raspada Jugoslavije – mogla da spreči krvoproliće koje je kasnije usledilo.

Drugo, nakon što su Hrvatska i Bosna uspostavile sopstvene nezavisne države, koje su zatim postale i međunarodno priznate, međunarodna zajednica je morala da ih zaštiti kao članice Ujedinjenih nacija koje su doživele stranu agresiju. Nesumnjivo je da je obaveza svih članica Ujedinjenih nacija, uključujući i Sjedinjene države, bila da, prema Konvenciji o sprečavanju genocida, intervenišu u Bosni. Stejt department se silno namučio da izbegne da makar i šapatom izgovori reč „genocid“, pa je umesto toga koristio Miloševićev pažljivo i nadasve cinično izbaždaren eufemizam – „etničko čišćenje“.

Čoveka Miloševićevog psihološkog profila, koji je u rukama držao smrtonosno oružje, trebalo je zaustaviti u najranijoj mogućoj fazi. A to je bilo ostvarivo jedino uz pomoć superiorne sile. Međutim, Sjedinjene države su u početku odbijale da se ponašaju kao svetski policajac, da bi kasnije, u potpuno neprikladnom trenutku, odlučile da to ipak učine, ali na jedan neodlučan i traljav način koji je previše koštao. Napale su jednu suverenu državu i umešale se u njene unutrašnje poslove. Naravno, jasno je da je ovo moralo biti urađeno, ali je obavljeno prekasno, neumesno, neubedljivo i neodlučno, pod Miloševićevim uslovima.

Na kraju, bio je potreban ogroman pritisak, kako međunarodne javnosti tako i one u Srbiji, koja se podelila između pokojnog premijera Zorana Đinđića i predsednika Koštunice, da bi se Milošević iz Srbije oterao u Hag, gde je na kraju i umro dok mu se sudilo za zločine protiv čovečnosti na Kosovu, u Bosni i Hrvatskoj. Ozlojeđen do samog kraja, sam je vodio svoju odbranu i osporavao legitimnost Haškog suda. Iako je umro pre nego što je pravda zvanično bila zadovoljena, može se reći da je „nezadovoljnik“ ipak dobio svoje.

Esej je objavljen u knjizi/zborniku “War and Change in the Balkans” (priređivač Brad K.Blitz), Cambridge University Press, 2006.

Tekst na engleskom

S engleskog prevela Lana Budimlić

Peščanik.net, 11.03.2009.

TEMA – SRĐA POPOVIĆ (1937–2013)

TEMA – JUGOSLAVIJA

———–    

  1. Vidi Warren Zimmermann, Origins of a Catastrophe, New York: New York Times Books, 1996. Ova knjiga je posebno dragocena ako se ima u vidu autorov dugogodišnji odnos sa Miloševićem.
  2. Vidi Mark Thompson, Paper House:The Ending of Yugoslavia, New York: Pantheon Books, 1994.
  3. Za oštar napad na poteze Evropske zajednice i efekte prebacivanja problema na UN vidi Mark Almond, Europe’s Backyard War: The War in the Balkans, London: Heinemann, 1994.
  4. Vidi James Gow, Legitimacy and the Military: The Yugoslav Crisis, London: Pinter; New York: St. Martin’s Press, 1992.
  5. Za izvrsnu analizu postepenog propadanja titoizma tokom osamdesetih, sa naglaskom na povećanju koncentracije legitimiteta na republičkom nivou, kao i o kontraproduktivnim pokušajima Jugoslovenske armije da ponovo uspostavi legitimitet federalnog režima vidi Gow, Legitimacy and the Military.
  6. Borisav Jović, Poslednji dani SFRJ, Beograd: Politika, 1995, str. 161.
  7. Ibid, str. 349.
  8. Ibid, str. 263.
  9. Ibid, str. 277.
  10. Veljko Kadijević, Moje viđenje raspada, Beograd: Politika, 1993, str.128.
  11. Jović, Poslednji dani SFRJ, str. 256-7.
  12. Vidi, na primer, Robert Thomas, Serbiaunder Milosevic: Politics in the 1990s – How Milosevic Won and Exercised Power, London: Hurst & Company, 1999.
  13. Vidi Branka Magaš i Ivo Zanić (ured.), The War in Croatia and Bosnia-Herzegovina 1991-1995, London: The Bosnian Institute/Frank Cass, 2001.
  14. Baker, 1995.
  15. Za prikaz kraja Hladnog rata vidi analizu iz perspektive tadašnjeg državnog sekretara: James Addison Baker i Thomas M. DeFrank, The Politics of Diplomacy: Revolution, War, and Peace, 1989-1992, New York: Putnam, 1995.
  16. Knjiga Adama LeBora Milosevic: A Biography sadrži nekoliko razgovora sa porodicom Milošević i njima bliskim ljudima. Ona prikazuje hladnu, proračunatu odlučnost kako Miloševića tako i njegove supruge Mirjane Marković, koja je i sama bila optužena za zloupotrebu službenog položaja pred sudom u Srbiji 2003. godine.
  17. W.H. Auden, The Dyer’s Hand, Random House: New York, 1967.
  18. Mihalj Kertes, bivši ministar unutrašnjih poslova i šef jugoslovenske Carine bio je ključna osoba kad je u pitanju sveukupna logistika srpskih ratova u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Omogućavao je šverc oružja, opreme i novca za srpske paravojske u Hrvatskoj i Bosni, tokom priprema za ratove 1991-95.
  19. Auden, Dyer’s Hand.
  20. Vidi Richard Holbrooke, To End a War, New York: Random House 1998.
  21. Peter J. Boyer, ‘General Clark’s battles’,The New Yorker, 17. 11. 2003. Ovaj članak opisuje nevoljnost Klintonove administracije da se umeša u konflikt sve dok to nije postalo apsolutno neizbežno, kao i njihovu potpuno pogrešnu percepciju Miloševića.
The following two tabs change content below.
Srđa Popović
Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.
Srđa Popović

Srđa Popović (Svi tekstovi)