- Peščanik - https://pescanik.net -

Zgubidan

Foto: Predrag Trokicić

Čitalac, moj vršnjak, verujem, jedva se seća Kičmanovića, odnosno Gruntovčana. Kada je juče Vučić izgovorio reč – zgubidani, to mu jeste zazvučalo poznato, ali istovremeno i jugoslovenski arhaično. Odavno smo zaboravili Jožicu (Zgubidana) i Ivicu, te Dudeka i Regicu. Godine 1974. i 1975. serije „U registraturi“ odnosno „Gruntovčani“ bile su veliki televizijski hitovi u Jugoslaviji. Većini Jugoslovena jedva razumljivi kajkavski počeo se onda govoriti širom zemlje. S popularnošću serija raširila se i reč – zgubidan. Kasnije, Dudek Martina Sagnera, ako me pamćenje nije izdalo, pojavljivao se i mimo serije da zadovolji potrebu gledalaca za jezikom koji tek što su čuli i usvojili.

Skaredno je kada Vučić poseže za jugoslovenskim nasleđem. Groteskno je kada svojim novoćiriličarima olajava ljude na kajkavskom dijalektu danas ipak samo hrvatskog, a nekada srpskohrvatskog ili hrvatskosrpskog jezika. Je l’ on to hteo da se pohvali: pošto je naučio nemački, ruski, nešto kineskog, konačno je krenuo da vežba i hrvatski, zajedno s njegovim dijalektima. Stvar je pak u tome što on na svim jezicima – ponovimo i zapamtimo – ume samo da laje. Pa je tako prošao i kajkavski jednom kada ga je Vučić uzeo u usta. Iz tih usta izašlo je ispunjeno srdžbom i prezirom tek – zgubidani.

U rečnik srpskohrvatskoga književnoga jezika Matice srpske iz 1967, primeri za upotrebu reči zgubidan uzeti su, kako i priliči, iz proze hrvatskih pisaca Luke Perkovića i Ante Kovačića. Potonji je krajem 19. veka napisao roman „U registraturi“, po kome je 1974. snimljena serija. Za neki novi rečnik, ako ga bude, neki budući hrvatski leksikograf korpusu izvora potencijalno bi mogao priključiti i Vučića. Za šta bi prethodno trebalo utvrditi da li je Vučić „zgubidani“ izgovorio na ćirilici ili na latinici, jer je samo potonja verzija leksikografski validna s one strane Dunava. Da je naše Veliko Srpče htelo/umelo da ostane verno svojoj azbučnoj ljubavi, umesto reči zgubidani upotrebilo bi njen potpuni ćirilični sinonim – dangube.

Kakav je to pogon podsvesti ili potisnute nečiste savesti na lajava usta izbacio zgubidane umesto danguba? Da li je uvreda veća kada se za navodne srpske dangube hoće upotrebiti hrvatska reč, pa čak ne ni iz standardnoga hrvatskog već iz njegovog još „hrvatskijeg“ dijalekta? Čemu je trebalo da posluži ovo jezičko distanciranje ili – recimo to i tako – leksičko očuđavanje: kada se umesto domaće široko korišćene i opšte poznate reči posegne za rečju koja nam je odnedavno – strana reč? A stranom nam je postala i sve nam je više strana upravo zahvaljujući Vučiću.

Evo šta me sad zanima: kako će domaći ćiriličari reagovati na Vučićeve „zgubidane“? Ili je Vučiću, i samo njemu, dozvoljeno da koristi i ćirilicu i latinicu, dok svi ostali ima da se kazne ako samo i pomisle na latinici? Od juče pak, baš zbog Vučića, Srbijom odjekuje latinica. Na svim medijima emituje se i ponavlja – zgubidani, zgubidani. Ništa besposličari, ništa dangube, isključivo – zgubidani. Je l’ se to Vučić potajno preobratio, pa sad zatire sve što je srpsko, kao što je nekada zatirao – ili barem hteo da zatre – sve što srpsko nije? Kako se to naše Veliko Srpče izmetnulo u kripto-Jugoslovena?

Nije Vučić prvi među domaćim političarima posegnuo za kajkavskim. Pod uslovom da domaći ovde denotira i ono što se tiče Jugoslavije. Tako je, čitalac se odmah dosetio: Tito je često umeo da sklizne u kajkavski, što mu je zapravo bio maternji jezik. Dok Vučiću to svakako nije. Što znači da kod Tita ta zastranjenja u odnosu na standardni srpskohrvatski nisu morala biti simptomi nikakvih komplikovanih podsvesnih procesa. S Vučićem je drugačije. Prostor za spekulacije je širok.

Imao je Vučić običaj da se poredi, a zapravo identifikuje, malo s Đinđićem, malo s Titom. Ta identifikacija bi došla pošto bi netom pregazio njihova nasleđa. Prvo bi do temelja uništio ono što su oni za sobom ostavili, a onda bi počeo da se poredi ili identifikuje s njima. To je nezreli pokušaj da se izađe iz senke velikog prethodnika. Prethodnik pritiska svojom veličinom, pa se prvo mora razoriti njegovo delo (Jugoslavija, odnosno demokratska Srbija), da bi se napravilo/izdržalo poređenje s njim. Da li su se iz te (kriminalne) nezrelosti Velikog Srpčeta pojavili „zgubidani“?

Pravo da vam kažem – ne znam. Jer, ruku na srce, o zgubidanima, to jest o Vučićevoj izjavi ne može se naposletku ništa suvislo reći.

Kada osoba poput Vučića kaže da su „zgubidani“ oni što su došli da protestuju protiv započinjanja radova za tobožnji beogradski metro, a pri tom celu svoju političku karijeru gradi upravo na odlascima na svečana otvaranja čega god, onda nema nikakvog smisla da se ta izjava tumači, da se o njoj raspravlja, da se traži njen skriveni smisao. Ta je izjava naprosto idiotska i nema nikakvog smisla.

Peščanik.net, 23.11.2021.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)