11.780

Predsednik je tražio 11.780 glasova. Tačno toliko mu treba za pobedu. Zapravo, tačno toliko mu nedostaje da pobedi. Mogao je da traži i 12.000. Mogao je da traži i mnogo više, jer ih je na hiljade više i dobio, tobože veruje on. Ali, skroman je, ako mu fali 11.780, tačno toliko će i tražiti. Predsednik je Trump. Glasove je tražio direktno od državnog sekretara a posredno i od guvernera Džordžije, Brada Raffenspergera odnosno Briana Kempa.

Obojica su, kao Trump, republikanci. Na toj republikanskoj stranačkoj osnovi Trump je od njih jedino i mogao da zahteva glasove. Da su ta dvojica nekim slučajem demokrate, Trump ih ne bi kinjio, kao što je u nedelju u snimljenom i objavljenom telefonskom razgovoru zaista kinjio Raffenspergera čitav sat. Biden je dobio izbore u Džordžiji sa 11.779 glasova više – stiskao je Trump Raffenspergera – dakle od tebe mi treba samo taj jedan glas više, pronađi ga.

Trumpov stranački rezon neumoljiv je koliko i glup. Jednom kada republikanci na izborima osvoje jednu od saveznih država, rezonuje Trump, ona treba da ostane zauvek njihova bez obzira na moguću promenu raspodele glasova na narednim izborima. Ako se ljudi prevare i glasaju mimo očekivanja republikanske administracije, upotrebiće se sve raspoložive mere da se njihova volja ipak uskladi sa očekivanjima.

Pravilo važi kako za svaku saveznu državu ponaosob, tako i za čitavu zemlju. Jednom kada osvoje vlast u federaciji, kaže Trumpovo pravilo, republikanci više nikada ne smeju da je izgube. Sutra bi američki kongres trebalo konačno da potvrdi pobedu Bidena na izborima, to jest Trumpov poraz. Potvrda se do sada, posle svih održanih izbora, smatrala kao isključivo ceremonijalna. Trump međutim vidi šansu: postrojava redom republikanske kongresmene i od njih traži da uskrate potvrdu.

Procureli su i delovi razgovora u kome se Trump raspituje o mogućnostima da uvede vanredno stanje u zemlji i tako se zadrži na mestu predsednika. Iako se to čini kao ne baš uverljiv zaplet iz neke sf distopije – poput „Sluškinjine priče“ u njenoj TV verziji, recimo – svih deset još živih bivših ministara odbrane iz redova nekadašnjih i demokratskih i republikanskih administracija pretnju je shvatilo ozbiljno i zajednički javno zatražilo od vojske da ostane uzdržana i ne meša se u političke stvari.

Ako su Sjedinjene Države na putu da – istina, za dlaku – izbegnu distopiju, mi je od 2012. živimo. Živimo je u toj meri da smo se navikli na nju. Ovdašnji čitalac odavno već sa razumevanjem prati Trumpovo ludilo. Od 2012. do 2016. u njegovom iskustvu nataložio se niz političkih budalaština domaćeg režima da Trump naprosto nije ni dobio šansu da ga iznenadi. Čitalac još samo može da se čudi tamošnjim medijima i novinarima koji se zgražavaju nad Trumpovim ispadima.

Dobro, ne samo medijima i novinarima, nego i državnim sekretarima i guvernerima poput Raffenspergera i Kempa. Na Trumpov zahtev, prvi je mirno odgovorio: tri puta smo brojali glasove, izgubili ste. Tačka. Naravno, Trump je Raffenspergeru i Kempu odmah zapretio da će im uskratiti podršku na narednim izborima. Pod tom pretnjom Trump drži i sve ostale predstavnike iz redova republikanaca. Glasovima sa izbora Trump misli da može da raspolaže kao da je reč o novcu. Jednom kada ih je dobio, on veruje da ima pravo da ih ulaže kako mu se prohte i da ih deli kome hoće.

Ali, među republikancima izgleda još ima ljudi sa poštovanjem za druge ljude i njihove izbore. Kada se na to pogleda iz domaćeg ugla, Trump se kasno dosetio da ucenjuje. Naprosto, selekcija je već napravljena i kroz stranačko sito su se provukli i neki nepotkupljivi ljudi: stavljeni pred odluku stranka ili zemlja/narod/država, oni ne oklevaju da izaberu potonje. To najviše čudi ovdašnjeg posmatrača američkih prilika: kako se stranci potkrala takva greška?

Kod nas se zna. Broj potrebnih/željenih glasova ne ispostavlja se u telefonskom razgovoru posle izbora, on se projektuje pre izbora i daje kao zadatak za članove stranke širom sistema – od uprave, preko javnih preduzeća, do privatnih firmi u (klijentelističkom) dogovoru sa državom. Neposlušnost nije opcija. Trump samo misli da raspolaže glasovima kao svojim investicionim fondom. Ovdašnji Trump, Vučić dakle, zaista raspolaže tim glasovima kao da su njegovi.

Što nije sasvim besmisleno – jer, u nekom smislu on ih je zaista kupio. Pošto ih je kupio može sa njima da radi šta hoće. Ako je Trumpova pretnja uskraćivanjem podrške na izborima tek pretnja praznom puškom, ovdašnja puška nije prazna. Konačno, ako u realizaciji plana za sakupljanje glasova nešto krene naopako, tu su uvek institucije da rezultate usklade sa željama. Može li čitalac u Srbiji da zamisli sličan razgovor između Vučića i bilo kog predstavnika vlasti ili pravosuđa? (Da bude zabavnije, zamislimo Vulina ili Stefanovića s druge strane žice.) Vučić: Treba mi 11.780 glasova za… za šta god. Osoba s druge strane: Žao mi je predsedniče, izbori su završeni a rezultati konačni.

Umesto toga, kod nas osoba s druge strane spremno odgovara: Samo 11.780? Pobogu predsedniče, mi ćemo za vas ispeglati mnogo više od toga.

Ovo nije karikiranje. To se doslovno dogodilo posle predsedničkih izbora 2017: glasački listovi stvarno su dodavani u džakove, a onda, pošto je bilo jasno da nisu bili zaista iskorišćeni na izborima, neko se dosetio da objasni kako su naknadno peglani. Trump bez ustezanja pokazuje ambiciju da hoće da bude gazda Amerike. I tu će ambiciju platiti gubitkom drugog mandata. Vučić iz dana u dan brutalno demonstrira da je gazda Srbije. Ali, to nije ključna stvar. Ključno je pitanje – šta mi demonstriramo?

Peščanik.net, 05.01.2021.