Alisa

Reč je o junakinji dve knjige Lewisa Carrolla, i o realnoj junakinji sa istim imenom i prezimenom Liddel, kojoj su knjige prvo ispričane, a onda i posvećene. Neverovatna mašta Lewisa Carrolla, čije je pravo ime bilo Charles Lutwidge Dodgson (27.01.1832 – 14.01.1898) izvirala je iz njegovog ogromnoga znanja: bio je profesor matematike, logike, vikar i fotograf. U Oxfordu, gde je živeo i radio, sprijateljio se sa porodicom poznatoga profesora i stručnjaka za antiku Henryja Liddela, i u prijatnome druženju sa njegovom decom, posebno sa Alisom, napisao klasična dela koja su više od stoleća i po predmet obožavanja, analiza, i daleko su od konačnoga tumačenja. Carrol je naime udružio svoje logičko i matematičko znanje, tematski ga upisao u igre kao što su karte i šah, i svemu dodao bajke, folklor, fantastiku, biologiju, botaniku i svoj očito poseban vizualni svet, povezan sa potpuno novim načinom izraza – fotografijom. Carroll je patio od oblika epilepsije, mučile su ga migrene, za koje je jedan od popularnih lekova u to doba bio i – opijum. Konfuziju dimenzija, koja se tako često pojavljuje u njegovim tekstovima, psihijatri su nazvali “sindromom Alise u zemlji čuda”. Malo je književnih dela za decu koja su isto toliko popularna među odraslima: Alisa se tu takmiči jedino sa Vini Puom.

Izuzetnost Carrollovoga dela je u tome što postavlja pitanje života intelektualaca, i smisla bavljenja naukom. Premorenim mozgovima predlaže igre za odmor, i zdravu dozu maštovitosti ili ludila; njegova slika nauke je neautoritarna, bez nadutosti, lažne ozbiljnosti i hijerarhije. Primera radi, pojava mačke koja nestaje (cheshirska mačka) je možda simbolička figura nauke, koja nikada nije usmerena u centar odnosno “istinu”, već u ivice, granice, gde proširuje znanje – i time uvek destabilizuje postojeće “istine”; pojavljuje se bez najave, nestaje takođe bez najave, postavlja ključna logična pitanja koja vode u kreativnu sumnju. Carroll je od popularnoga lika engleskoga folklora načinio nešto sasvim novo – što je onda nadalje proizvodilo likove u popularnoj kulturi, čak i u japanskim manga-stripovima.

Alisa je doživela beskonačno mnogo verzija u pozorištu, čak i kao opera, u stripovima, crtanim i igranim filmovima. Verzija koju je napravo Walt Disney 1951 je jedna od najuspelijih, jer eksperimentiše sa modernim umetničkim pokretima, posebno kubizmom. Tim Burton, američki filmski režiser poznat po sklonosti prema svemu “gotskome” je upravo pokazao svetu svoju verziju,  film se pojavio marta 2010. Burtonov film prikazuje odraslu Alisu, koja se na dan svoje verovatne veridbe ponovo spušta u svet svojih snova iz mladosti. Alisini doživljaji ne u svetu čuda, nego u Donjem svetu (Underworld) su promenjeni utoliko što pred sobom imamo mladu ženu koja odlučuje o svojoj sudbini: više je nasilja, krvi, bitaka, akcije, Ludi šeširdžija je možda slika nekoga budućega seksualnog interesa… Ukratko, svet mašte je “napumpan” do mere koja odgovara američkom popularnom ukusu. Zabavno, koliko-toliko podnošljivo, priča se može pratiti, ali ima zabrinjavajuće lažan početak, koji na kraju eksplodira u zastrašujućem finalu: reč je o falsifikatu ogromnih razmera, o podmukloj prevari koja može zatrovati mnoge koji Alisu nisu pročitali pre gledanja Burtonovoga filma. Ja bih tužila Burtona UNESCO-u zbog napada na svetsku kulturnu baštinu!

Nije naime reč o prilagođavanju za širu publiku, nego o podmukloj političkoj i ideološkoj manipulaciji. U filmu je Alisin otac prikazan kao maštovit i nežan roditelj, i istovremeno inovativan poslovni čovek, čije je ambiciozne planove prekinula rana smrt. Porodična situacija je takva da Alisa treba da se uda za sina partnera njenog oca. To da Alisina porodica živi u Londonu je manja laž: gora laž je ova o njenom ocu. Pravi otac prave Alise bio je Henry Liddel, oxfordski profesor i dekan Christovoga koledža, vice-kancelar oxfordskog univerziteta, ali iznad svega, ko-autor, sa Robertom Scottom, grčko-engleskoga rečnika, koji i danas glavno oruđe svih koji studiraju, prevode, ili se bave antikom. Na mome stolu je taj rečnik, na posebnom postolju, jer je težak nekih 7 kg. Liddel-Scottov rečnik je Alisinom ocu doneo honorar sa kojim je mogao da obnovi stepenište u svojoj kući. To se stepenište pojavljuje u porodičnome folkloru i u Carrollovoj prozi. U Burtonovome filmu, Alisa na kraju stiče samosvest, odbija veridbu, i dogovara se sa ocem nesuđenoga verenika o svojoj budućnosti. Nova, “oslobođena” Alisa predlaže starome trgovcu plan prodora u nove, još nekolonizovane prostore, i trgovinu koja će doneti mnogo profita. To novo područje je Kina. Osvojivši maštu, inovativnost i hrabrost, Alisa postaje kolonizatorka i kapitalista – no to još nije kraj blasfemije. Britanska kolonijalna politika u Kini je, još od osamnaestoga veka, zahvaljujući politici Istočne kompanije, prodirala u Kinu tako što je napola ilegalno prodavala opijum iz Indije. Postepena kontrola proizvođenja i prodavanja opijuma iz Indije u Kinu, gde su ga lokalne vlasti zabranjivale, dovela je do postepene kolonizacije Kine, uz stvaranje prave socijalne katastrofe u Kini, zbog navikavanja stanovništva na opijum. Tokom devetnaestoga veka razbuktalo se nekoliko opijumskih ratova. Krajem toga veka, pobuna domaćina se razvila u krvavu “boksersku” pobunu (nazvanu tako po zapadnome razumevanju tajnih društava odbrambenih veština) protiv svih zapadnjaka – uključujući i Ruse. Ako neki kolonijalni proces može biti nazvan prljavim, osvajanje Kine to svakako jeste. Bolesti su kolonizatori nesvesno unosili, no opijum su uneli kao deo plana.

Burtonova Alisa, koja ide da osvoji Kinu za englesko kolonijalno trgovanje, nema dvoumljenja o tome šta će raditi: vodi je leptir, nekadašnja gusenica, koja je na džinovskim pečurkama čudesnoga sveta pušila na nargile – skoro sigurno opijum. Za razliku od Kine, opijum je bio neka vrsta modnoga leka u viktorijansko doba: pušili su ga pesnici ili zamišljeni Sherlock Holmes… Priznajem da je na mene najgore delovala ta otvorena drskost Burtonove vizije čemu treba da koristi individualna sloboda, mašta i pamet koja je iskusila ludost. To je bezrezervna pohvala kapitalizmu bez obzira i granica, bez brige za mogućne žrtve, uništavanje drugih kultura i naprosto njihovih stanovnika.

Možemo zamisliti da je možda i Lewis Carroll imao istu bezbrižnost što se tiče kolonizovanih: no u njegovim knjigama je tako često prisutno poštovanje drugoga i poštovanje svih oblika života, da moramo posumnjati da je njegov cilj bio da od maštovite dece stvori dobre kapitaliste. Devojčice izvesno nisu bile predviđene za akademsku karijeru: Carroll je želeo da za njih ostvari prostor slobodne i vesele misli koja bi bila ravna akademskoj, u moći razumevanja i objašnjavanja sveta, i bolja od nje u blaženju nasilja, u prepoznavanju i borbi protiv banalnosti u treningu za neprekidnu ironiju i kritiku. Sve to je Tim Burton srušio u zavodljivu propagandu brutalnih interesa kapitala, koje pri tome predstavlja zabavna i pametna devojčica. Nije reč o greški ili grehu, reč je o kulturnome zločinu – zato ono pominjanje UNESCO-a.

Priče o stvarima

Peščanik.net, 15.04.2010.