Jeste li mi rod, siročići mali? Il’ su i vas, možda, jadi otrovali? Ili vas je, slabe, progonio svet – pa dođoste samo da, kad ljude znamo, da se i mi malo bolje upoznamo, u dvopevu tužnom pevajući set?…
Mi smo male, al’ smo znale da nas neće niko hteti, niko smeti tako voleti kao ti… – Ćiju ći!
Moje tice lepe, jedini drugari, u novome stanu poznanici stari, srce vam je dobro, pesma vam je med; ali moje srce, ali moje grudi ledenom su zlobom razbijali ljudi, pa se, mesto srca, uhvatio led.
S belom bulom, sa zumbulom, šaren-rajem, rajskim majem, cvećem, mirom, sa leptirom, letimo ti mi srca topiti… – Ćiju ći!
Moje tice male, jadni sirotani! Prošli su me davno moji lepi dani, uvelo je cveće, odbego me maj, a na duši osta, ko skrhana biljka, il’ ko tužan miris uvelog bosiljka, jedna teška rana, težak uzdisaj.
Diktator je dao svoju najgnusniju izjavu, amblemsku po upotrebi laži, plagijatu, sociopatskom ispadu, izvrtanju smisla, licemerju, preziru zakona, pljuvanju po humanosti, neznanju i nadmenosti: nabijeno, a kratko. Pa idemo po redu: „Kad smo saznali…“ o postojanju belih čiopa na najpoznatijoj zgradi u Beogradu, o tome da upravo zbog toga ornitolozi i ljubitelji ptica dolaze u grad – drska i providna laž, naravno da su te činjenice poznate, zaštita ptica takođe. Ko će, ako ne najvažniji predstavnik vlasti u državi, poznavati sve zakone! Dodatna laž, da su ptičice „nahranjene i napojene“ – stvarno, kako se usudio da tako laže? Obaška totalno neznanje o tome kako se ptice hrane. Natpis na zgradi Albanije (da li možda nekog nervira to ime?) PLAGIJAT je studentske parole. Kako se u psihijatriji određuje ponavljanje tuđe izjave i bacanje krivice na drugoga na nivou obdaništa ti si, ne ja/ja sam, ne ti dovoljno je poznato. Toliko, da vređa inteligenciju Pinkove džinglovske pačavre, koja (bre) neće da se bavi pticama! Sociopatski ispad toliko je inherentni sastojak svake diktatorove izjave da se retko i primećuje – zaštitnici ptica su naravno ubice, svejedno koga, kada i gde. Izvrtanje smisla uistinu je vrhunac bezobrazluka – naravno da je plagijat okačen na najpoznatiju zgradu moguć samo sa najvišeg mesta: krivac za nepromišljeni kriminalni čin je dakle sam diktator, i umesto da bude priveden zbog prekršaja protiv ljudi i imovine, on optužuje one koji su primetili svinjariju. Licemerje je iznenadna briga i za ljude i za životinje, u čemu je diktator naravno ispred svih, i to nije stvar koja se uopšte sme pominjati, kad je država preplavljena njegovom dobrotom – pa nije li odmah iz Kine skrenuo u buregdžinicu, jer je obećao nešto nekome u tom kraju? Prezir zakona bode oči, a objašnjenje da nije znao za ptice nezgodno pada na pravilo da neznanje zakona ne oslobađa krivice. Nema druge nego da se pljune na zakon i optuže oni koji ga poštuju, a pošto nema drugog izlaza, i po njihovoj humanosti. Zna on da oni ne vole ni ljude ni životinje, pa pošto bez prestanka zaviruje u njihove živote pomoću policije i tužibaba, nema vremena da se bavi zakonima… Neznanje i nadmenost strukturni su delovi svih diktatorovih izjava, nepotrebno podcrtati. Ukratko, nema veće sramote za Srbiju od ovog Ace.
Upravo on, oličenje zla, nesposobnosti i prostaštva, tera nas da promišljamo srpsku kulturnu istoriju i da pamtimo sve što Aca hoće da izbriše – recimo Đuru Jakšića i njegovu nežnu, melanholičnu pesmu u kojoj se ljudska tuga sreće sa životinjskom. Možda je trenutak da njegov refren zameni efekat nedotupavne parole – „Aco, Srbine!“ – Ćiju-ći! Hajde da ga vidimo da to plagira!
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
