Avion pun muškaraca

Utisak je isuviše jak. Kako je to već rekao Ljubodrag Stojadinović, napad na Tivat mogli bismo videti i kao Banjsku 2. Samo što su se Crnogorci pokazali kao oprezniji i reagovali su preventivno. Nije isključeno ni to da su tako verovatno spasili i poneki život, a ako ne spasili život onda sasvim sigurno sprečili prolivanje krvi. Takvi su bili putnici u tom avionu, prolivanje krvi gde se oni pojave je neminovno.

Ili nam se tako samo čini. Koliko god verovali u to da je crnogorska policija postupila ispravno, moguće je ipak i da su pogrešili. Možda su redòvi iz državnog paramilitarnog ilegalnog kampa preko puta skupštine zaista samo krenuli na odmor. Pa pogledajte kakva je godina iza njih – radili su bez prestanka teške fizičke poslove, a bez ikakvog rezultata: ništa nisu postigli. I vreme se u Beogradu pokvarilo, pa poželeli malo na crnogorsko sunce i obalu.

I taman fino se sve pogodilo, iako na odmoru, neće biti daleko od komandanta, da mu se nađu u Tivtu kao u Beogradu. Tako ozbiljni ljudi inače planiraju odmor, uvek u blizini posla, ako ne baš i na poslu.

Dobro, ako su i pogrešili, ne bismo im mogli mnogo šta zameriti. Jer, evo, zamislite, vi ste policajac, i sleti vam avion pun muškaraca. I svaki od njih izgleda kao da je na naduvavanje: pitate se, jesu li menjali sedišta u avionu i stavili šira, da bi uopšte mogli da se spakuju u kabinu. Ne izgleda na dobro, zar ne. A onda počnu da rade i svi ostali elementi konteksta: stižu iz Srbije; neke od njih prepoznajete sa snimaka uličnih tuča; prate ih bogati dosijei… i… šta biste vi uradili?

Na kraju, nad svima njima, takvima kakvi su, lebdi i sećanje na Banjsku. I onda nemate šta drugo da uradite nego da ih sve odmah vratite nazad u kabinu i zamolite pilota da ih vrati kući. E sad, čitalac i ja mogli bismo da im zamerimo što ih nisu zadržali, ali to je ipak naš posao ovde, a ne crnogorske policije. Samo, buni se čitalac, pa mi policiju više i nemamo, kod nas to nema ko da uradi, baš su mogli Crnogorci bratski da nam se nađu i urade posao za koji mi nismo više sposobni.

Ali, to je neka druga, naša priča. Dobri crnogorski policajac vratio je paket pošiljaocu, ali je ostala sumnja da je možda pogrešio. Kopka ga to. Do uveče, kada smo saznali da na drumskim prelazima iz Crne Gore u Srbiju naša policija ne pušta žitelje Crne Gore da uđu kod nas. Odmazda. Nema šta drugo da bude. Niste nam dozvolili da pravimo haos u vašoj zemlji i sad mi nećemo da pustimo vaše državljane da uđu u našu zemlju.

Odahnuo policajac, dobro je postupio. Jer, evo, pokazalo se da iza izleta redòva iz državnog paramilitarnog kampa zaista stoji zločinačka država. A ta država nigde nijednog svog redòva nije poslala da, recimo, sadi cveće. I opet, setimo se Banjske, i pre Banjske oslikanih ikonama vagona. Sad smo stigli do aviona, a oslikana su mišićava tela. Samo, kakve veze obični žitelji Crne Gore imaju s tim, pita se ipak policajac.

Dakle, zašto se susedna država iživljava nad policajčevim sunarodnicima, pa nisu oni sprečili iskrcavanje trupa na crnogorsku obalu. Civilizovane države to rešavaju na nivou razmene poruka ili sankcija na zvaničnom, institucionalnom nivou. Umesto toga, zločinačka država ostrvila se na civile, dakle na sasvim nezaštićene osobe. I, odmah se seti čitalac, a možda i policajac, to je ista ona država koja je primenjivala kolektivni osvetnički princip i u devedesetima.

Ne zanima me što pojedinac nema veze s povredom koja me boli, je l Crnogorac, jeste, e pa ima da plati jer su Crnogorci bili i policajci koji su vratili kući redòve iz državnog paramilitarnog kampa. Stvar je u tome što ista ta država skače na zadnje noge kada joj se pomene princip kolektivne odgovornosti.

Jer, evo u čemu je stvar. Naša policija na granici sa Crnom Gorom očito je dobila naredbu da zaustavlja i kinji žitelje Crne Gore koji su krenuli u Srbiju. Ta naredba je u stvari odmazda, kaznena mera za ceo crnogorski kolektiv i svakog njegovog člana ponaosob. A oni se moraju kazniti jer je crnogorska policija sprečila stranu paramilitarnu jedinicu da se iskrca na njenu teritoriju (to je inače smisao suvereniteta).

Dakle, ako bezumna država smisli da silom uznemiri susednu državu, onda istoj toj državi lako padne na pamet i da kažnjava i kinji žitelje te susedne države. Ali, to je stvar onih na vrhu države i njihove bezumne beskrupuloznosti. Samo, problem je i na nižim nivoima, jer je svaki policajac na graničnom prelazu pristao da bude mučitelj ili – da zaoštrimo do kraja – dobrovoljni dželat jedne takve kriminalne države.

Princip kolektiva koji kriminalna država pogrešno projektuje na susednu zajednicu vraća nam se i udara nas pravo u glavu kao princip kolektivne odgovornosti, a ona proizlazi iz poslušnosti, to jest spremnosti da se poslušno slede bezumne naredbe s vrha kriminalne hijerarhije.

I tako se opet vraćamo u devedesete. Iz kojih uporno odbijamo da izađemo. Što razumem, velika je sramota, mnogo smo se ogrešili. Ali, bežeći od te sramote neprekidno se iznova brukamo. Razumem ja stid koji bi pratio priznanje i prihvatanje odgovornosti. Ali, mogli bismo da se pogodimo ovako: hajde da sve te grozne stvari zaboravimo, ali da pamtimo da ne smemo da ih ponovimo. I onda zapravo dođemo do pravog problema.

Ne želimo mi da zaboravimo jer nas je mnogo stid, nego se pravimo da smo zaboravili da bismo uvek iznova mogli da radimo iste svinjarije.

Peščanik.net, 05.06.2026.

Srodni linkovi:

Svetlana Slapšak – Obedska bara se budi

Ljubodrag Stojadinović – Desant na Tivat