Tako se zvao balet koji smo kućno izvodili u olovnim godinama 1976-80, kada je Tito razvio ukus za severnokorejske manifestacije i masivniju primenu člana 133. Tada sam to nazvala „kućnom književnošću“, premda je pokret, sem izmenjivanja tekstova koji nisu imali nikakve šanse a ni namere da budu objavljeni, bio većinom performativan: balet, komična opera, pa čak i izložba eko-nameštaja, kad je kroz mojih 41 kvm u jednom danu prošlo (i potpisalo se) 143 ljudi. Pokret se docnije proširio na uglavnom žensku inicijativu i periodične izložbe u CEP-u u Beogradu, koje su otvarali ugledni stvaraoci iz doba kućne književnosti, kao Velimir Ćurgus Kazimir. Jedna od popularnih tačaka pomenutog baleta bio je ples labudića, koji sam sa svojom mamom usavršila mnogo godina ranije. Naše tadašnje snove ostvario je decenijama docnije Ballet Trocadero de Monte Carlo, kraće Trocks, grupa gej baletana: druga generacija je unajmila ruske profesorke baleta i ostvarila kvalitet koji više nije parodija, već vrhunsko ispitivanje tela. Što se kućne književnosti tiče, pominjem još komične opere, posebno Stevu i Anđu (kripto imena Tita i Jovanke) i J….a Mara bumbara, sa temom zamene identiteta dva udbaša i čuvenom horskom arijom „Njegove plave oči…“ na stihove Oskara Daviča.
Čemu svo to podsećanje jednog malog i dobrim delom već pokojnog kruga? Da sebi objasnim pojavu plešućih žandara, koja me je u gluvo doba i površno pregledavanje informacija naprosto bacila u limbo stvarnog i nestvarnog, u vizije nadrealizma i socrealizma, u zečju jamu niz koju se dugo, dugo i sve sporije pada. Tek što sam se povratila, a eto devedesetak labudića sleće na crnogorsku obalu! Gde su ih, onako paperjaste i nežne, sačekali crnogorski žandari te vratili u gnezda na palati Albanija. Tako će Beli labud/Odeta sama i napuštena skočiti u more i za njom princ, kako predviđa zlobni hrčak iz Informera.
Trenutak je da se okrenemo sebi i učinimo sve da sačuvamo razum i smisao za humor, jer zabave više nema: između senjačkog ubistva, Jaračkog jezera, pokušaja masakra nad belim čiopama, plešućih žandara i leteće brigade bodigarda vrebaju još Gnjilana iz obližnje Inđije, Zorana što kupuje maskaru na rinfuzi, urlajuća Čarapa, Acina Goca i još desetina sličnih, koji će nam objasniti:
– Blokaderi su severinisti
– Hrvata ima manje od ustaša
– Fetiš nije portugalska reč (a jeste), Marija Vasić ne zna latinski, političar Đokić ne zna srpski
(Navodim samo cvetober u trajanju od 15min, koliko se to fizički može izdržati.)
A iza svega, danas to postaje svima jasno, stvarna su krvava tela, jer je unutarnji krug progutao spoljni (genocid, kamioni, Đinđić i ostalo). Zato je logično da neke od starih zahteva sada ispunjava crnogorska policija u kojoj, kako izgleda, nema nijedne primabalerine.
Ono što se diktatoru događa zove se dekadencija, a sledi joj kraj. Najbolja strategija je odmaknuti se od područja urušavanja, gde postoji opasnost od rikošeta i prašine. No u nastavku ostaje ozbiljan problem, sa kojim se društvo skore budućnosti mora suočiti: to su oni koji noćas oko 3h džedže na Kalenićevoj pijaci znajući da do zatvaranja pojasa u svetu mu fioku vala neće celivati. Veselin Čajkanović, genijalni istorijski antropolog i slab ocenjivač političke situacije (ostao je rektor za vreme okupacije), posvetio je život izučavanju vera i verovanja u Srba. Bio je svestran, precizan, neopterećen, načitan, radoznao, nepogrešiv i daleko iznad čitavih generacija etnografa, jer je imao osnovu studija antike. Sa takvim naučnim opredeljenjem i takvim znanjem, teško bi se mogao zamisliti bolji Srbin. Posle ogromnog pionirskog rada, zaključivanja čitavih poglavlja istorijske antropologije Balkana, ovaj pošteni naučnik zaključio je, suprotno svojim očekivanjima, da Srbi nikada nisu dublje primili hrišćanstvo, i da su ostali više pagani od mnogih svojih balkanskih suseda. Upravo suprotno, paganizovali su hrišćanske kanone. Tako je i istorijski Sava, koji je postao Sveti, u narodnoj tradiciji postao trickster koji vara đavola, leči i mudruje, a za njim kaska jedno od oličenja glavnog srpskog paganskog boga, hromi vuk. Čajkanović je zaključio onako kako je morao i istovremeno otvorio čudesni, bogati prostor za naučnike, pesnike i za slobodu disciplinovane i etičke misli. Kako bi on istraživao, postavio u komparativni kontekst, izučio etimologije i semantičku istoriju u kritičkoj analizi onoga što se upravo dešava!
Nadam se da je na terenu bar nekoliko mladih istraživača koji će doneti važne zaključke o razlozima i oblicima vere i verovanja danas. A svako istraživanje mora početi kritikom vladajućeg govora, institucijske manipulacije, tokova korupcije, pojava šarlatanstva i mape sujeverja. Ukratko, kako bi rekli oni gore spomenuti likovi, mržnjom prema Srbima, a sa ustaškim novcem.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
