Beograd bez vodiča

Ako išta ne mogu da zamislim u Beogradu, u gradu u kojem sam rođena, to su grupe turista koje vodiči vode po znamenitostima. Dok to ne postane nova realnost, treba požuriti u Beograd, i videti ga bez vodiča. Svako za sebe treba da pronađe svoje beogradske putanje. Moja, uobičajena, počela bi od padine ispod Kalamegdana, kod ušća Save i Dunava, oko tragova antičkog, gotskog, srednjovekovnog i turskog Beograda, nadrealno pomešanim sa 18. vekovnim spomenicima i utvrđenjima zapadnoevropske tradicije. Tačnije, krenula bih od spomenika balkanskoga muškoga mita, od kule Nebojše, gde je udavljen Riga od Fere, grčki zanesenjak koji je krajem 18. veka sanjao balkansku federaciju: krenuo je iz intelektualne zaostavštine francuske revolucije, da bi ga austrijska policija uhvatila u Trstu i predala Turcima u Beogradu…Spomenik ženskih mitova za mene je mala crkva Ružica, uklesana u strmu stranu Kalemegdana, nalik na pagansku pećinu posvećenu svetici-boginji koja se brine za žene, Svetoj Petki. Gospođa u crnom koju prepoznajete na ikoni i votivnim darovima nesumnjivo je starija od hrišćanstva, jedna od mnogih Afroditinih dublerki. Razumno je zapaliti joj sveću, posebno ako ste muško, jednu za mrtve, nisko ili na podu, i jednu za žive, na visokim stalcima.

Tako zaštićeni, možete dalje. Banalni pristup bio bi šetati se po Kalemegdanu, premda je to izvesno najbolje mesto za izjavljivanje ljubavi u Beogradu. U neobičnoj mešavini turske tvrđave po kojoj su posejani muzejski topovi i tenkovi, sportski tereni, dečija igrališta, spomenici, grobovi i zoološki vrt, i gde lebde uspomene na stare ljubavi i stare zločine, ima bezbroj skrivenih kutaka gde se trenutno voljenome biću može neodgovorno obećati večnost. Originalni pristup je napustiti Kalemegdan, i pored zaboravljenih skloništa protiv mnogih bombardovanja i tramvajske okretnice, uputiti se haotičnom Karađorđevom ulicom, uz Savu. Tu ćete naći impresivnu novobaroknu zgradu nekadašnje banke, jednu od najlepših – i najzapuštenijih u Beogradu. Stepenicama ili nekom od uskih i strmih ulica vratite se prema grebenu po kojem se pruža Knez-Mihajlova, pre nego što Karađorđeva završi u kioscima oko železničke stanice, da biste prošli nekim od najlepših delova Beograda – vencima, Topličinim, Obilićevim i Kosančićevim, posebno ako ste čitali romane Borislava Pekića. Berlin ima kvartire, Bolonja ima kolonade, Pariz ima pasaže, Beograd ima vence. Neke od najuzbudljivijih ruševina Beograda su tu, kao ruševine-iskopine Narodne biblioteke, uništene 6. aprila 1941. Za razliku od natrpane i često neuravnotežene Knez-Mihajlove ulice, po kojoj je važno prošetati se između podne i 14h, ako vas zanima intelektualna elita, okolina ove ulice, njeni prolazi, ulazi, dvorišta i paralelne ulice mnogo su zanimljiviji. Glavni muzeji, istorijski spomenici, mesta koja označavaju kulturnu prošlost Beograda, okružuju greben od Terazija do Kalemegdana. Uđete li u neke od zgrada, videćete ostatke Beograda koji se u ritmu džeza gradio između dva rata, kao prestonica nove države, sa “garsonjerama” na Terazijama kao znakom društvenog ugleda, sa prvim pravim bioskopima, novim hotelima i salonima. Prekriveni ponekad modernim intervencijama, ili beznadežno zapušteni, ovi teško uočljivi znaci beogradskog urbanizma zaslužuju radoznalost šetača. Sa Terazija je najlepši zalazak Sunca u Beogradu prema Savi, sa siluetom praznog ekrana bioskopa na vrhu zgrade u Balkanskoj ulici, još jednim spomenikom 6. aprila 1941. Sa Terazija se kraljuje Beogradom: možete nastaviti rimskim i carigradskim putem, preko Bulevara Revolucije do sretanja sa Dunavom, možete nazad na Zapad, kroz nepreglednu panonsku ravnicu, možete direktno na jug, u srce Srbije, preko svakako najružnijeg trga koji znam – Slavije. Nešto staroga, jevrejskog i turskoga Beograda preostalo je ako se spuštate kroz Dorćol. Mirni, građanski Beograd malih ulica nalazi se na Voždovcu, preko nezgrapno urezanih novih puteva, i na Vračaru. Sa novom zgradom Narodne biblioteke i posebno novom crkvom, Svetosavskim hramom, Vračar je naglo postao reprezentativni znak Beograda, zlatna kupola koju prepoznajete u gradskome pejzažu.

Za nekoga, Beograd sa vode, sa zamršenim sistemom ostrva (“ada”), kanala, prolaza koji se stalno menjaju, dve velike reke i bezbroj novih pogleda na grad, uvek je izazovan, uz istraživanje isto tako nestabilne gastronomske mape mesta gde se dobija rečna riba – splavova, kafanica uz kejove i obale, improvizovanih konačišta na peščanim plažama. Uz dobre vodiče, taj nepoznati svet može biti mesto najboljega provoda u Beogradu – posebno leti, posebno noću. Za strasnoga pešaka, međutim, Beograd, ranjeni i rušeni grad sa bolnom prošlošću, kao recimo Berlin, pruža neizmerna skrivena uživanja, stalno susretanje sa fantomima. Novi Beograd daje jednu od najpotpunijih slika kako ljudi mogu pripitomiti socijalističku arhitekturu. Odgovor – uglavnom biljkama. Prođete li Hilandarskom ulicom, imaćete déjà vu 16. arrondissementa u Parizu; stara konstrukcija mosta iz Brankove ulice podseća na mostove u Budimpešti; vile na Zvezdari na kakvo mirno predgrađe Graza; pogled sa železničkoga mosta stapa se sa pogledom sa mosta u Rigi; ulica na Dorćolu je zapravo u Solunu. Ista ulica može voditi u dva različita sveta: ulica Kralja Petra spušta se prema Dunavu na istok, na “Orijent”, u nekadašnji turski deo mesta sa uskim uličicama, sa jedinom preostalom džamijom; prema Savi, na zapad, spušta se kao bečka ulica sa monumentalnim zgradama – i najstarijom beogradskom kafanom, koja umesto imena ima znak pitanja. Ko sam, kada sam u Beogradu? I svako ima svoje delove Beograda koji su zapravo negde drugde. Pre mnogo godina, imala sam san koji se ponovljao: penjala sam se prema Zvezdari, koja je postepeno postajala miran grčki gradić sa okrečenim kućama i ulicama. Na kraju naselja, strma i visoka obala padala je u …Egejsko more. Vizija ivice Balkana. Premda volim poeziju Miloša Crnjanskoga, i njegovu pohvalu Beogradu, nikada nisam prepoznala svoj grad u slici koju određuje uspravno, srebrno, mlado…muško.

Moj Beograd bio je uvek nomadska, nejasna, neuhvatljiva figura koja je menjala izgled, ideologiju, pol. Turski putopisac mogao je napisati da je “najlepši” jer je to bio deo njegove retorike, evropske diplomate na putu za carigradsku Portu mogli su se diviti idealnom strateškom položaju, Le Corbusier je mogao zaključiti da je to jedan od najružnijih gradova na svetu, za osvetu je nova polovina grada sagrađena u njegovome duhu…Svi su oni upisivali Beograd u svoje mentalne mape sa lakoćom koja dolazi od otvorenosti (ili nepostojanja) prvobitnoga teksta. Neka od najuzbudljivijih mesta u Beogradu zapravo su ne-mesta: pijace, ostrva, drvoredi, dvorišta, kao što je dvorište staroga Filozofskoga fakulteta na Studentskom trgu, sa lipama za koje se ne zna da li su lepše u junu ili u oktobru. Beograd je jedan od veoma retkih gradova čije “središte” nisu mogli odrediti drugačije, nego kao ono što obuhvata jedna tramvajska linija, “dvojka”. Nije li mu i ime prazno, neobojeno, Beo-grad? Stoga su valjda realne slike Beograda za mene uvek potpune, sa trenutkom, svetlošću, bojama, zvukovima, ukusima, temperaturom, čak i dodirom.

Takva je usamljenost ulice Tadeuša Košćuškog u letnje popodne, sa mirisom asfalta koji se topi, i paklenim zvukom tramvaja koji juri nizbrdo, između Kalemegdana i početka grada. Ili Bulevar Revolucije u žutoj noćnoj svetlosti, sa snegom koji je pokrio sve, i načinio selo od najveće gradske arterije, u novogodišnjoj noći kada su objavili da je Tito prenesen u bolnicu u Ljubljani. Ili kiša na terazijskoj padini, gledana kroz staklo restorana u hotelu “Moskva”, na dan pucanja jednoga dugogodišnjega prijateljstva. Ili lagano plesnivi miris podruma-sale Kinoteke u Kosovskoj ulici, koji nijedna obnova neće uništiti, kao ni utisak podzemnoga hrama, sa slavnim licima filmskih boginja i bogova koja okružuju skrušenoga vernika. Ili škripa klupa i poda u Univerzitetskoj biblioteci i zapuštene sveske Mercure de France u njenim hodnicima; Ili miris ugrejanoga vunenoga štofa pod vlažnim platnom i peglom u krojačkoj radnjii brata moje bake, na uglu ulice sa čije je druge strane Novo groblje, i to nikada posećivana vojnička groblja, italijansko i rusko. Ili terasa kuće u kojoj sam živela, u nedelju popodne, kada sakupljam osušeni veš koji miriše na Sunce, dok se sa dva susedna ugla oglašavaju, uvek sa dva minuta razlike, zvono sa crkve Bogorodičin pokrov, pravoslavne, i sa Svetoga Antuna, katoličke, sagrađene po Plečnikovom planu. Ili parola “Dole Neron!”, koju su moji prijatelji Milan i Zoran upisali belim polikolorom na asfaltu Knez-Mihajlove pred policijskim kordonom 1971, i koja se videla sve dok celu ulicu nisu popločali, kojih petnaest godina docnije…

Za jedan tip lutanja ipak morate imati vodiča u Beogradu, i to visko kvalifikovanoga vodiča – za kafane. Stručnjaci koje ja znam smatraju pregled roštilja banalnim; mnogo je teže znati lokaciju najboljeg vojničkog pasulja (isključivo petkom), riblje čorbe, sveže pogače, stepena ljutosti papričica koje se služe u čaši sa vodom na “pravim mestima”. U džungli picerija i kioska sa brzom hranom, pretencioznih restorana i kratkovekih eksperimenata sa egzotikom, neka se grananja gastronomskih dinastija mogu prepoznati. Primera radi, poznavaoci znaju koje su restorane otvorili bivši kelneri i učenici legenradnog Ive iz Kluba književnika u Francuskoj ulici. Ljubitelji holesterolskih užasa kao što su glava u škembetu, jagnjeće pečenje pod sačem, pihtije ili (svinjske) nogice u saftu, moraju se osloniti na ovakve vodiče da bi prepoznali gastronomsko pulsiranje grada, ali isto tako i vegeterijanci, u potrazi za svojim zadovoljstvima. Kultura kafane u Beogradu izbacila je bečki model, sa kolačima i kafom, mediteranski model, sa mezetom i pićem koje se dugo pije, i turski model, sa pušenjem (nekada nargilama) i čajem, u korist modela teške hrane sa razgovorom. Možda se tu naslućuje traumatična uspomena na mnoge ratove i gladi?

Krenuli smo od centra, prema glavnim stranama sveta u Beogradu, izgubili se u mnogim šetnjama prema naseljima koja okružuju mnogobrojne izlaze iz grada, kopnom ili vodom. No kada se dignemo u vazduh, vidimo da se Beograd, kao gradovi staroga sveta, kao Rim, Atina ili Carigrad, prostire na nekoliko brežuljaka: Kalemegdan-Terazije, Tašmajdan, Vračar, Voždovac, Lekino brdo, Zvezdara, Košutnjak…Nema mnogo parkova, ali je zato mnogo ulica u Beogradu sa drvoredima – platana, divljeg kestena, topola, lipa, dudova, čak i breza. Brežuljci i drvoredi vas vode, naselja i bivši zaseoci se prepoznaju, tako da u Beogradu, za razliku od drugih, sistematičnije planiranih gradova, ne možete nikada zalutati.

Šta da u takvome gradu radi evropski flaneur? Pre svega, da očekuje iznenađenje na svakom uglu, udarce sećanja i emocija jednako kao i udarce košave. Beograd može delovati pohabano i pospano, ali nije nikada ni umiljato ni dosadno mesto. Prepustite se nepredvidljivom, krećući od predvidljivoga. Posvetite dan izboru izuzetnih muzeja: Narodni muzej, Galerija fresaka, Etnografski muzej, Muzej savremene umetnosti na Ušću. Posetite neko od beogradskih pozorišta, da biste razumeli zašto su pozorišni glumci tako često nosioci duha grada, i zašto nemaju prave konkurencije ni u stranim, pa ni u sopstvenim TV i filmskim figurama. No da biste doživeli ono najbolje, nađite pre toga prijatelje u Beogradu. Možda ćete propustiti jednu “ludu” noć u Skadarliji zbog njih, ali naćićete tajanstveno jezgro Beograda, prostor u kojem se sve događa, i sve se događalo otkako je Beograd građanski centar: beogradsku kuću – najčešće stan. Začudo, kafana i kuća nisu ni u kakvoj konkurenciji. Postoje vreme i poslovi za kafane, i vreme i poslovi za kuću. Nije mi poznat evropski grad u kojem se lakše dobija poziv za kućnu posetu, zato tu priliku nikada ne treba propuštati. Nigde nećete bolje posmatrati funkcionisanje svakodnevice, ponašanje ljudi, neverovatnu raznolikost i pomešanost različitih kultura u Beogradu, noviju istoriju, konačno stvaralačke mogućnosti grada.

U beogradskim stanovima pripremale su se revolucije, književni i umetnički pokreti – neki su u njima i ostajali. Samo u mome nekadašnjem jednoiposobnom stanu u Beogradu bilo je u osamdesetim godinama nekoliko izložbi, dve improvizovane komične opere, bezbroj ad hoc čitanja ili izvođenja tekstova, pisanja bezbroj peticija, snimanja emisija “kućnoga radija” i ustanovljavanja “kućne književnosti”, igranja parlamenta sa sve prethodnim izborima…A bio je to jedan od bar tri stana gde su se odvijale slične aktivnosti, u bliskome susedstvu. Stoga u privilegovanom prostoru beogradskih kuća i stanova istražujte njihovo najveće bogatstvo – sećanje. Ono će vam se otvarati lako, jer ste kao stranac uvek najdraži gost, i svako će se truditi da vas zavede i uveri kako u Beogradu treba ostati duže, ponajbolje za ostatak života…Od kolektivnoga sećanja koje sami sakupite načinite imaginarnu mrežu za najtačniju i najvažniju – vašu ličnu emotivnu mapu Beograda.

Peščanik.net, 06.09.2005.