Bolest

Ne može se poverovati u priču o zatrovanim kovertama sa glasovima iz Srbije na izborima za kosovski parlament. Stariji čitalac setiće se sličnih slučajeva (masovnih) trovanja na Kosovu. To se sad već ispostavlja kao neka vrsta tamošnje tradicije političkog otpora. Recimo to sasvim jednostavno – na Kosovu se laže otvoreno i brutalno kao i u Srbiji.

Zanimljivo je slušati Vučića kako zapomaže nad (potencijalno) ukradenim mu glasovima na Kosovu. On „zapadne partnere“ moli da se „urazume“ i „ne pomažu Albancima“ u prekrajanju izborne volje birača. Naravno, Vučić ne misli zaista na birače, on uvek govori o „Srbima“. Samo sa tim svojim „Srbima“ on može da optuži „Albance“ da imaju „bolesne ciljeve“.

Šta je tačno „bolesni cilj“ Vučićevih „Albanaca“? Oni bi da u vladu ne uđe taj jedan jedini ministar sa Vučićeve Srpske liste. U Vučićevom razumevanju, ako u vladi Kosova nema ministra sa Srpske liste, onda u njoj neće biti ni „Srba“, a to bi onda bilo kršenje Ustava Kosova. Dakle, samo „Srbin“ sa Vučićeve Srpske liste je taj jedan „Srbin“ za koga važi Ustav Kosova.

„Albanci“ su se pak dosetili da otruju koverte sa glasovima iz Srbije, te da tako već proslavljenu pobedu od 10 prema 0 za Vučića na Kosovu, pretvore u – istina, opet njegovu – pobedu, ali od 9 prema 1. Taj jedan, sa neke druge srpske liste, bio bi onda dovoljan da u vladu Kosova uđe neki drugi „Srbin“, a ne onaj Vučićev. Za Vučića je samo to bolesno, jer odnekud veruje da jedino on ima pravo da lupa pečate „Srbin“ na čela svojih pristalica.

Ali, sve to zajedno je bolesno. A najbolesnije u svemu tome je što jedan lopov i lažljivac tužaka drugog lopova i lažljivca kod trećeg lopova i lažljivca. Tako Vučić optužuje „zapadne partnere“ da zajedno sa „Albancima“ hoće da pokradu glasove „Srba“. Dakle, optužuje za krađu iste one „zapadne partnere“ koji zajedno sa njim upravo spremaju krađu izbora u Srbiji.

Tu se bolest, naravno, ne završava. Ti isti „zapadni partneri“ saučesnici su i u već izvršenim izbornim krađama, kakva je i ova poslednja na Kosovu, kada je reč o glasovima „Srba“. Ne bi Vučić mogao ni da sanja pobedu od 10 prema 0 – a samo je takva pobeda za njega pobeda, jer 9 prema 1, to je za njega već poraz; uništiti suparnika, svesti ga na nulu, to se za Vučića jedino računa kao pobeda, ponešto nalik na političko čišćenje, po analogiji sa etničkim – bez blagoslova „zapadnih partnera“.

(Čak su i Orban i Erdogan naučili da ne ostavlja dobar utisak pobeđivati protivnike sa nulom, pa su obojica sada dobili opozicione gradonačelnike u glavnim gradovima svojih zemalja, kao neku vrstu smokvinog lista nad svojim autokratskim porecima. Ali, te pobede zapravo i nisu tek krinke za autokratiju, nego i stvarni dokazi da elementarne političke slobode još postoje u Mađarskoj i Turskoj, makar u tragovima, koje bi Vučić ovde da zatre.)

Na Vučićevu očiglednu krađu, „Albanci“ su odgovorili svojom krađom. I sad se Vučić žali što je pokraden. A žali se istim onima koji su i njemu dopustili da krade tako što okreću glavu i prave se da ništa ne vide, kad god mogu. A i kad ne mogu da okrenu glavu, kao sada kada ih upravo Vučić moli da gledaju, opet se prave da ništa ne vide.

Dobru je reč odabrao Vučić – bolest. A kad se on ili svi njegovi „Srbi“ razbole – zna se šta je lek. Ne usteže se Vučić da tu poruku pošalje i svojim „zapadnim partnerima“ i svojim „Albancima“. Ako nema mog „Srbina“ u vladi Kosova – eto vama (i nama) rata, bolesno preti on. Posle svega što smo gledali u devedesetima, nije prošlo mnogo, od 2012. do danas, da stignemo do pretnje da ćemo ponovo gledati isto. Kao da smo svi oboleli od neizlečive bolesti.

Ideološke pripreme za ratove u devedesetima trajale su najmanje dve decenije. Ovaj put, ciklus je znatno kraći – tek sedam godina. Ali, kako to obično biva kada je reč o bolestima: ovih sedam godina pod Vučićem izgledaju kao čitava večnost.

Peščanik.net, 15.10.2019.