Možda će nekom naslov zaličiti na priznanje slabosti. I biće to pogrešan utisak. Da sad to ne elaboriram naširoko, setite se samo kako se čitava trilogija Gospodar prstenova sastoji od niza poziva u pomoć i odgovora na njih. A reč je o sve samim – doslovno – junacima ili, ako hoćete, prekaljenim borcima. Samo što to nije tema, ovde ćemo o izborima.
Ako se dese, u šta treba sumnjati, Vučić će izbore raspisati mimo svake procedure i svakog pravila, pa i mimo zdrave pameti. Opet ću reći, da je bilo pameti, izbore bismo već imali. Ako bude raspisao izbore, Vučić će to uraditi kao što radi i sve ostalo: biće to demonstracija samovolje, bahatosti i – gluposti. Sve što uradi, Vučić uradi tako da posle toga, na razumne primedbe može da odgovori: pa šta.
Nije stvar njegove pameti što je u prilici da kinji Srbiju već deceniju i po, stvar je u zloupotrebi sile. Vučić ne preza od toga da silom rešava stvari, mimo svake pameti i mimo pravila. Kada je ponavljao da nema nikog jačeg od države, shvatili smo odmah da je to bila pretnja, ali nismo dobro izračunali koliko daleko je spreman da ode u demonstraciji sile od koje niko nije jači. To kada govorimo o Vučiću.
Samo što Vučić ne bi smeo da nas spreči da vidimo od čega se sastoji ta sila. A sastoji se od desetina hiljada poslušnika. Svako će za to izabrati primer iz svog okruženja ili polja kompetencije. Za mene je ilustrativan primer ministra prosvete. Vučić je samo zadao pravac, a onda je taj ministar krenuo da gazi i više nego što je sam Vučić pomislio da treba. Cela 2026. je u prosveti do sad otišla na obračun s neposlušnima.
Hoću da kažem: nije se Vučić lično razračunavao s nastavnicima ili direktorima škola. To su radili njegovi dobrovoljni dželati, a pokazalo se da ih u prosveti ima i više nego što je njemu, Vučiću dakle, potrebno. Ja bih voleo da je prava slika škole ona s kraja 2024. i početka 2025. Pobunjeni nastavnici i roditelji/staratelji na istom zadatku – da obezbede dobru budućnost za svoju decu. Škole su tada ličile na prosvetno čudo u najboljem smislu te reči. Ali, to nije prava slika domaće prosvete.
Prava slika su podeljeni kolektivi, nastavnici koji rade jedni drugima o glavi, direktori spremni da kazne da bi izbegli kaznu. Istina je da Vučić beskrupulozno upotrebljava silu, ali je istina i da mu to ne bi bilo dovoljno. Potrebni su mu i dobrovoljni dželati. I zato treba strepeti da li će uopšte biti izbora. A ako ih bude, ako ih Vučić raspiše onako kako jedino zna, treba imati na umu i tu vojsku dobrovoljnih dželata.
Gde sam ja stavio škole, neka čitalac stavi sudove, policiju, opštinsku administraciju… Desetine i desetine hiljada činovnika, policajaca, pravnika… svi na raspolaganju Vučiću. Nije stvar u tome da nema nikog jačeg od države, jer to u stvari ne znači ništa. Stvar je u tome da je desetine hiljada osoba pristalo na kolaboraciju i prodalo državu. Kada se to dogodi, naprosto više nema razloga da bude izbora, a i ako ih bude, to neće biti izbori jer će se rezultat znati unapred.
Naravno, nismo mi ni prvi ni najgori. Prodavali su ljudi svoje države i ranije. Kao što ih prodaju i danas. Nekada Španija, Portugalija, Nemačka… danas Rusija, Belorusija… da ostanemo u Evropi. I nijednom stvar nije bila samo do diktatora, žitelji tih zemalja dali su pristanak na diktaturu. Ne svi, naravno, možda ne ni većina, ali veliki broj njih spremno se stavio u službu… umalo ne napisah: đavola. Samo što nije đavo, sve je to do samih ljudi.
Pri tom, nisu se ti dobrovoljni dželati odrekli slobode. Naprotiv, reč je o malo složenijoj pogodbi. Tu se predaje jedna sloboda da bi se dobila druga. Radiću šta mi kažeš ako mi dozvoliš da i ja radim šta hoću ako time ne ugrožavam tvoj interes – tako razmišlja dobrovoljni dželat. Na SSSR se često gleda kao na zemlju – posebno u doba Staljina – potpune neslobode. Greška. Svaki Staljinov dobrovoljni dželat, pogotovo malo dalje od centra u prostoru i u hijerarhiji, imao je odrešene ruke da slabijima od sebe uradi šta mu padne na pamet.
Kakvi su to ljudi bili, možda se pita, pomalo naivno, čitalac. Obični. To je jedini ispravan odgovor. Pogledajte uostalom oko sebe. Na primer, nije stvar samo u prethodnoj direktorki V gimnazije. Ona je neskriveno uživala u svojoj – iz mog ugla izopačenoj i krajnje suženoj – slobodi da kinji kolege i učenike. Ali, šta se promenilo kada je na njeno mesto došao takozvani kolega iz kolektiva?
Reč je o klasičnom biblijskom iskušenju, odakle bi mogao da sledi izvod da je Vučić, po analogiji… Ali, ne sledi. A povrh toga, nije ni bitno šta je. Ovde pričamo o izborima, te o šansama da ih imamo i da na njima mi – kao članovi pobunjenog društva – odnesemo pobedu. Zato je čitava ova – skoro pa – moralna propoved, inače sasvim suvišna. Treba da se prebrojimo, a to nije tako teško. Od dobijenih brojeva, koliko je nas a koliko njih, ne zavisi samo pobeda nego i da li ćemo uopšte imati izbore.
S obzirom na to koliko dugo ih već nemamo, reklo bi se da nam brojevi ne idu naruku. To ne znači da je njih više, jer nije. To samo znači da ih je dovoljno, za sada da odlože izbore, a možda i da ih uopšte ne bude. Ako tako stoje stvari, odakle može doći efikasan pritisak za izbore?
Tako je, samo spolja. Da se pozivam sad na Fredericka Coopera i njegovu upotrebu pojma „rešetka moći“, bilo bi previše.1 Reći ću samo da je Cooper kao istoričar Afrike, procese oslobođenja kolonija opisao kao vešto kretanje radničkih pokreta u tim zemljama kroz domaće i međunarodne „rešetke moći“. Cooper je hteo da pokaže, i pokazao je, da su manjak moći u odnosu na imperijalnu administraciju ti pokreti, mahom sindikati, kompenzovali učlanjivanjem u međunarodne organizacije koje su mogle vršiti efikasniji pritisak na kolonijalne uprave nego što su to radili domaći sindikati.
Cooper dakle kaže, ako imate posla s nepravednim – mi bismo rekli: kriminalnim – vlastima jačim od vas, izlaz treba tražiti i spolja, a ne samo iznutra.
Kada studenti kažu da ih ne zanima „pomoć“ spolja, da od međunarodnih organizacija ili naddržavnih zajednica ne očekuju ništa – to se može razumeti kao emotivna reakcija (a ne samo kao ispoljavanje njihovog nacionalizma), sasvim opravdana uostalom, na gestove i ponašanje njihovih predstavnika, dakle predstavnika tih međunarodnih tela, što najčešće idu naruku režimu u Srbiji. Ali, racionalno gledano, to je kao da ste sebi zatvorili jedini mogući izlaz iz stege koja preti da vas zgnječi.
Jeste, to je sve što hoću da kažem: da li ćemo imati izbore i šta ćemo na njima uraditi zavisi umnogome od nas, ali ne zavisi samo od nas. To nam kažu iskustvo i brojevi.
Peščanik.net, 31.07.2026.
NADSTREŠNICA
________________
- Frederic Cooper, Decolonization and African Society. The Labor Question in French and British Africa (Cambridge University Press, 1996). Upečatljivo je kako Cooper jasno slika put kolonija do nezavisnosti: od jednostavnog sindikalnog zahteva da se za isti rad dobije ista plata, do slobode.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Treba nam pomoć - 31/07/2026
- Glas iz groba - 28/07/2026
- Odiseja: Nolanova priča o laži i zaboravu - 24/07/2026
