Smejaću im se iz groba, prkosno – tako kaže Vučić i dodaje, metaforično, naravno. Naš ljubitelj metafora nekako uvek pravi poređenja tako da njima priziva smrt. Ume to psihoanaliza da objasni. I da onda objašnjenje proširi na čitav kolektiv: ako kolektiv izabere ili dopusti da takva osoba – dakle osoba potpuno podlegla nagonu prema smrti – bude na njegovom, kolektiva dakle, čelu. Taj nagon prema smrti ogleda se u sklonosti ka destrukciji i autodestrukciji. A to je ono što živimo deceniju i po.
Samo što Vučić laže. Nije da psihoanaliza ne ume da se nosi s lažovima: jer, nije stvar samo u istini, nego je važno i kako lažete, prema kom obrascu oblikujete svoje laži. Taj obrazac otkriva istinu o lažovu. Ali, ko će se ovde baviti još i psihoanalizom. Kasno je za to, uostalom; tu smo gde smo. Umesto da bez dobrog razloga crtamo psihološki profil lažova i razotkrivamo njegove osobine opasne po njega samog, ali i po sve nas zajedno, bolje je da podvučemo crtu i vidimo šta sigurno znamo.
A, ruku na srce, znali smo s kim imamo posla od samog početka. Ko je rušio i srušio jednu pristojnu državu – mislim na saveznu Jugoslaviju – pa onda i drugu – mislim na Jugoslaviju od Srbije i Crne Gore – sasvim sigurno se neće tu zaustaviti: srušiće i treću i četvrtu, samo ako mu se pruži prilika. A mi mu, kao kolektiv, prilike očigledno ne uskraćujemo; naprotiv, dobija ih od nas – recimo to tako – šakom i kapom. Još je smešnije bilo očekivati da će takva osoba poželeti da napravi pristojnu državu.
Teško da od rušitelja može postati graditelj. Samo što mi graditelja nismo ni tražili. Mi smo gledali da pobegnemo od svoje sramote iz devedesetih i tako smo završili u zagrljaju sa… ne, ne, nisam hteo da kažem: đavolom… tužnije je i strašnije od toga… u zagrljaju sa samima sobom… jer, to je Vučić: naš odraz u ogledalu, ili naš portret Doriana Graya, ako uzmemo da smo mi Dorian Gray… dobro, Stojadinović to ume da objasni bolje od mene.
Ja ću samo reći da Vučić otelovljuje sve naše mane i slabosti. Nije stvar u tome da rušimo njega s vlasti. Stvar je u tome da kao kolektiv postanemo bolji, a onda će on otpasti s vlasti (ili s nas, kad smo već kod toga) kao krasta sa zaceljene rane. Hoću da kažem: ne treba da se pitamo kakve su nam šanse na izborima, već – kakve su nam šanse da postanemo bolji. I tu negde završavamo s metaforama i izvodima iz tih metafora. Vratimo se „banalnostima“ izbora.
Kad Vučić kaže – smejaću im se iz groba, on misli da će se smejati onima koji pobede na izborima, to jest ako izgubi izbore, što je za njega ravno smrti, to jest isto što i da legne u grob. Tu sad imamo jednu laž i jednu istinu. Istina je da on na svoj mogući poraz na izborima gleda kao na svoju smrt, i to ne metaforično nego doslovno. Lepo on to gradira: pritvor, zatvor smrt. Tako kaže, smejaću im se iz pritvora, zatvora, groba. Zna čovek, za njega je gubitak izbora ravan pritvoru, zatvoru, smrti.
U tom smislu rekao nam je istinu. Ali je slagao da će priznati rezultat izbora. Kao, oni će pobediti a ja ću im se smejati. Ne iz skupštinske klupe, gde ću sesti kao opozicija, nego baš iz – pritvora, zatvora, groba. E sad, da ne pričam ja, neka čitalac kaže meni, ko s osmehom na licu, spokojno dakle, ide u pritvor, zatvor, grob? I još: ko s osmehom prihvata pritvor, zatvor, a kamoli grob, ako može to da izbegne, a Vučić – ne sumnjajte u to – veruje da može?
Reći sad Vučiću – pobogu čoveče, kakav crni grob, niko ne želi da te vidi mrtvog, a još manje da te ubije, a ni pritvor i zatvor nisu realne opcije, šta god sad da se priča… ništa to ne vredi. Jer on je u svojoj glavi i samo u svojoj glavi, a u toj glavi tako stoje stvari: pobeda = život; poraz = smrt. Uostalom, zar ne stoji tako nekako na onoj jednoj zastavi dragoj radikalima uopšte i Vučiću posebno: pobeda ili smrt?
Dobro, da zaključimo – Vučić neće priznati rezultate izbora, ako na njima izgubi. To je prva stvar na koju treba računati. Druga stvar na koju treba računati: on će svakako krasti na izborima. To je onaj deo kada se, opet, smeje. Kao, šta se čudite spiskovima sigurnih glasova i call centrima, pa sve je to normalno, kao i kampanja od vrata do vrata. Evo, sad i vi to radite, zar ne? Tako Vučić. I, u pravu je. Sve je to normalno, ali negde drugde, ne kod nas.
Treba se nadati da će i studenti i opozicija imati svoje ili zajedničke call centre i spiskove sigurnih glasova. Te da će na dan izbora obilaziti svoje birače, proveravati da li su glasali i pomagati im da odu do biračkog mesta. Sve je to normalno. Samo što Vučić i njegovi imaju neke ipak malo drugačije spiskove, i kada pozovu na dan izbora, ne mole za glas nego prete. A i kada podignu infrastrukturu neophodnu za taj izborni posao, ne podižu je za svoje pare nego za naše.
To znači, kada si opozicija u Srbiji, izbori te koštaju dvostruko. Od svojih para praviš infrastrukturu, a takođe od tvojih para i vlast pravi svoju infrastrukturu. To nije normalno. Kao što nije normalan ni način na koji vlast pravi svoje spiskove. Jer opozicija ide od vrata do vrata ili postavi štand i onda pita ljude: da l biste glasali za nas? A Vučić uzme spisak zaposlenih u administraciji, u državnim preduzećima, u privatnim firmama koje rade s državom, primalaca davanja socijalnih ustanova, pacijenata iz domova zdravlja… i kaže – to su naši sigurni glasovi, normalno.
A jedino je normalno to videti kao izbornu krađu. I na tu krađu se mora računati. Na isti način na koji se pak ne sme računati na policiju i sudove na dan izbora i dan posle izbora, kada Vučić ne prihvati rezultat ili kada izađe s ukradenim rezultatom kao konačnim rezultatom izbora. To njegovo – iz pritvora i zatvora, u stvari kaže, ako izgubim izbore, izgubio sam sudove i policiju, a onda su mogući i pritvor i zatvor. Tako to stoji u njegovoj glavi. Ali, ako kažem da sam ja pobedio, i dalje je sve moje.
I da se opet vratimo na metafore: sve nam ovo kaže da je Vučić svestan da je on politički već mrtav. Što je i dobra i loša vest. On izbore ne može da dobije, šta god da uradi: na dan izbora, kada se budu prebrojali glasovi, opozicija, ili pobunjeno društvo u Srbiji, imaće više glasova od njega. Ali, kao već mrtav, on neće prezati ni od čega. Pa ni od toga da ne bude izbora. Tako je laž i buduće vreme iz njegove izjave. On nam se već smeje – iz (političkog) groba. I tu pretnju treba shvatiti krajnje ozbiljno.
Peščanik.net, 28.07.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Glas iz groba - 28/07/2026
- Odiseja: Nolanova priča o laži i zaboravu - 24/07/2026
- Dnevnik novinara - 21/07/2026
