- Peščanik - https://pescanik.net -

Budžav život

Foto: Predrag Trokicić

Začuđen pred govorom jedne predsednice vlade, ipak sam u sebi opravdao to potresno nepostojanje jezika. Brnabić beše govorila o snajperskoj vatri koja je namenjena predsedniku i njegovom bratu, i izborima koji slede na efektima pouzdanih hitaca. Hoćete da dobijete vlast pomoću snajpera u svakoj mesnoj zajednici. E pa, neće moći!

To je bio sažetak pretnje i obećanja sa najvišeg mesta izvršne vlasti.

Ovo je sasvim slobodna parafraza premijerkinog važnog ispada o zaštiti brata, koji inače i nije ništa drugo u ovoj državi nego brat, koga brat voli kao brata. To beše tema u prethodnom tekstu na ovom mestu pod naslovom Snajperista Brnabić, pa sam kao autor koji se trudi koliko može da se bavi ozbiljno i najmaloumnijim ispadima, bio uveren da sam taj posao nekako priveo kraju.

Bio sam u zabludi, naravno, ovdašnji javni govor pun je neobičnih i nepojamno važnih mentalnih oseka. Pritom, te su eskapade atrakcija sama po sebi, one i postoje da bi nas dovele do još jednog nivoa propadanja, posle koga nema dalje. Naprosto, dalje ne bi moglo da postoji.

Ali, ipak postoji i kraja mu nema.

Premijerka blista u svojoj kreativnosti, ona je dragulj u Ibijevoj kruni i na vrhuncu je svoje oficijelne frivolnosti. To nije nikakva tragedija za ibijevski zabran, ovde se odvija razdragana zabava klovnova i njihove publike iz gliba. Ništa više ne možemo prepoznati kao nastrano ili nesklono ljudima i njihovim osetilima za smrad.

Šta je dakle zanosno u premijerkinom novogovoru, dostojno novinskih pa i književnih tema u misaono usahloj Srbiji?

Naizgled, to su samo dve stavke koje stižu iz samog vrha izvršne vlasti, tačnije premijerkino leksičko bogatstvo koje ona egzibiciono nudi zahvalnoj publici u svakoj prilici.

Sledeći citat će ipak morati da bude pretvoren u parafrazu. Navoditi premijerkinu izvornu misao skoro da je nepodnošljiva delatnost zbog svoje riplijevske suštine: verovali ili ne, sve je istina.

Povodom fotografije sa okupljanja grupe naprednjaka u Novom Sadu, sa Andrejem Vučićem u trećem redu, premijerka naglašava skromnost tog skupa. Oni su, kao što se može videti skrušeni ljudi, nasmejani, Andrej je u trećem, ne, nego čak u četvrtom redu, zamislite u četvrtom! Ti mladi ljudi, taj naraštaj koji je milina gledati su normalni, razdragani, niko od njih, pogledajte bolje, nema budžav sat.

Čekajte, jesam li dobro razabrao? Da vratim premijerku i podesim pažnju. Ama jesam! Pred budžavošću osećam se literarno i vremenski zapuštenim? Ima li negde književna pouka o budžavosti i satovima ili bilo čemu drugom? Ne nosim ručni niti džepni sat, budilnik još manje. Mogao bih da nabavim neugledni primerak te stvari, ali imam neki noseći telefon (moja komšinica Darka tako tepa svom aparatu) koji je na vrhu donje klase, ali bar pokazuje vreme. Više ne žurim nigde, niti me bilo ko čeka.

Pozvao sam neke prijatelje, jezičke redaktore: je li druže, znaš li ti šta je to budžav sat, ili slična stvar!? Ajde ne zajebavaj, reče mi Marko, urednik u velikoj izdavačkoj kući, takvo nešto ne postoji. Rekla premijerka, pokušah sa vrhovnim autoritetom, ali dobio sam goru psovku tamo za nju, nije baš za citiranje. Digoh ruke.

Ima Buđav lebac, reče mi unuka. Šta ima? Pa buđav lebac, nisi čuo?

Ali, onda sam preslušao predsednicu srpske vlade još jednom. Skontao sam da budžav znači neki sažetak, skoro simbiozu dva pojma: buđav i budžovanski, pa je iz takvog spoja nastao plesniv sat neopisive vrednosti. To je odmah dodatno podiglo premijerkin ugled u mojim očima, a okolnost da sam nekako u magli video složeni pojam iz njenog raskošnog govornog opusa, ispunio me gordošću koju upravo objašnjavam sebi.

To nije sve. Odmah posle traktata o satovima koji su nahvatali buđ a nose ih samo džilasovci, premijerka je svoj dar onostranog literarnog pripovedanja obogatila još jednom bravurom. Govoreći o društvu u kome se našao Andrej Vučić, rekla je i ovo: to su sve mladi ljudi, puni radosti i elana, orni i bahati.

Nisam znao da mi nije poznato značenje reči bahat. Ali premijerki jeste.

Bahati mladi ljudi bez budžavih satova. Divni, nasmejani, orni.

Tako govori kraljica Srbije pod budnim okom budžavog vladara.

Na mom neuglednom nosećem telefonu otkucava zadnji čas da ovaj tekst pošaljem Svetlanama.

Evo vam je Ana Brnabić! Moje ambicije u ovom tekstu bile su vrhunske: poželeo sam da je razumem.

Peščanik.net, 22.06.2021.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)