- Peščanik - https://pescanik.net -

Čime na diktaturu?

Autor i fotograf: Brane Solce

Odgovor nije na slici. To je druga, dakle tradicionalna proslava prvog snega ispred Parlamenta u Ljubljani, ovog puta sa porukom iz urbanog jezika, bez paralele u drugim jezicima: k… te gleda! Otud one okice. Pitanje ostaje, i obuhvata mnogo šire područje Balkana i Srednje Evrope. Unutar EU, Višegradska grupa predstavlja evropski problem, a u komšiluku skoro sve države, manje-više evropske kandidatkinje. U Mađarskoj je opozicija našla zajednički teren i saglasila se oko zajedničkog kandidata, što jako mnogo obećava. U Srbiji i Sloveniji, koje me posebno zanimaju, opozicija već dugo vremena nije uspela nešto slično. U Srbiji je parlamentarna većina tako udobna za predsednika Svega i Svačega Vučića, da opozicija može delovati samo izvan. U Sloveniji je opozicija, združena u grupu KUL, uspela da parlament učini nefunkcionalnim zbog jednakog broja za i protiv poslanika: nažalost, suviše često vladajuća desna koalicija uspe da kupi glas koji preteže, bar za jednu sednicu. Jedini izraziti uspeh bio je referendum o vodama, na kojem je prošlog leta vlada poražena sa 87% glasova. Jedino što danas izgleda da uspeva u Srbiji je pokret protiv Rio Tinto projekta. U oba slučaja, umesto očekivanog urbanog pokretača akcije pojavio se neko drugi i negde drugde. Pouka izgleda jasna: ekološki problem, lokalne inicijative, minimalni i jednokratni program, korak po korak. Stranke i programi ne znače ništa.

Uzroci za zadovoljstvo postoje, ali isto tako i za očajanje, kad jedan ili drugi samodržac izvuku iz rukava novu kartu. Da li je zaista sve u njihovim rukama? Nije li u pozadini nesposobnost građana da usmere pažnju prema dugoročnijim i većim ciljevima, da se politički organizuju makar na najlabavijim osnovama, nije li uništavanje građanske svesti siromaštvom i medijskom manipulacijom prešlo granicu preko koje se ne vraća? Trideset i više godina ubijanja građanske svesti više je nego dovoljno. Oni koji nisu svim srcem za nacionalizam, rat i istrebljenje drugoga možda su delom krivi, posebno oni koji su progutali, a zatim sebe i druge davili pojmom kao što je tranzicija. U šta? – pitali bi danas, sasvim opravdano, najmlađi i najstariji među nama.

Daću primer: među mnogim inicijativama pred izbore u Sloveniji aprila naredne godine pojavila se i stranka Vesna, koju vode dvoje uspešnih i iskusnih ekologa, Urša Zgojznik i Uroš Macerl. Uroš je pobedio u borbi sa francuskom cementarom Lafarž, Urša je organizovala već dve akcije „Očistimo Sloveniju“, u kojoj su učestvovale hiljade dobrovoljaca i uistinu pokazale neverovatne rezultate. U intervjuu u popularnoj govornoj emisiji Studio City voditelj ih je vešto vodio po pitanjima, pošto su na početku rekli da ne pripadaju ni desnici ni levici. Posle brzog slaloma, od socijalne pravde, iskorišćavanja rada, smanjivanja ljudskih prava, korporativnog kriminala pa sve do svega lažno zelenog, stranka Vesna se bez ostatka prikazala kao punokrvna leva stranka. Naravno da su konteksti različiti, naravno da su današnji politički pojmovi fluidni, naravno da sećanje opterećuje, naročito ako je falsifikovano… No ovakva materijalizacija magle u nešto solidno na levoj strani je verovatno jedino mogućna protiv morbidno hibridnih oblika raspadajuće-sastavljajućeg se kapitalizma.

U našem kolektivnom sećanju nije samo jugoslovenski socijalizam, već su tu i fragmenti evropske levice, koja se pokajnički i samokritički povukla iz sovjetofilije 1968, posle okupacije Čehoslovačke. Neko vreme važio je, očito prerano, i evrokomunizam. Da mnogi nisu pravovremeno izlečeni, pokazali su nam neki evropski levičari koji su slinili na Miloševića. Iskustvo evropske parlamentarne levice nije briljantno, no vlada Syrize u Grčkoj nam je tako mnogo pokazala! Da podsetim, neke domaće mudrice su Ciprasu zamerale… da nije dovoljno levi. Ukratko, sve greške evropske levice nisu ništa manje poučne nego i domaći svetli primeri. Zaključak bi mogao biti da treba nanovo konceptualizovati levicu/levice, i taj zaključak, zajedno sa merama, prepuštam levicama da na tome rade, svi pravci su dobrodošli. Na osnovu najnovijih događaja u Srbiji i Sloveniji, moje rešenje zavilo bi na drugi put: levi metodi, levo ponašanje, levo rezoniranje uveliko postoji i dokazuje se „na terenu“, treba ga slediti, pomagati mu i podmetnuti leđa kad treba. Razlog – jedino je to mogućno u ovoj fazi raspada.

Peščanik.net, 15.12.2021.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), War Discourse, Women’s Discourse, (ur., 2000); Ženske ikone XX veka (2001); Hronospore II: eseji i komentari (e-izdanje, 2004); Ženske ikone antičkog sveta (2006); Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007); sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur., 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur., 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)