Predsednik Republike Srbije odneo je svoj otoman za psihoanalizu u Njujork, u sedište UN i tamo pokazao svom terapeutu, u ovom slučaju globalnom, šta znači biti građanin Srbije, osuđen na neodređeno vreme na srpske medije i na njega samoga. Srpski kolektivni terapeut naime samo sluša, a ako neko zucne nešto što pacijentu na otomanu ne odgovara, pacijent će mu pokazati šta to sve može da znači. Događaj je zapravo nevažan i niko ga izvan srbosfere i suseda ionako nije razumeo. Premda bi objekt trebalo da bude nešto što se zove ugled, taj ne igra nikakvu ulogu: „odvratni“ Slovenci samo su konačno doživeli prvu zasluženu kaznu za to što su pokušali slizavanje sa Vučićem na visokom državnom nivou, a Srbija nije imala šta (dotični ugled) da izgubi, jer je već veoma davno izgubila sve što je na tom području ikada mogla da dobije.
Afera me lično zanima jer sam dobila titulu nekoga ko mrzi sve što je srpsko 1990, a titulu nekoga ko mrzi sve što je slovenačko 2006. Zato imam izvesno razumevanje za pacijenta na otomanu, jer ovoga puta je taknuto poslednje čega se još drži. Problem je samo u tome što je to druga, nezavisna, samosvojna država sa sopstvenim problemom manjine. Opis Srbije? Nego šta, sa gomilom paralela: siromaštvo, nezaposlenost, relativni diplomatski uspesi – i još mnoge druge. I sa znatnom razlikom, a to je da se građani Kosova uglavnom bolje sporazumevaju sa svojim političarkama/političarima. U trouglu sa Slovenijom, protok robe, industrije i radne snage je harmonično eksploatatorski, s tim da u Sloveniji u parlamentu teče postupak o prihvatanju prava i poučavanja maternjeg jezika svih bivših jugoslovenskih naroda i nekadašnjih manjina, uključujući i albanski. Radnička prava nisu blizu nekog većeg, recimo evropskog usklađivanja.
Čovek sa otomanom u neprekinutoj psihoanalitičkoj seansi takav je curiosum da će ga u Savetu bezbednosti naprosto pripisati ruskom paketu i nikada ga neće, sem ako izazove rat, ponovo pozvati. Kosovu sledi ulazak u Savet Evrope, možda razumno odlepljivanje od SAD i koliko-toliko predvidljiv put. Čovek sa otomanom preprečio je svaki prolaz i zaglavio se već u prvim vratima kroz koja Srbija mora da prođe ne bi li malo manje zaostajala za Kosovom: reč je o stvari koja je neuporedivo važnija od „odvratnosti“ Slovenije, o simboličkom proglašenju 11. jula za međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici. Tu čovek sa otomanom nema ama baš ništa u rukama: zločinci trunu po udobnim zatvorima, mnogi od njih još se šeću po belom danu, slikaju ih ko pljunute po zidovima i vredne samo pljuvanja, i prodaju po vašarima. Nikakva komparacija, osveta za prošlo, difamacija mrtvih i živih ne može preko činjenica. Otoman ne može popreko, ali ne može ni uspravno kroz ona zamišljena vrata. Rusko objašnjenje ne prolazi, a bogme ni Noama Čomskog, koga sam neposredno čula kako izražava sumnju u to da je u Srebrenici bilo baš toliko žrtava. Nažalost, dalji argument ne mogu da navedem, jer sam posle te izjave napustila dvoranu. Sa sasvim malo razuma, rezolucija UN o Srebrenici mogla bi biti shvaćena kao spasonosna slamka: neko drugi napravio je ključni simbolički gest, krivica je prešla u drugu sferu, jednostavnije je prihvatiti rezoluciju UN kao država-članica UN. Rešenje bi za čoveka sa otomanom bilo jednostavno, jeftino, donelo bi ogromne koristi, nikome ne bi škodilo, moglo bi se svašta ponovo početi, moglo bi izbrisati ogromne količine zla, pokvarenosti, moglo bi preprečiti mnoge nasilne smrti. Naravno da bi takva odluka nepodnošljivo smrdela po licemerju – ali to je u politici zanemarljivo. Naravno da preživeli ne bi bili zadovoljeni, i nikada i ne mogu biti. Kako god da bude, sećanje je fiksirano, dostojanstveno upisano, i čovek sa otomanom može još samo da u svojoj zagušljivoj provincijici nastavi svoju terapiju.
Čini mi se da moram da objasnim: otoman je zamišljen i nevidljiv, liči na onaj sa orijentalnom presvlakom iz Frojdove radne sobe/ordinacije. Čovek koji nosi zamišljeni otoman nije nevidljiv.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
