U Bariju će 16. aprila početi suđenje profesoru u penziji Lučanu Kanfori, starom 81 godinu, jer je uvredio predsednicu italijanske vlade, Đorđu Meloni, rekavši pre nekoliko godina da je u duši neonacistkinja. Juče, 11. aprila, pojavila se međunarodna peticija, uglavnom profesora i intelektualaca, ponajviše iz Francuske, u kojoj se osuđuje proces i političarka koja takve napada na sudu.
Nije reč o nečemu sasvim novom: premijerkina sestra je isto tako tužila nekog profesora zbog slične uvrede; sama premijerka je uspela da izvuče 1.000 evra kazne od Roberta Savijana, slavnog pisca mnogih knjiga sa zajedničkom temom – organizovani kriminal u Italiji, posebno Kamora. On ju je takođe označio kao neonacistkinju, odnosno fašistkinju. Tražila je preko 72.000… Šta da radimo, kad sestre i njihova mnoga duhovna braća imaju tako nežne dušice.
U peticiji se navode mnogi primeri u kojima je Meloni postupala u korist krajnje desnice i svoje partije, koju je i osnovala, Braća Italije, istaknuto je njeno odbijanje da se izjasni protiv fašizma i još svašta drugo. Šnur nosi njen zahtev da se Titu posmrtno oduzmu svi italijanski ordeni. Nije u peticiji. Kanforina izjava da je to „u duši“ Đorđe Meloni je naivna: reč je o maloj vernoj vojakinji. Braća Italije naslednici su onoga što Italijani nazivaju „nacifašizam“ – konkretnog istorijskog prostora i vremena posle kapitulacije Italije 1943, uglavnom na Severu, gde su najverniji fašisti napravili kvislinšku državu Socijalna Republika Italija i sprovodili sa nacistima strašan teror.
Lučano Kanfora jedan je od najistaknutijih italijanskih intelektualaca, mediteranskog tipa, rekla bih: kao i francuski, španski, portugalski i grčki intelektualci, pisao je o dnevnoj politici, ideologiji, filozofiji, moralu modernog doba, godinama je imao kolumnu u Korijere dela sera, angažovao se, kandidovao se za evropskog poslanika. Među takvima je još nekoliko stručnjaka za antički svet – najveća istorijska perspektiva koja se u politici može imati. Spomenimo još Žan-Pjer Vernana, klasičara, koji je u ratu bio komandant alpinaca-makija, dobio najviši francuski orden Prijatelj slobode, a docnije bio učesnik mnogih društvenih akcija, posebno protiv francuskog kolonijalizma u alžirskom ratu. Još izrazitiji bio je Pjer Vidal Nake, koji je u detalje istražio slučajeve torture u alžirskom ratu. Bili su moji učitelji i gajim za njih duboka osećanja, pre svega zahvalnosti, jer su se javno založili za mene kada su me iz Instituta za književnost, uz strasno zauzimanje Hatidže Krnjević i Predraga Palavestre, hteli strpati u zatvor, i četiri godine docnije, kad su pismom slovenačkoj vladi izdejstvovali da preko noći dobijem dvojno državljanstvo…
Lučano Kanfora je izvesno jedan od najpoznatijih intelektualaca Italije, komunista, i istovremeno prvi svetski autoritet za antičke biblioteke i kulturu pismenosti. Njegova knjiga o aleksandrijskoj biblioteci osnovno je štivo za te teme. Pre dvadeset godina napisao je knjigu Demokratija. Istorija jedne ideologije, izvesno najizazovniju istoriju demokratije, koja nam otkriva koliko nemamo pojma o značenju reči i o konceptu koji zloupotrebljavamo… Ove godine izdao je knjigu Fašizam nikada ne umire. Pisao je o Demostenu, Tukididu, Andokidu, Ciceronu, o Gramšiju, o staljinizmu, o nemačkim intelektualcima u nacizmu… Od njegove bibliografije dobija se vrtoglavica.
Đorđa Meloni, tužiteljka, sistematski fašizira Italiju, najvidljivije u spoljnjoj politici, povezujući se sa iliberalnim evropskim blokom – Mađarskom i Poljskom. U međuvremenu se Poljska vratila proevropskoj grupi, ali se za desničarsku saradnju otvorila Slovačka. Premijerka gradi svoj lik na prećutkivanju prošlosti i izigravanju neke čudne osetljivosti – ali ne za žrtve fašizma, već za sebe kao najveću žrtvu optužbi za fašizam. Perverzno i groteskno nisu dovoljno moćni izrazi za to. No, srećom, takvo stvaranje slike ne može se nadgrađivati, može se nastaviti samo skidanje slojeva laži i maskiranja. I zato suđenje Lučanu Kanfori, bilo da ga premijerka dobije ili ne, može značiti samo razotkrivanje tehnika neonacizma. Kanfora nema pravo, jer nije izvesno da premijerka može smestiti neonacizam u dušu: nije naime dokazano njeno postojanje.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
