Odlučila sam da ne pominjem dan smrti Dubravke Ugrešić, već samo rođendan, 27. marta. Kombinacija holandskih zumbula, kojoj smo dali njeno ime, u punom je cvatu. Moj sat uspomena zaustavio se u proleće 1995, kada je Dubravka gostovala na mom kursu na univerzitetu Ratgers u Nju Džersiju. Došla mi je u goste „teža za jednu godinu“ po svojim rečima, nekoliko dana posle svog rođendana.
Pre toga desilo se nešto između mojih studentkinja i mene na kursu o balkanskim ženama. Tekla je rasprava o Dubravkinoj prozi posle seminarskog rada, koji su sve u roku napisale – Dubravkina dela bila su obavezna literatura. Jedna od njih, crnkinja iz Njuarka, postavila je pitanje, vidno uzbuđena, zapravo besna: kako se autorka usudila da junakinja u priči poredi lice svog ljubavnika sa Isusovim? Formulacija je bila jasna: sa licem našega Isusa. Da bih smanjila doživljaj, upitala sam je da li tekst odražava autorku ogledalski i potpuno. Odgovor je dala tačno – i da i ne, naše čitanje treba da započne od ne, što je više etički a manje hermeneutički zahtev. Čitanje je naime zavisno od društvenog konteksta i postavlja kritičara/kritičarku u isti položaj sa autorkom/autorom u životu (svakodnevici) kulture u kojem je mogućno, ali izvesno nije slavno biti tužibaba. Zatim sam studentkinju upitala da li dozvoljava mogućnost da je autorka ateistkinja. Očekivala sam i dobila odgovor koji sam želela: upalila se odgovarajuća lampica, i mlada Amerikanka odgovorila je iz svog osnovnog obrazovanja i odgovarajućeg konstrukta građanske svesti, da svako ima slobodu vere, koja god da je. U američkoj svakodnevici to znači da se mora biti sa nekom crkvom, a studentkinjin stav bio je još naknadno uglačan na univerzitetu, tako da je i ateizam bio prihvatljiv kao neka egzotična, ali punopravna sekta. Nije još bila potpuno vezana političkom korektnošću, a već je postigla viši stepen tolerancije. Mogla sam ju upitati šta se događa kad se kao vera priznaje neverovanje, i ako se prihvata, ne znači li to negiranje svake vere, ali sam se srećom uzdržala: bilo je dovoljno što je svoju ljubav prema Isusu otvorila za svakoga. Nije više bio samo naš.
Nedugo posle toga pozvala sam Dubravku da gostuje. To je, samo da se prisetim kako se to radi preko bare, bilo veoma jednostavno: poslala sam molbu birou za gostovanja i stipendije (smeštenom u posebnoj kući u kampusu), oni su uredili sve ostalo. Posle predavanja, kojim je Dubravka studente potpuno sludela, začarala, zavela ih i na kraju skoro grubo bacila nazad u realnost, razvio se živahan razgovor u kojem je moja studentkinja briljirala.
Očigledni uspeh predavanja proslavile smo celonoćnom zabavom sa kuvanjem, filmom Vuk i smišljanjem imaginarnih knjiga, kao i kritikom postojećih. Jedva da smo malo zaspale. Ujutro smo obe letele, Dubravka u Boston a ja u Pariz, počinjao je uskršnji raspust. Među imaginarnim knjigama bio je strip o Isusovom povlačenju u biblioteke i u studiranje posle šoka koji je doživeo na ulazu u Jerusalim, zatim kuvarska knjiga (ideju smo više puta obnavljale i nikad ostvarile), studija o motivu medveda u književnosti, foto-roman (ili dva) o pogubnom delovanju feminizima na hepiendove, brak i ajnc, rečnik neizrečenih kletvi i njihovih zabeleženih uspeha i vodič po socijalističkim enterijerima sa fotografijama a na osnovu sećanja. Sigurno sam nešto propustila. Ćutale smo o stvarnim poslovima i o ratu.
April je surov mesec. Napolju je cvetao beli dogvud, „pseće drvo“, magnolija je već uveliko bila zelena, njene nerealne ružičaste boje preuzela je japanska trešnja. Pile smo jutarnju kafu otrovnjaču i nalazile razloge zašto ne pripadamo tamo i onda, ne bismo li se iskupile za noćno zavitlavanje. A pripadale smo, itekako. Tek onda sam joj ispričala ono o studentkinji i Isusovom licu. Dubravka je to uzela kao najbolji argument da ne pripadamo, ja sam je podsetila da nas tamo kamo bismo htele da se vratimo čekaju takvi kojima je svejedno šta i kako pišemo, jer ionako ne čitaju: ali znaju da smo raspele Isusa. Tada su već stigla dva taksija, jedan za aerodrom u Njuarku, drugi za aerodrom u Njujorku. Vozači su bili starci – taj posao na međugradskim vožnjama obavljaju uglavnom penzionisani vojnici. Znala sam da je uteha stigla – puštaće klasični rok i džez i reći će samo osnovne ljubaznosti. Šibaj, kume, i oslobodi me pripadnosti!
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
