Debeli prsti i flomaster

Još i danas pamtim izuzetni dokumentarac Srpska epika, čiji je režiser bio (docnije oskarovac) Pavel Pavlikovski, ali spiritus movens Lazar Stojanović, i posebno scene u kojoj gospodari rata (ima i jedna deva gospodarica) ocrtavaju flomasterom na mapi granice u Bosni. Varali smo se ako smo mislili da je ta vrhunska fantazma izgubila moć među gospodarima: jednako su ludi kao i njihovi prethodnici, samo još više frustrirani. I tako novinari, u veoma kratkom vremenu i u međudržavnoj saradnji, otkriju papir, koji se zove nepapir zato da ga svi mogu demantovati, negirati i prećutkivati, što je samo još jedan stari diplomatski trik. Tako se to, deco, radilo još u doba kada je glavni jezik diplomatije bio francuski. Očekivano, svi flomasteraši demantuju i užasno su uvređeni. Čak i slovenački predsednik Pahor, uhvaćen među flomasterašima, saziva konferenciju za novinare ne bi li se izvukao. Nije je sazivao kada su se događala do neba vapijuća kršenja ljudskih prava, jer on je neutralan, za razliku od nekih drugih predsednika država – pa birajte! Ukratko, eto nam SHTF (shit hits the fan) situacije, filmski ovekovečene u prikazu samog događanja u Ima li pilota u avionu?

Ukoliko se samo malo udaljimo od traženja istine u ovom slučaju, u kojem je istina više nego očigledna, možemo bez većih napora, i sasvim mirni pred zamerkom da posvuda vidimo zavere, zamisliti šta debeloprsti flomasteraši hoće. Glavni lokalni debeloprstaš je bez sumnje Orban. Njemu još samo nedostaje da zadovolji trijanonski kompleks: parče Slovenije, dobra šnita Rumunije, i on je privremeno srećan, a još jedan hiljadugodišnji san mađarskog naroda ispunjen. Slede ostale sile, hrvatska, srpska i albanska, svaka sa po jednim generalnim hiljadugodišnjim snom i pokojim snovićem pride, a tu je i Erdogan sa svojim hiljadugodišnjim obavezama. Pitate se šta tu radi Janša – pa ništa, ali mnogo voli uništenje Jugoslavije, pa bi još jedanput da kibicuje i ponešto zaradi na oružju, a i svidelo bi se Orbanu. U senci su još bugarske i grčke želje za Makedonijom, pa kako i na jugu mora da se pojavi ono „pa ništa“, eto i Kipra u igri. Radi se naime o ideji postavljanja čvrstih etničkih granica i zametanju svih tragova multietničkih zajednica. Razumnima je jasno da bi to značilo potpuno brisanje Roma i svih drugih manjih manjina, sulude linije granica, enklave, konklave, baklave i svašta drugo, a da pre postizanja te sreće nužno mora da rikne bar pola miliona hiljadugodišnjih sanjara.

Janša tu funkcioniše kao evropski ceremonijal-predsednik od jula do kraja ove godine, i cela stvar je u okviru evropskog premišljanja koje će balkanske države konačno prihvatiti. Glavni igrači su dakle NATO i Putin, ostalo su lokalni izvođači. Za sada, sve račune obilato plaća EU: ranije je platila Erdoganu da zaustavi izbeglice, zatim Mađarskoj i Poljskoj da ne mrse oko dodele sredstava za epidemiju, sada će izvesno platiti flomasterašima da za neko vreme zaćute. Balkancima, onim običnim, ostaje da se zapiju.

No, ako pogledamo preko ramena debeloprstim flomasterašima da vidimo šta to crtaju i boje, odmah će nam pasti u oči da postoji vrlo jednostavno rešenje. Spoljne granice su još netaknute; stanovnici, sad već druga i treća generacija, sarađuju kad god i gde god mogu; svi slušaju manje-više istu muziku, gledaju manje-više iste TV serije, kuvaju hranu suseda, starci imaju zajedničke uspomene, mladi većinom još nisu stigli da se mrze. Sve u svemu, mogla bi tu postojati neka zajednica, moglo bi se mnogo uštedeti na političarima, vojsci, policiji, papiru… Pustite mašti na volju, pa će vam mnogo praktičnih ideja zameniti hiljadugodišnje snove. A u mašti se ne oskudeva. Za samo četvrt veka nečega što su naivno nazvali tranzicijom, na tome području nenarušenih spoljnih granica raskrilo se kako se parlamentarna demokratija može zloupotrebiti, plagirati, manipulisati i dekonstruisati do neprepoznatljivosti, kako se izbori mogu pretvoriti u oruđe diktature, kako se jednakost brzo preoblikuje u kastinsko uređenje sa patrijarhatom, kako se raznolikost davi u malo vode, kako se zaglupljuje, širi nepismenost i gazi kultura brže nego drugde. Samo još tvrda kolonijalna nadutost sprečava Evropu da prepozna najbolje učenike…

Izlaz je, dakle, dalje od svega toga, i nepapir može biti važna inspiracija, jer je nagoveštaj najgoreg. Osmišljavanje nove Jugoslavije, sa drugačijom demokratijom, drugačijim ustanovama, drugačijom proizvodnjom i raspodelom, kritikom svega prošloga, bez cmizdrave nostalgije, bez etnonacizma, bez obavezne patnje većeg dela živih, i što manje mrtvih, samo prirodnom smrću. Da li je to možda fantastičnije od planova debeloprstih flomasteraša? Ni najmanje, jedino što mnogo bolje izgleda. O realnosti, drugom prilikom.

Peščanik.net, 19.04.2021.

Srodni linkovi:

Dino Mustafić – Bosna se ne može šaptom razdružiti

Vladimir Gligorov – Ne pada sneg

Dejan Ilić – Koliko smrti staje na jednu salvetu?