Elitni režim

Kao i sve drugo što radi predsednik Srbije Aleksandar Vučić, tako su i njegove beslovesne tirade o „eliti koja to nije“ samo još jedan deo iščašenog pogleda na svet koji promoviše. Na stranu sada sam koncept elite i njegov bitno antidemokratski sadržaj: kada Vučić iskazuje „prezir“ prema „eliti koja to nije“ on to čini sa namerom da uvredi i omalovaži one za koje tvrdi da su sami sebe proglasili elitom. Pritom, Vučić se služi dobro znanom komunikacijskom patologijom: učitati u reči neistomišljenika smisao koje one nemaju i onda polemisati sa tim izmaštanim sadržajem.

Predsedniku i njegovom enturažu odnekud se umuvalo u glavu da su upravo oni, zajedno sa onima koji podržavaju SNS, prava elita, a da su manje-više svi njihovi neistomišljenici – „lažna elita“ dostojna prezira. Njihova najnovija mantra je da na strani protivnoj SNS-u nema obrazovanih, nema stručnih, nema čestitih – sve lopovi, neradnici i navodni stručnjaci! (Ne znam da li Vučić ima iste marketinške savetnike kao Donald Tramp ili sam žica „zanat“ gledajući Trampove nastupe, ali gotovo identičan pristup ima i američki predsednik, koji je više puta na svojim obilascima SAD držao mitinge (zvuči poznato?) i uveravao svoje slušaoce da su baš oni elita, a ne njihovi politički neistomišljenici, a naročito da je elita on, Donald Tramp, jer „ima sve bolje nego što oni (lažna elita – prim. S. M.) imaju“.)

Koliko je ta opsesija dokazivanja lažnog elitizma kritičara režima snažna, svedoči prorežimska „elitna satira“ Kontravizija, gde nekakvi reporteri presreću ljude na ulici sa ciljem da ovi najpre priznaju da ne podržavaju režim, a potom da ispadnu neobrazovani jer ne znaju ko je neka poznata ličnost ili šta znači neki pojam. Tome se, zatim, elitna publika u Pinkovom studiju usiljeno i izveštačeno smeje. To je najviši nivo medijskog linča građana, jer tu umobolnu praksu (da se baza po gradu sa kamerama i traže žrtve sa unapred smišljenom namerom da budu ponižavane) ne primenjuje niko ko imalo drži do ljudskog dostojanstva ili uopšte zna šta to znači. Iako postoji praksa deljenja po društvenim mrežama raznih „viralnih“ sekvenci iz televizijskih priloga u kojima su pojedinci ispali smešni ili neuki, uz podsmeh i ruganje, praksa da se mašinerija jedne televizijske kuće sa nacionalnom frekvencijom stavi u pogon kako bi se građani koji ne podržavaju režim izvrgavali ruglu predstavlja neku vrstu medijskog državnog terora. Takva vrsta provokacije dozvoljena je, pa i poželjna, u odnosu na privilegovane pojedince, koji su na raznim pozicijama moći – ekonomske, društvene ili političke – naročito u odnosu na predstavnike vlasti i ne samo njih. Ali na taj način podsmehu izlagati građane predstavlja najdublju moralnu bedu dostojnu gebelsovske propagande ispod koje teško da se može pasti. I da cela ova nedostojna hajka na građane za račun vlasti bude dovedena do apsurda, sam predsednik države se na sve to poziva kao na dokaz da opozicija nije nikakva elita!

A kako izgleda članstvo SNS-a, prema rečima, primera radi, jednog bivšeg insajdera? Dobro sam upamtio izjavu Olivera Antića koji je svojevremeno, obrazlažući napuštanje Srpske napredne stranke doslovno rekao, a mediji preneli: „Problem su primitivci (u SNS-u – prim. S. M.), a takvih ima u svim strankama. Ti mediokriteti ne podnose inteligentne ljude koji imaju opštu kulturu. Udružuju se u grupe i prave neke lobije kako bi po kafanama ogovarali i širili intrige protiv ljudi koji mogu da ugroze to njihovo preimućstvo. A ja spadam u ljude koji nemaju vremena za kafane, nego jedva čekaju praznike da mogu da pišu i čitaju“.

Razlog zašto mi je ova izjava ostala urezana u sećanje jeste, najpre, taj što je do krajnosti degutantno da neko javno o sebi govori kao o „inteligentnoj osobi“ koja, eto, poseduje „opštu kulturu“ i koja jedva čeka praznike kako bi mogla da čita i piše. Drugi razlog zašto je ova izjava upečatljiva, u ovom slučaju relevantniji, jeste da čak i Antić (koji je u to vreme bio savetnik Tome Nikolića, valjda nekakvog otelotvorenja platonističkog vladara-filozofa po meri savetnika Antića) kao motiv napuštanja SNS-a navodi primitivizam njenih članova. Ostaju nam dve mogućnosti: Prva je da prihvatimo iskrenu Antićevu impresiju o primitivizmu njegovih stranačkih kolega (pri čemu bi taj primitivizam ipak morao prevazilaziti razmere onog kakvog „ima u svim strankama“, čim je poterao Antića iz topline stranačkog brloga). Druga mogućnost je da pomislimo da je Oliver Antić toliko sofisticirana savetnička priroda, po istančanosti duha i samopriznatoj izbrušenosti političke i „opšte kulture“ bez pandana na srpskoj političkoj sceni, da ga čak i primitivizam „uobičajenih“ razmera, kakvog tobože „ima u svim strankama“, sablažnjava do nivoa da reši da stranku napusti, jer ne može da deli istu pripadnost sa takvim primitivcima. Tek, Antićev slučaj ostaje jedini meni poznat primer napuštanja stranke, ni manje ni više, nego zbog primitivizma, reklo bi se, nekih prilično uticajnih članova ove pravoelitne stranke.

Koncept elite u smislu koji podrazumeva određeni korpus naročitih odgovornosti i (ne)srazmernih privilegija pripadnika elite sasvim je anahron i duboko nedemokratičan. Politička odgovornost je (u različitim razmerama) zajednička svim članovima društva, a privilegovanje pojedinaca nespojivo je sa demokratskim duhom. Režim je svaku kompetentnu kritiku diskvalifikovao kao lažni elitizam, implicirajući da postoji nekakav pravi elitizam koji, dabome, baštine pripadnici i podržavaoci režima. Ključna zamena teze dogodila se u tom aspektu, odnosno proglašavanjem kompetentnosti za „lažni elitizam“. Pritom, kao ključni sadržaj kritike režima predstavnici vlasti uzimaju nekakve ekstremne primere napabirčene po društvenim mrežama i drugde, pa se onda takvim sadržajima dokazuje tobožnji prezir „lažne elite“ prema narodu. Ipak, ostaje činjenica da najveći prezir prema narodu pokazuje upravo vladajuća klika, koja očigledno računa na to da građani neće razumeti koliko je režim do srži protivnarodni (antidemokratski), odnosno da će shvatajući to morati da ćute iz straha i egzistencijalne nužde. Onaj ko u održavanju vlasti računa na te saveznike najdalje je otišao u preziru i ponižavanju građana.

Peščanik.net, 26.06.2019.

Srodni linkovi:

Vesna Rakić Vodinelić – Bre, elita dosad neviđena

Ljubodrag Stojadinović – Vučić: anatomija prezira

Rastislav Dinić – Dobro došli u trampovsku Srbiju

Filozofski fakultet – Protiv diskreditacije profesora Radonjića