EU: nagluva, priglupa?

I da, i ne: glomazna birokratska struktura, parlament većinski opredeljen udesno, nužna osnovna uglađenost… Niko nije smeo očekivati da će paljevina i zviždanje pod prozorom naići na institucionalno odobravanje, i tu je Marta Kos odradila svoj činovnički posao. Kako su to prikazali vučimediji, spada u patetično hvatanje za slamku. Levica i zeleni u evropskom parlamentu više ne padaju na laž o Srbiji koja se suprotstavlja velikima a čuva jugoslovenstvo – na to su još naletali u doba Miloševića. Sad su srpskog uzurpatora branili desničari, posebno Tieri Mariani, bivši sarkozijanac a sada lepenovac, najbliži definiciji koruptofašizam. Inače je pažljivi sluh bez teškoća čuo osnovno – da je navodni predsednik ozbiljno ugrozio okolnosti i termin ulaska Srbije u EU. Saveti koji su za Srbiju formulisani to jasno pokazuju, i zato ih vučimediji uopšte ne spominju. Šta će sa tim uraditi lik Brnabić u Briselu, unapred je jasno: javnost u Srbiji nikada neće saznati šta se sve zapravo nije desilo, kao i da saveti, zapravo preporuke (recommendations) ostaju nemilosrdno isti. Među preporukama je i očuvanje slobodnih medija, što se izvesno odnosi na one druge, ne vučimedije. Nema boljeg znaka da su oni koji diktiraju dokumente savršeno obavešteni o događanjima. To što među preporukama nije pozdrav urbanim partizanima razumljivo je, ali zato je preporuka o prevelikom nasilju policije posredno kodirana upravo za njih. A kada Marta Kos govori o porastu mržnje, nema sumnje da govori pre svega o vrhovima vlasti i o vučimedijima. Kako je o njoj govorio sam navodni predsednik, a za njim ponavljao/la afatični drekavac, poznato je svima. „Ološ i još gore“ misli o njima navodni predsednik, koji time javno ponavlja i pogoršava uvredu, i istovremeno priznaje da to predsednik ne bi smeo javno reći; time samo potcrtava da je navodni predsednik. No još gore je kad on izjednači narod i vlast, odnosno sebe, kada se zanese povodom predloženih sankcija. Predlog o sankcijama imao je smisla, jer je izrečen u evropskom parlamentu. Samo koji dan kasnije, Ursula fon der Lajen prvi put pominje sankcije protiv Izraela, jer neki red po važnosti mora postojati, i Srbija izvesno ne može doživeti sankcije pre ovog, inače jako zaostalog gesta, koji će možda i odneti Ursulu na narednom glasanju.

Buduća vlada Srbije imaće dosta posla sa tihim i temeljnim radom u EU, ako ne prevladaju bes i razočarenje. Zaista, koji bi dobri razlozi postojali da se uđe u zajednicu? Novac, izvesno, zakonska zaštita, udaljena i dugotrajna, prisutnost u odlučivanju… a sa druge strane, izbori za parlament, koji su se dosad pokazali katastrofalnim u zemljama sa nižim dohotkom, i mogućna surova eksploatacija, neokolonijalizam unutar EU. No drugih mogućnosti nema, usamljenost države koju navodni predsednik gura u razna čelična bratstva tamo daleko već je proizvela loše posledice u postupku ulaska u EU. Svakog meseca vlast se valja po blatu ne bi li dobila još trideset dana za ruski gas bez američkih nameta. Ne, to nije nesvrstanost, to je isključenost. Ukratko, buduća vlada mora da dobro odmeri postupke, da radi sa dobrim saveznicima sa mnogo znanja; biti pametniji od sadašnje vlasti uistinu nije teško, no treba radikalno podići kriterijume.

Nema smisla soliti pamet kada se na ulicama proliva krv i dobijaju modrice. Moralni kapital je posle nastupa u EU na strani pobunjenih, stečene su simpatije, hrvatski poslanici srećom više nisu posrednici između njih i parlamentaraca: sada su u parlamentu bili oni koji će možda i sami biti poslanici, predstavnici legitimnih stranaka. To evropski parlamentarci vole. Ja više volim bicikliste… Uspostavljene su nove veze, oni koji razumeju i podupiru pobunu na raznim su stranama leve polovine parlamenta i iz raznih država, podrška novoj vlasti u Srbiji već je osigurana. Koliko god nam se čini da je EU nagluva i priglupa, sve te znake je razumela. Ostaje još samo da se stotinu puta ponove.

Peščanik.net, 12.09.2025.