Fijat i vladavina prava

Radnici Fijata više nisu predmet interesovanja medija. Kao i svaka vest, lagano su sišli sa naslovnica kada su došli do kakvog-takvog dogovora sa poslodavcem, uz posredovanje državnih funkcionera. Postoje dobre i loše strane okončanja cele situacije. Svakako je najlošije to što radnici Fijata nisu zahtevali da se utvrdi da li je država znala unapred za prekid proizvodnje i pripremu za otpuštanje većine radnika, kao ni da li je vest o tome namerno odložena za posle izbora održanih u aprilu. Radnici nisu zahtevali ni odgovornost tih lica, sigurno zato jer su na prethodna pitanja već znali odgovor, kao i to da bi taj put bio slepa ulica – politički vrh je uvek nedodirljiv, šta god da se dogodi.

Dobre okolnosti vezao bih za to da su radnici sve vreme ostali manje-više jednoglasni, kao i da su sindikalna rukovodstva dva sindikata koja nisu uvek sarađivala, prevazišla svoja razilaženja i nastupila kao jedinstven pregovarački blok. Koliko su radnici dobili? Više nego što su mogli na početku, svakako više nego što bi dobili da nisu ušli u proteste. Dobili su naravno manje nego što bi dobili u nekim drugim okolnostima, da postoji vlast koja brine o svojim radnicima. Ali to je neka druga priča i o tome sam već pisao.

Zanimljivo je međutim kako se na primeru Fijata vidi (ne)funkcionisanje države. Kao i u mnogim ranijim slučajevima, taktika radnika (sindikata) bila je jednostavna – izraziti svoje nezadovoljstvo kod poslodavca, pa kod lokalnih vlasti (u Kragujevcu). Kada to (očekivano) nije urodilo plodom, radnici su organizovali protest u Beogradu. Odnos vlasti (lokalnih i centralnih) je uvek isti, isti je način postavljanja prema ovakvim problemima. Prvo sledi ignorisanje, pa plasiranje niza neistina i iščuđavanja nad činjenicom da problem uopšte postoji (čuvena izjava ministarke privrede da nije znala šta je potpisala sa Stelantisom u „dogovoru veka“ o proizvodnji električnog automobila). Nakon toga sledi ponovno ćutanje koje je zapravo kupovina vremena za jedini centar moći – trenutno na funkciji predsednika Republike – da se o problemu izjasni. I kod Vučića je, kada je reč o radničkim problemima, situacija uvek slična. Najpre se plasiraju izjave da država ne može da se meša u poslovanje privatnih poslodavaca (koliko god to nije tačno na više nivoa, i pravnom i faktičkom), eventualno da su radnici nezahvalni, i slično. Ponekad se potkrade i izjava da predsednik uopšte nije nadležan za konkretan problem, što je tačno ali ga inače ne ometa u mešanju u sve ostalo u zemlji.

Radnici Fijata su brzo shvatili, kao i mnogi pre njih, da je jedini koji odlučuje o svemu, pa i o njihovim sudbinama, upravo Vučić. Iako funkcija predsednika, odnosno ustavne nadležnosti predsednika, nemaju apsolutno nikakvih dodirnih tačaka sa njihovim problemom, vladavina prava odavno nije prepreka da se predsednik upusti u „nadčovečansku borbu“ da bi spasao zalutale ovčice i izveo ih na pravi put. Činjenica da je upravo njegova vlast dovela te ljude u katastrofalnu poziciju, nije relevantna. Uostalom, i studenti Pravnog fakulteta u Beogradu kao redovnu analitičku vežbu imaju zadatak da ukažu na kršenje Ustava od strane predsednika. Ali pitanje je šta aktivira predsednika da se lično založi za neku grupu ljudi, odnosno koji je to politički faktor koji razdvaja one koji uspeju da ga animiraju, od onih kojima to ne polazi za rukom?

Ako se posmatraju i porede protesti nesrećnih radnika Goše i Fijata, može se potencijalno doći do nekih odgovora. Iako je propast Goše uzrokovana nizom počinjenih krivičnih dela od strane (privatnog, stranog) poslodavca, na šta su i radnici i sindikati ukazivali godinama i podnosili krivične prijave, ni tužilaštvo, a kasnije ni drugi relevantni organi nikada nisu pružili nikakvu pomoć, niti su vršili funkcije koje su dužni da vrše prema zakonu. Naprotiv, Goša je gurnuta u stečaj, zakopana i zaboravljena. Dakle, iza propasti Goše krili su se opipljivi kriminalni interesi. Toga u slučaju Fijata nije bilo, naprotiv, poslodavac je zakonito obustavio proces rada i ušao u postupak rešavanja viška zaposlenih. Taj postupak po svemu sudeći nije do kraja izveden zakonito, ali o tome nešto kasnije – na ovom mestu samo treba konstatovati da su se početne pozicije Fijata i Goše, koliko god radnici obe kompanije bili u sličnom faktičkom položaju, drastično razlikovale.

Potom, radnici Goše su se odrekli svojih (nesposobnih) sindikata i ušli u protest bez njihove podrške. To je rezultiralo činjenicom da na samom protestu nije bilo nijednog predstavnika reprezentativnih sindikata, sa ili bez sindikalnih obeležja. Radnici Goše su sve vreme insistirali na svom apolitičnom stavu i da ih interesuju samo ekonomski (radno-pravni) i socijalni zahtevi, pa su ipak od strane medijskih kerbera režima proglašeni za političku rulju koja je došla u Beograd da ruši Vučića. To se u slučaju Fijata nije desilo, verovatno zbog dve činjenice. Prva je masovnost protesta – radnika Fijata bilo je daleko više – a druga je da su radnici Fijata, dosta mudro, preskočili nebitne fikus-funkcije u državi i obratili se direktno Vučiću. Radnici Goše su za to vreme pokušavali da se sporazumeju sa tadašnjim ministrom za rad Đorđevićem, koji ih je prilično drsko odbio uz uobičajeni izgovor da je reč o privatnom poslodavcu. Medijski kerberi režima bili su relativno zauzdani u slučaju Fijata, jer se čekao stav predsednika. Kada se Vučić opredelio da još jednom pokaže svoju „nesebičnu i humanu“ stranu, bilo je jasno da će radnici Fijata dobiti bolji tretman nego što su ga imali na početku.

Kako se sve završilo manje-više je jasno, iako drastičan pad medijske podrške ovoj priči rezultira time da zapravo ne znamo koliko će radnika nastaviti karijeru u Fijatu (budućem Stelantisu) u Srbiji, koliko u inostranstvu (uslovi odlaska u inostranstvo nam jesu detaljno pojašnjeni) a koliko će biti proglašeno viškom zaposlenih. Ostaje gorak ukus u ustima jer je predsednik još jednom trijumfovao među običnim narodom, a da je u tom narodu još jednom propuštena šansa da se akumulirano nezadovoljstvo radnika koje seže daleko izvan fabričkog kruga Fijata, usmeri ka masovnijim protestima i zahtevima za promenu pogubnih antiradničkih politika koje se vode. Jedan od faktora koji su uticali na to je svakako i opšta atmosfera koja je stvorena, da radnici Fijata traže neki poseban tretman koji im po zakonu ne pripada, kao i da su oni „opet privilegovani“ jer uvek glasaju za partiju na vlasti. Iako ništa od ovoga nije tačno, ili nije relevantno, primetan je negativan odnos većine ljudi prema njihovim problemima, sve vreme trajanja protesta. Činjenica da radnici Fijata zapravo dele probleme sa hiljadama (verovatno stotinama hiljada) drugih radnika u Srbiji i da se po tome nimalo ne razlikuju od njih, nije bila dovoljna da se radnici Srbije poistovete i solidarišu sa njima.

Ako se na kraju fokusiramo na one radnike koji su izgubili posao kao tehnološki višak usled promene sistema proizvodnje u Fijatu (Stelantisu), treba ukazati na još jednu zanimljivu činjenicu. Naime, sasvim je moguće da su svi njihovi otkazi nezakoniti. Zašto je to tako? Ni u jednom trenutku Fijat nije objavio program rešavanja viška zaposlenih, iako je neprekidno pričao o višku zaposlenih. Iz medija se nije moglo saznati da li program postoji (premijerka je jedno vreme pričala o nekom fantomskom „socijalnom programu“, a da nismo nikada shvatili šta je to i da li je napisan, još manje šta je njegova sadržina). Međutim, na tribini Fridrih Ebart fondacije „Slučaj Fijat: Epilog i budućnost investicija u Srbiji“ održanoj 5. jula 2022. predstavnicima oba relevantna sindikata Fijata upućeno je pitanje da li su – u skladu sa zakonom – konsultovani o programu rešavanja viška zaposlenih, na šta su oni odgovorili da ne znaju da takav program postoji. (Cela tribina je dostupna na YouTubeu, obratite pažnju na postavljeno pitanje vezano za donošenje programa rešavanja viška zaposlenih koje počinje na 1:27:20 i dalje do 1:31:15.)

Zakon o radu je međutim neumoljiv – na osnovu člana 153: „Poslodavac je dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih (u daljem tekstu: program), ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje: 1) 10 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu više od 20, a manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme; 2) 10% zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu najmanje 100, a najviše 300 zaposlenih na neodređeno vreme; 3) 30 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređeno vreme. Program je dužan da donese i poslodavac koji utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana, iz razloga navedenih u stavu 1. ovog člana, bez obzira na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca.“

Poslodavac je dakle dužan – norma je imperativna i od nje nema odstupanja. Takođe, prema članu 156. Zakona o radu, poslodavac mora da prosledi ovaj program na mišljenje reprezentativnim sindikatima i Nacionalnoj službi za zapošljavanje (NSZ). Sindikati nisu nikada videli taj dokument, a ni NSZ se nije oglašavala po ovom pitanju. Kako je moguće da evropska kompanija (navedeno rešenje iz Zakona o radu prepisano je iz EU Direktive o usklađivanju zakonodavstava država članica u odnosu na kolektivno otpuštanje) ignoriše svoju zakonsku obavezu?  Teško je poverovati da je kompanija Fijat, koja se do sada držala Zakona o radu u svim postupanjima (naravno eksploatišući nezaštićenost radnika tim zakonom, ali uvek u granicama njegovog slova), naglo i bez obrazloženja (realno i bez razloga) odstupila od imperativnih zakonskih normi? Sve dostupne informacije pokazuju da je upravo to slučaj. Da li se Fijat oseća nekažnjivim, iznad zakona? Ne bih rekao. Ako je tačno da su otkazi viškovima radnika nezakoniti, razloge za ovakvo postupanje bih pre potražio u činjenici da je Fijatu nametnut nekakav „sporazum“ od strane vlasti, za koji oni u dobroj veri (ali ničim potkrepljeno u zakonu) veruju da može svojim faktičkim autoritetom zameniti zakonsku proceduru. Vladavina prava sedi u mračnom ćošku i plače.

Šta nam sve ovo pokazuje? Radnici Fijata borili su se najbolje što su umeli za svoja prava, i to na način na koji oni vide politički i pravni sistem u Srbiji. Sama činjenica da su se (donekle) izborili za poboljšanje svog položaja iako su postupali vaninstitucionalno i faktički adresirali onaj centar moći koji odlučuje o svemu, poražavajuća je za sve nas i još jedna je potvrda koliko je Ustav samo parče papira kojim se maše po potrebi, a i to sve ređe. Činjenica da je i sam Fijat kao poslodavac (opet naglašavam, samo potencijalno jer nemamo pouzdane informacije) prekršio Zakon o radu, jer se u celom zamešateljstvu pregovaranja toliko odstupilo od propisa da niko više nije ni razmišljao o tome kako zakon normira tu situaciju, kao i da niko na to nije reagovao jer su svi radnici (i sindikati) zadovoljni mrvicama koje su dobili, još više boli nas pravnike. Fakticitet lagano uzima potpuni primat nad legalitetom. Ili drugačije rečeno, u Srbiji danas onaj ko iza sebe ima centar faktičke moći, može da radi šta hoće bez obzira na to šta piše u zakonima. Slučaj radnika Fijata je u tom smislu samo još jedna potvrda koliko smo daleko ne samo od nekih evropskih standarda vladavine prava kojima navodno težimo, već i od uređene države u kojoj pravo ima makar nekakvu težinu prilikom postupanja vlasti. Nije stoga ni čudno što ova vlast idealizuje na primer Miloša Obrenovića – uskoro ćemo imati, a zapravo već uglavnom i imamo, takav vid apsolutizma nevešto umotan u nebitan ustavni tekst koji nije ništa drugo do lepa proklamacija koja se ne otelotvoruje u svakodnevnom ostvarivanju prava građana Srbije.

Peščanik.net, 03.08.2022.