Gospodin sa bradom

Desilo mi se da sam u večeri finalnog cirkusa za Eurosong bila u Beču. Posle prvih iskustava sa bilo kojom stanicom radija i televizije, malo sam se ustezala da upotrebim fen za sušenje kose – možda bi iz njega produvala kakva celomudrena izjava Končite Vuršt, njegovih suseda, roditelja, članova lokalne ili savezne vlade, danske ambasadorke u Beču, predstavnika kulture, scene, sindikata kobasičara itd. Ne šalim se, sve sam to čula, i glavna reč, stotinama puta ponovljena, bila je – ponos (nem. Stolz, engl. pride, po naški – Prajd). Svi su bili preko mere ponosni na austrijskog predstavnika, koji je na kraju zaista odneo nagradu i doneo svojoj ponosnoj otadžbini nekih 50 miliona evra (koliko će Austrija dobiti organizovanjem cirkusa naredne godine). Priča je o profitu i medijskom menedžmentu, ali je njihova redundantnost sasvim izuzetna. Končita Vuršt o svome proizvodu – sebi – ne laže, za razliku, recimo, od jogurta Aktivija, koji će vam kao smanjiti stomak. Momak je kulturno i rodno jasno definisan, i uneo je originalnu samodizajnersku notu. Nije reč samo o savršeno negovanoj bradi u kompletu sa brkovima i o dobroj usklađenosti frizure i šminke sa tim: Končita nosi uglavnom konzervativne “haljinice” koje podsećaju na šezdesete, a i gala haljina je zapravo u tome stilu. Najbolji deo te slike je što su poze pevača zapravo poze Hrista propovednika ili oranta, i što je taj upis nepobitan u kontekstu pevačevih izjava o slobodi, jednakosti, ekologiji, toleranciji itd. U to spada i pesmica sama, opet urlatorski šlager iz šezdesetih, o feniksovom dizanju iz pepela, odnosno voskresenju. Možda neka deca zbog Končite pogledaju na internetu ko je odnosno šta je feniks, možda neka čak otkriju da je to bila glavna slika grčke vojne hunte od 1967-1974… Končita Vuršt odlično koristi sećanje najstarijih, onih koji se sećaju Mine i Milve (u sličnim haljinama) i estradnog folklora koji je zahtevao da urlatori i urlatorke u pesmama duševno pate: tako je obezbedio simpatije starijih, u zemlji penzionera kakva je Austrija. Mlađi su ionako na njegovoj strani, elite odobravaju. Jedino sumnjiva ostaje populacija čiji se jezik u Beču čuje više nego nemački, oni naši – ali oni su, izgleda, dovoljno istrenirani da ne uleću baš uvek.

Kako god da uzmemo, Končita Vuršt je uspeh eksperimenta koji u potpunoj evropskoj histerizaciji oko očitih priprema na novi evropski rat, dokaza da evropska politika nije u stanju da dosegne ni nivo davne Lige naroda i razotkrivanja laži o tome da se kriza popravlja jer je bankama bolje dok nikome drugom nije, predlaže novi utopijski i lagano mesijanski projekt. To bi značilo da smo duboko zaglavili, sa jedne strane, a sa druge olakšava razgraničavanje između potpuno neprihvatljivog, kao što su srpsko-ruske reakcije, i mogućnog horizonta državnih programa opismenjavanja za toleranciju. Pragmatčno misleći političar u Austriji bi, pretpostavljam, odmah shvatio kako mu se na tanjiru i besplatno prinosi potrebni narativ, a da nije potrebno ni brkom da mrdne, niti da bilo šta kaže – dovoljno je da ponovi nešto o ponosu i u zgodnoj prilici stegne ruku Končiti. Ova šećerna pilula ima naime osobinu da se širi neverovatnom brzinom, tako da možda pomislimo kako ima nade, i kako je mržnja sporija. Ali je, avaj, efikasnija. Nije li Marija Šerifović ostvarila nemoguće da bi očuvala mržnju u dve plastične kese? Nije li napravljen film koji se kao šali sa paradom koja nikada nije realizovana?

Savršeno je neverovatno da bi Končita rizikovao dolazak u Beograd na još jednu u seriji parada koje nisu/neće biti održane. No zahvaljujući laserskom cirkusu, svi su obavešteni. Nije li to prostor za pastiš, ponavljanje, obrt, citat?

Peščanik.net, 15.05.2014.

Srodni linkovi:

Alan Pejković – Conchitofobija

Sofija Mandić – Niko nije savršen

Goran Miletić – Zašto ih Končita nervira

Dejan Ilić – Eurosong – karneval istosti