Pre više od tri decenije, Oliver Mandić je svoju pesmu “Ljuljaj me nežno” (1978) upotpunio zanimljivim spotom u kome je obučen u žensku odeću. Nisam bio dovoljno odrastao da bih se sećao reakcija javnosti ili zgražavanja tadašnjih puritanaca u “srećnom socijalizmu”. Verovatno su se i tada neki pitali “kako svom detetu da objasnim ovog čiku”. Ono čega se sećam je da sam uz pomenuti spot odrastao, da ga niko baš i nije komentarisao, kao i da je on postao nešto što svi markiraju kao “ona Oliverova stara dobra stvar”. Neki će reći da u poređenju sa današnjim folk blatom ta pesma predstavlja deo kulturnog nasleđa, iako je reči pomenute numere napisala Marina Tucaković. Nešto manje “kulturno”, ali svakako omiljeno je bilo često pojavljivanje imitatora Gorana Stojičevića-Karamele tokom 90-ih. Sledio je Azis iz Bugarske sa blajhanom bradicom i Boki 13 iz Makedonije koji je čak imao i svoju autorsku emisiju na nacionalnoj televiziji Pink. Zašto je onda Conchita Wurst već danima na tapetu konzervativne Srbije, bez izgleda da se strasti smire?
Neki će razlog ogromnog izliva mržnje prema gospođici Wurst tražiti u tome što je “u pitanju travestit”, ali se čini da je taj razlog ne stoji. Trans zajednica je odavno deo Srbije (a naročito Beograda), dok poslednjih godina postaje sve vidljivija. Nekada se Beograd “ponosio” što je jedan od centara za promenu pola, a kasnije je postalo jasno da nije samo to u pitanju. Pojavio se film Želimira Žilnika “Marble Ass” koji je na veoma autentičan način opisao Beograd devedesetih i život Merlinke i njenih koleginica. Merlinka, koja je bila seksualna radnica, ubijena je kao žrtva zločina iz mržnje, ali je već tada postalo jasno da mnogi muškarci dolaze u kontakt sa trans osobama koje su takođe seksualne radnice. Internet je samo ubrzao ovaj trend i omogućio još diskretnije i brže kontakte.
Drugi će razlog tražiti u tome što je “taj travestit” na kraju pobedio i da je ta činjenica bila ono što je iznerviralo ovdašnje puritance. Ipak, ni to ne zvuči kao verovatan razlog budući da je izraelska pevačica Dana International pobedila 1998. godine. Ona je od svoje trinaeste godine bila trans osoba, da bi pol promenila pet godina pre pobede na Evroviziji. Ne sećam se da je tada ili kasnije bilo previše reakcija.
Iako se mora priznati da je sada internet sveprisutan u Srbiji i da su mediji spremniji nego ikada da se igraju sa govorom mržnje, postoji još nešto što je doprinelo erupciji anti-CW komentara. Slično je i sa Prajdom. Postojale su mnoge organizacije, mnogi projekti i aktivnosti, ali je tek Prajd doveo do ozbiljne rasprave i istinske nervoze onih koji otvoreno mrze ili uspešno kriju mržnju. Ako su to kod Prajda “guranje prsta u oko”, “čime se vi to ponosite”, “zašto mora da se zove Parada”, onda je kod Končite u pitanju crna i vidljiva brada.
Da je Končita ostala samo travestit, mogao bi se prećutati njen pol ili se makar minimizirati ova “sitnica”. To bi se nekako pomenulo, zataškalo ili prećutalo. Međutim, Končita je imala bradu i sa njom je ponosno dolazila na konferencije za novinare, probe i kao takva je nastupala od početka do kraja. Kombinacija haljine, duge kose i brade je nešto što se nije moglo prećutati i ignorisati. Niko više nije mogao reći da “nije znao” da je Končita travestit što se na primer desilo u slučaju Dane International, kada su mnogi tvrdili da “nisu imali pojma” da je promenila pol. Za Oliverov nastup neki kažu da je to sve bio dobar marketing, što su pokušali da podmetnu i austrijskoj pevačici. Svojim izjavama o toleranciji, slobodi, prihvatanju različitosti, kao i jasnim pominjanjem seksualne orijentacije ona je odbacila bilo kakvu mogućnost da je reč o marketingu. Kao što se Končitina seksualna orijentacija i pol ne mogu prećutati zbog brade, tako se ni Prajd ne može prećutati upravo zbog vidljivosti. Kada se to desi, ostaje samo da napadate, omalovažavate, podmećete i ismevate. Kao što su Prajd uvek krivili za nasilje i pored slogana koji uporno pozivaju na ljubav, tako i Končitu optužuju za koješta iako su njene reči potpuno jasne i nedvosmislene: “Sanjam da živim u svetu u kome ljude neće suditi po seksualnoj orijentaciji.”
Uvrede i mržnja i dalje traju. RTS se izvinio “ukoliko je uvredio pripadnike LGBT zajednice” komentarima voditelja tokom prenosa Evrovizije. Saopštenje je i više nego sramotno budući da implicira da možda i nije bilo ničeg pogrešnog, ali i da se takvo ponašanje voditelja javnog servisa ne tiče i ostalih građana Srbije. Jedan od najtiražnijih i navodno ozbiljnih dnevnih listova nastavlja sa publikovanjem termina “bradata žena” pravdajući se da, eto, to koriste i BBC i mnogi drugi. Nažalost, razlika između tekstova koji mediji na Zapadu objavljuju uz ovakav termin i onoga što se u Srbiji objavljuje čak i u “ozbiljnim medijima” je ogromna, naročito u danima kada Končita nije bila pobednica. Slično je i sa nekim drugim tekstovima naših novinara – upotreba termina “Rom” uopšte ne garantuje da u tekstu nema rasizma.
Tu su još uvek i neki malo manje opasni prilozi. Oni se uglavnom svode na reakcije u Rusiji i Belorusiji u vidu peticija na internetu, koje se u ovdašnjim medijima veličaju kao nešto zbog čega će doći do propasti Evrovizije ili prestanka emitovanja u ovim zemljama. Sledili su tekstovi, ali i izjave nekih javnih ličnosti u Srbiji o brijanju brada jer to “više nije muški”, što dovoljno govori o razmerama homofobije i transfobije. Nedostaju samo saopštenja ekstremističkih organizacija.
Srećan vam 17. maj – Međunarodni dan borbe protiv homofobije i transfobije!
Peščanik.net, 13.05.2014.
Srodni linkovi:
Alan Pejković – Conchitofobija
Svetlana Slapšak – Gospodin sa bradom
Sofija Mandić – Niko nije savršen
Dejan Ilić – Eurosong – karneval istosti
LGBTQIA+
