Ivan Čolović u Ljubljani

Ivan Čolović je u Ljubljani bio povodom izlaska slovenačkog prevoda njegove knjige Balkan, teror kulture. Učestvovao je na skupu u Naučnom centru (ZRC), i uopšte je poseta bila obeležena uobičajenim akademskim događajima koji ne bi morali da posebno zanimaju javnost, a nisu tome ni namenjeni. Ivana Čolovića je, međutim Ksenija Horvat Petrovčič, urednica zaista ugledne emisije Intervju državne televizije, pozvala da gostuje u jednosatnom razgovoru, u celini posvećenom njemu i njegovom radu. Mnoge od tema Čolovićevih istraživanja još uvek su krvavo aktualne, a zajednička (regionalna) realnost ne čini ništa na tome da one to prestanu da budu. Ksenijina veština da postavlja pitanja i Ivanova, da odgovorima uvek da intelektualno dostojanstvo, stvorili su medijski događaj koji ozbiljno odjekuje po Sloveniji. Ivan Čolović je naime taknuo u najbolniju, najopasniju i najsumanutiju temu Slovenije u ovom trenutku, koja se suviše dugo razvlači i ne obećava nikakavo dobro rešenje. A onda je, sa istom ljubaznom ubistvenošću, srušio još nekoliko stubova na kojima počiva slovenačko biće: ne šalim se, onih koji veruju u takve stubove je u Sloveniji veoma mnogo, i malo bi se ovdašnjih vrhunskih stvaralaca i intelektualaca usudilo i da se nasloni na njih, a nekmoli da ih ljuljne…

Ivan Čolović je predstavio istoriju procesa „priznavanja“ četništva, koja je doživela trenutno krunisanje odlukom kojom se dokazuje da je sudska praksa bila nešto malo drugačija pre sedamdeset godina: to je pravna pobeda koja je prava sramota za društvo nesposobno da se sudski ili drugačije nosi sa svojom odgovornošću u vrlo sličnoj problematici – oko ratnih zločina. Ivan Čolović je dao ključne podatke i elemente analize za razumevanje fenomena četništva, i onda prešao na antropologiju i etnografiju ratništva. No slovenačka publika je imala mogućnost da sazna ono osnovno, što pravi ključnu razliku između četnika i slovenačkih domobrana u javnom diskursu – dakako ne nužno i u realnosti: pristalice rehabilitacije četništva uporno održavaju konfabulacju o tome da su četnici bili antifašistički borci, dok slovenački borci za rehabilitaciju bez zazora tvrde da je opredeljenje za služenje okupatoru bilo bolje, korisnije i… moralnije. Okupator je, blago nama, za vreme drugog svetskog rata zapravo čuvao civilni mir, zdravlje građana i pravni red protiv kršitelja – antifašista/partizana. Pa zato su i došli u zemlju, kada su videli kaku štetu nanose ti gerilci! Zato su oni koji su sarađivali prvo sa italijanskim a onda sa nemačkim vojnim vlastima zapravo nacionalni junaci, i bilo kakvo kažnjavanje posle rata bilo je zapravo zločin. Razlika naravno postoji: u Sloveniji je došlo do masovnog vraćanja vojnika i sledbenika poraženih sila i često njihovih porodica od strane Britanaca. Mnogi koji su uspeli da pobegnu u Austriju vraćeni su u Sloveniju, gde ih je ponekad čekala još samo egzekucija. Masovnih grobova domobranaca, ustaša i četnika – i svega što je bežalo sa njima – zajedno, ima u Sloveniji neuporedivo više nego drugde.

No, i četnici i domobrani i alles drin postali su junaci najviše time što su se borili protiv bogu mrskih komunista. U Sloveniji, gde se u poslednje vreme govori o „kraju“ drugog svetskog rata, a ne o pobedi, i gde se planira spomenik „svim žrtvama“ , slično onome mešanju kostiju koje čak ni Tuđmanu nije uspelo u Hrvatskoj, stavovi Ivana Čolovića, bez ikakvog uvijanja i bez trunke ideologiziranja, kao primer naučničke hrabrosti, ostavili su veoma moćan utisak. Možda je još jače delovao drugi deo razgovora, u kojem je Ivan Čolović razlagao o kolektivnim fenomenima i identitarnim strategijama, uvek ukorenjenim u moći, kao što su nacionalizam, priče o pretcima i verovanje u „duh“ naroda koji se nalazi u raznim predmetima, neorganskim i organskim materijalima i apstaraktnim pojmovima, recimo u jeziku. Povukao je onu ključnu, plamteću crtu koja danas deli naučnike i sve drugo što ne zaslužuje to ime, jer se podalo kompromisima. Reč je o saznanjima koja su stvarana od 18. veka pa na ovamo, i stalno su bila dopunjavana u poslednja tri i kusur veka: kolektivni imaginarij i verovanja su delo ljudi, a kolektivi (i u njima ljudi) nisu njihovo delo. Dobar deo naučnog rada i istraživanja, izgrađivanja argumenata i pronalaženja dokaza potrošen je, i još uvek se troši da se razotkrije kako je ideja o kolektivnom duhu i njegovim nadležnostima u istoriji poglavito stvarala nasilje, uništavala ljudska prava i neopisivo dosađivala svakom slobodnom umu. U slovenačkoj kulturi ima još i danas naučnika i kulturnih pregalaca, znatno mlađih od mene, koji će ponešto beknuti o nacionalnom biću i duhu (zamenjivi termini), ako im zatreba, pa čak i ako im ne zatreba previše. U svakome slučaju, nacionalno, zajedno sa duhom, još uvek se kotira čak i među mislećima. Intervencija Ivana Čolovića bila je da podseti misleće – izvesno nije imao na umu slovenačke, niti samo njih – da nemamo nimalo prava da zaobiđemo evropski racionalizam, naučnu misao i etiku mislećih kako su nam je dali u nasledstvo, posebno kada sve to hoćemo da kritikujemo. Ali, nikada i nikako sa strane mraka, iracionalnosti, negiranja misli.

Sam primer Ivana Čolovića potvrđuje onaj gorki deo poruke: ovakva vrsta nezavisnosti se plaća, skupo. Ko izdrži dugo, zaslužuje da ga što češće slušaju.

Peščanik.net, 14.07.2015.

Srodni linkovi:

VIDEO – Kamuflaža

Vesna Rakić-Vodinelić – Proces

Srđan Milošević: Draža Kamuflaža – antikomunistički totem

Branislav Dimitrijević – Đeneralov i ostali antifašizmi

Saša Ilić – Rehabilitacija ratnog zločinca

Vesna Rakić-Vodinelić – Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje

IVAN ČOLOVIĆ NA PEŠČANIKU