Izbori i vanredno stanje

Bezmalo su isti Kovid 19 i Vučić: obojica se prenose i održavaju kapljično, odnosno pljuvanjem. Samo što je prvi za razliku od potonjeg neselektivan te utoliko i na jedan specifičan način humaniji: on ne deli ljude na one prvog reda i na one drugog, niti na prijatelje i neprijatelje. Ako bismo sad imali da zamislimo izbore sa Kovidom 19 i Vučićem kao kandidatima, zbog te jedne naoko sitne, ali ipak suštinske razlike između njih dvojice, bilo bi racionalno glasati za virus.

U stvarnosti, pak, žitelji Srbije, kako sada stvari stoje, neće imati nikakav izbor: moći će da glasaju samo za Vučića. Ili da na izbore uopšte ne izađu. Dobro, i ovo drugo je nekakav izbor, u iznudici. Zapravo, to drugo biće jedina ispravna odluka ako se izbori zaista održe, kako se to već najavljuje, pre leta, tako što će se sa izbornim radnjama naprosto nastaviti tamo gde se stalo pre zaraze. Čitalac naravno zna: i pre zaraze bilo je dovoljno dobrih razloga da se na izbore ne izlazi, a sada ih je još više.

I pre zaraze, mediji mahom nisu bili slobodni. I pre zaraze su apsolutno svi državni resursi bili upregnuti u kampanju stranke na vlasti sa Vučićem na čelu. I pre zaraze su ljudi bili ucenjivani da se obavežu da će glasati za novoradikale i Vučića. I pre zaraze je bilo jasno da pod tekućim okolnostima opozicija ne može kontrolisati izbore. A onda je proglašeno vanredno stanje i uvedena zabrana kretanja, za sve izuzev za Vučića i njegove. Dok su drugi pod pretnjom kazne morali da sede u kućama, Vučić je špartao Srbijom uzduž i popreko, raznosio respiratore, obilazio bolesne, satima svakoga dana govorio na TV.

Dok je drugima bilo zabranjeno okupljanje, on i njegovi okupljali su se u Novom Pazaru, Nišu, između Stare Pazove i Novog Sada. I sa svakog okupljanja, a pogotovo sa ovog poslednjeg, negde kod Stare Pazove, on je slao izborne poruke, koje sa zarazom nisu imale ni blage veze. Čitalac već zna kako to Vučić radi: pljuje po opoziciji i istovremeno se vajka što ne može da je pljuje (još više). Ali, ako ne može on (još više) mogu svi drugi mediji pod njegovom (finansijskom) kontrolom. A sve za vreme „mirovanja“ predizbornih radnji.

Nije ovo prvo vanredno stanje koga se nešto stariji čitalac seća. Godine 1999. bilo je jasno da bi SPS sa Miloševićem na čelu glatko dobio izbore da ih je raspisao odmah posle bombardovanja. Tada je, pored drugih, recimo Vojin Dimitrijević naširoko objašnjavao da prva reakcija na bombardovanje može biti samo homogenizacija nacije i svrstavanje uz vođu. Ali, čak je i vođi onda bilo mrsko da pod tim uslovima izađe odmah na izbore i pobedi.

Sećamo se i 2003. Mnogi demokratski nastrojeni žitelji Srbije do danas nisu oprostili ondašnjem predsedniku vlade Živkoviću što izbore nije omogućio odmah po završetku vanrednog stanja. Znali su oni, kao što je to znao i Živković, da bi Demokratska stranka glatko dobila te izbore neposredno posle atentata na Zorana Đinđića. Ali, Živković je pored toga znao, kao što zna i danas, da se demokratija ne gradi niti se čuva vanrednim stanjem. Pa je ispravno procenio da izbore treba pomeriti za kraj godine.

Treba jasno reći, tom političkom žrtvom (a žrtvovan je bio ostanak na vlasti demokrata) kupio je tada za Srbiju narednih desetak kakvih-takvih demokratskih godina. Bila je to dobra procena.

Ako zaista odluči da se glasanje (dakle, ne biranje, nego upravo glasanje i to samo za jednog kandidata, iako su izbori parlamentarni) održi do leta, Vučić će konačno u nečemu biti prvi u novijoj istoriji Srbije. On će dakle biti prvi i jedini koji je spojio vanredno stanje sa izborima, s jasnom namerom da vanredne mere i zabrane zloupotrebi za svoju „pobedničku“ kampanju. To ga, pak, neće učiniti samo prvim i jedinim, nego, naravno, i najjadnijim.

Peščanik.net, 23.04.2020.