Kako izaći iz lavirinta predsedničkih kandidata

Vučić i Nikolić ne znaju šta da rade, velika ih muka spopala. Toliku vlast Vučić ima, da ne nabrajam sad šta je sve njegovo, ali nema jednu stvar – kandidata za predsednika. A regularni predsednički izbori su sve bliži, ne mogu da se odlože. Ne pomažu mu ni vanredni parlamentarni, jer opet mora da se isprsi taj njegov predsednički kandidat. Predsednik Nikolić je obećao da će za Božić objaviti svoju kandidaturu za drugi mandat, pa je odustao, jer je Vučić odlučio da se izbor kandidata odloži do Sretenja (15. februar). Tada će njih dvojica izaći sa „zajedničkim kandidatom“, ma šta to značilo. Vučić neće da podrži Nikolića, jer nije siguran da će ovaj pobediti. A neće kohabitaciju ni za živu glavu, jer ne podnosi da deli vlast ni sa kim, a kamoli sa opozicionim predsednikom. I sama pomisao na to mu je toliko užasavajuća da je svoju glavu založio ucenom: ako ne dobije svog predsednika, odlazi sa funkcije predsednika vlade, sve nas napušta i ostavlja kao siročad. Preti kako neće biti ni mira ni stabilnosti, ni svetle budućnosti, a ni same Srbije, jer on je Srbija. Država – to je lično on. Uzmite se upamet, narode ne daj me!

Pošto bismo bez njega načisto propali, njegove sluge su krenule sa moljakanjem da se on lično kandiduje, da on bude predsednik. Neka stavi neku lutku za predsednika vlade, jer gde je on tu je moć, pa će obavljati obe funkcije. Dok je Milošević to radio k’o od šale, Vučićev materijal je iznutra slab a spolja je naduveni balon, pa mu je predsednička trka nepodnošljiv rizik. Ma šta ankete govorile, iznenađenje je moguće. Sam Vučić je bar deset puta rekao da se on neće kandidovati, ali sad već nije siguran, jer ga njegovi poltroni nagovaraju. Prvi je krenuo neizbežni ministar Vulin, koji u svom stilu reče da većina naroda želi da Vučić bude predsednik. Za njim je krenula predsednica Skupštine Maja Gojković, ona je to isto rekla, ali nežnije, kako dolikuje devojci iz fine novosadske porodice. Umešala se i nesuđena srpska Kolinda, Zorana Mihajlović. Ona kaže da mora Vučić da bude predsednik jer su „vučja vremena, a za vučja vremena mora Vučić“. Zgodno je došla ova igra reči, kao da „vučja vremena“ nemaju veze sa Vučićem – Srbija ne prolazi kroz „vučja vremena“ zbog globalnih potresa nego zbog samog Vučića.

Koliko se zakuvalo oko kandidata vlasti dokazuje farsa okićenog voza. Tobože je mladi patriota Marko Đurić sam i bez pitanja („uzavrela mlada krv“) obukao voz u srpske boje – crveno, plavo, belo, ukrasio ga freskama sa Kosova i napisao krupnim slovima Kosovo je Srbija. Seo u njega i tako ukrašenog ga iz Beograda redovnom linijom otpratio za severnu Mitrovicu (kažu da se još u Topčideru iskrcao). Namerno su izazivali Albance, s ciljem da zategnu odnose sa Kosovom, prekinu dijalog, posvađaju se sa EU, a kandidati Vučić i Nikolić proslave kao za rat spremni branioci Kosova i Srba. Jedan za drugim vikali su „nećemo nikome dozvoliti da ubija Srbe“. Prvo to reče Vučić, a onda i predsednik Nikolić: „Nije nam do rata, ali ćemo poslati i vojsku ako treba da bi zaštitili Srbe od potencijalnog ubijanja. Ako budu ubijali Srbe poslaćemo i vojsku, svi ćemo ići i ja ću da idem, nije mi prvi put”.

Dobra preporuka za izbore, već sutra će na stolu osvanuti bolji rejting!

I sad, kako da razumemo kandidatski paradoks u kome smo se našli? Opozicija koja je slaba ima dva prilično jaka kandidata: jednog građanskog, Sašu Jankovića koji je za vladavinu prava i pravdu, ljudska i radnička prava i koga bih smestila u levi centar; drugi, Vuk Jeremić, više naglašava ekonomski razvoj i računa na srpski nacionalizam, pa mu je mesto u desnom centru. Ima tu još strančica s leve i desne strane. Bila bi nam dovoljna takva politička scena, sa ta dva glavna kandidata tako pozicionirana. Da je stanje normalno, logično bi bilo da građani biraju između Jankovića i Jeremića, ali to ne može, jer su oba sabijena na opozicionu marginu. Tako se nužno deli ionako slaba opozicija, što je nefunkcionalno, s obzirom da je zajednički protivnik fosilni mastodont sastavljen od autoritarne retrogradne i primitivne radikalske i neoradikalske mafije. I koji već 30 godina uništava Srbiju, ne dajući joj do dođe do vazduha i otvori svoje realne šanse. Svaki normalan građanin Srbije treba da se zapita šta će nam Vučić, Šešelj i Nikolić. Nisu oni ni evropski, ni britanski ni američki populisti, oni su relikt povratka u daleku prošlost koja je vaskrsla zbog toga što srpsko vođstvo nije uspelo da nađe adekvatan odgovor na krizu Jugoslavije. Iako nisu jedini, Srbi su izabrali pogrešnu prošlost, onu koja nikada nije imala šanse za uspeh.

Sada je jasno zašto nije moguć zajednički kandidat opozicije. S obzirom na opasnog „fosila“ koji će nas uništiti, dobro bi bilo da u prvom krugu glasamo prema svom političkom opredeljenju. Ali, ako kojim slučajem jedan od dva opoziciona kandidata uđe u drugi krug, onda je ključno da ga zajednički podržimo protiv fosila Vučića, odnosno njegovog protežea.

Kako se otvara šansa da najvećem zlu zadamo udarac i da ono izgubi mesto predsednika? Pa tako što se oni muče oko kandidata, što ga zapravo nemaju. Od silne moći spali su na jednog jedinog čoveka. Njihovo je prošlo pre 100 godina, što ovi izbori treba da dokažu. Treba i da afirmišu koopertivnu svest i aktivnost isto koliko i nešto sasvim novo: transparentne donacije pod punim imenom i prezimenom.

Peščanik.net, 16.01.2017.

Srodni linkovi:

Ljubomir Živkov – Zmijski car

Dejan Ilić – Izlaz iz lavirinta

Nadežda Milenković – Promokacija

Dejan Ilić – Čokoladice, đuveč i voz

IZBORI I PROTESTI 2017.