Kako smo sistematski uništeni od predatorskog kapitalizma

Promene koje se dešavaju u svetu rada ogledalo su promena koje se dešavaju u državama. Neopterećen konkurencijom, kapitalizam već tri decenije pokušava da zgazi sva dostignuća u oblasti radnih prava do kojih se teškom mukom došlo u prethodnih vek, vek i po. Plasiraju se razne nove teorije o tome kako savremeni svet rada funkcioniše, kako zemlje na periferiji (iako su na periferiji samo zato što ih je neko u to ubedio) nemaju menadžere koji mogu da vode njihove kompanije, pa se one masovno prodaju i prednost se daje svemu što dolazi iz inostranstva, iako to najčešće nije nikakva garancija kvaliteta, kako se u tom svetu snalaze samo oni koji imaju kapital a oni koji ga uvećavaju svojim radom gube lagano svaku poziciju dostojnu čoveka.

Radnici su dakle u sklopu te nove dogme potrošni i nebitni, pa se po tom sistemu menja i njihov položaj u procesu rada – najpre faktički, zatim i pravni. Ne postoji naime nijedna nova i specifična radnopravna situacija koju klasično radno pravo, razvijeno tokom 20. veka, ne može da podvede pod postojeće pravne institute. Javile su se nove tehnologije i novi međusobni odnosi između poslodavca i radnika, to je tačno, i radno pravo mora evoluirati kako bi se prilagodilo tom razvoju. Ono se međutim ne menja u tom pravcu, već prevashodno da bi se legalizovali novi (i stari) načini radne eksploatacije koje te nove tehnologije omogućavaju ili usavršavaju. Kako to zapravo izgleda u praksi? Najpre se krene sa nekom nezakonitom praksom poslodavaca, koju država aktivno ignoriše (što je po pravilu posledica lobiranja tih istih poslodavaca, odnosno njihovih udruženja). „Aktivno“ znači da nepoštovanje zakona država podržava, pokušava da spreči obavljanje nadzora uništavanjem inspekcije rada, a čak i sudovi primaju manje ili više suptilne naloge kako će tumačiti neko pravilo. Takvih primera u srpskom radnom zakonodavstvu ima na pretek – može se pomenuti samo čuvena minimalna zarada, koja je u praksi izopačena u odnosu na ono kako je originalno normirana zakonom. Potom se javljaju glasovi stručnjaka da postojeće radno pravo nije dobro jer, eto, postoje razni problemi u njegovoj primeni (uvek je neki nepoznati entitet taj koji stvara probleme iako ih prave oni koji bi upravo da promene zakone – na primer, postoji ogroman problem rada na crno, ali retko kada se konstatuje da je uzrok tih problema poslodavac koji ne poštuje zakon i otvoreno se ruga državi koja tim povodom ne čini bukvalno ništa). Potom počinje i politička retorika da je promena neophodna, i konačno se ona uobličava kroz zakonsko rešenje. Ono je takvo da suštinski rešava problem tako što nezakonitu praksu ozakoni, pa više problema nema a jedini gubitnici su radnici kojima je to konkretno pravo ukinuto, ili kojima je ceo pravni status preko noći promenjen na gore.

NALED (Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj) je započeo inicijativu – jednu od mnogih genijalnih iz njihove kuhinje – da se proširi obuhvat Zakona o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima. Da podsetim, to je onaj zakon koji je uveo usmeni ugovor o radnom angažovanju, obrisao pravo na uobičajeno ograničeno radno vreme i otvorio vrata do sada neviđenoj (legalnoj) eksploataciji radnika na sezonskim poslovima. Ovaj Zakon je oličenje pomenute potrošnosti radnika. Zašto je potrebno da se dejstvo ovog sramotnog zakona proširi i na, na primer, građevinarstvo (a ima i drugih podjednako problematičnih oblasti, kao što su turizam i ugostiteljstvo, sakupljanje sekundarnih sirovina i kućni i pomoćni poslovi)? To će nam već neki „ekspert“ objasniti, kako je strašno što gazda (srpski poslodavac primitivnih manira i shvatanja da je radnik samo nužno zlo na putu ka kupovini vikendice na Mauricijusu) mora da prima u radni odnos ljude koji će biti angažovani samo nekoliko dana kod njega. Poštujući zakon on naime gubi vreme, novac, volju za životom i privređivanjem u Srbiji… Naravno, ne postavljaju se pri tome neka logična pitanja iako se sama nameću. Na primer, kako je moguće da taj gazda angažuje nekoga na samo nekoliko dana? Kakav je to magičan posao na građevini za čijim obavljanjem potreba nestaje preko noći – to se objašnjava malo teže. Još teže će se objasniti – zapravo, ovo je tako teško da nas „eksperti“ neće ni zamarati objašnjenjima – zašto se traži izmena zakona za ovu situaciju kada postojeći Zakon o radu sadrži sve što nam treba da bismo je regulisali – na zadovoljstvo poslodavca, kao i radnika. Štos je u tome da bi trebalo da se eliminiše zadovoljstvo radnika iz te jednačine, ali vam to „eksperti“ neće reći direktno jer to nije politički popularno: ipak ti radnici jednom u četiri godine glasaju za to da im se dalje oduzimaju sva moguća prava.

Stvaranje iluzije da postojeće radno zakonodavstvo nije dobro, ili nije dovoljno, služi dakle isključivo redefinisanju klasičnog radnog odnosa, sa krajnjim ciljem da on postane samo izuzetak, praktično rezervisan za pojedine delove javnog sektora. Svi ostali ćemo u fleksibilne oblike radnog angažovanja, neizvesne i eksploatatorske – tako da ni jednog trenutka ne bude sumnje ko je u tom odnosu (jedini) gazda.

Postojeće zakonodavstvo međutim jeste dovoljno. Nije dovoljno kvalitetno, jer je proces urušavanja radnih prava u već poodmakloj fazi, ali se i dalje temelji na osnovnim dostignućima u evoluciji radnog prava 20. veka. Radni odnos je, s pravom, i dalje centar radnog prava. I svi navodni fleksibilni odnosi koji se stvaraju i koji ne mogu da se ukalupe u postojeća pravila – zapravo su rezultat kršenja zakona na štetu radnika.

Postoje tri osnovna modela stvaranja radnog odnosa. Prvi je klasičan i najjednostavniji – radnik i poslodavac zaključe ugovor o radu. Nema posrednika, nema komplikovanja. Ovo je osnovni oblik koji je i dalje najprisutniji, i tako bi trebalo i da ostane. Ovo je međutim oblik na koji su usmereni najžešći napadi i čija se aktuelnost najviše dovodi u pitanje. Drugi način stvaranja radnog odnosa je preko posrednika – agencije za posredovanje u zapošljavanju se javljaju kao neko ko „spaja“ radnika i poslodavca. Agencija ovde igra samo posredničku ulogu, kako joj i ime kaže, i nakon što završi svoju epizodu iz aktivnog aktera prelazi u pasivnog – ona više nije interesantna a radni odnos se zasniva između radnika i poslodavca koje je agencija spojila, na identičan način kao u prvom modelu. Konačno, imamo i treću potencijalnu situaciju, koja već pomalo komplikuje stvari (a uvedena je kao deo novih trendova). Reč je o agencijama za ustupanje radnika, ili kako su kod nas nazvane za privremeno zapošljavanje. Razlika između posredovanja i ustupanja je značajna. Dok se kod posredovanja agencija pojavljuje kao neko ko dovodi u kontakt radnika i poslodavca i potom prelazi u pasivno ponašanje, kod ustupanja je radnik zaposlen kod agencije i ne ostvaruje direktan pravni odnos sa poslodavcem (nema ugovora između poslodavca i radnika). Agencija tako održava aktivnu ulogu u radnom odnosu, sve vreme njegovog trajanja – može se praktično reći da je nepostojanje ugovora između poslodavca i radnika jedini razlog postojanja aktivne uloge agencije i celog sistema ustupanja. A zašto nema ugovora između poslodavca i radnika? Pa zakonom je tako regulisano, inače objektivne potrebe za celom konstrukcijom nema. Vidite kako sistem funkcioniše?

Kako se iz ovog kratkog i pojednostavljenog pregleda dolazi do „krize“ radnog odnosa? Javljaju se neka nova zanimanja i novi odnosi između radnika i poslodavca. Poslodavci odriču sebi status poslodavca, a ni radnici često ne žele, ili ne mogu, sebe pozicionirati kao klasične zaposlene. Tu se pre svega misli na one radnike koji rade korišćenjem elektronskih komunikacija i koji nisu prostorno, a često ni vremenski, vezani za poslodavca u klasičnom smislu – zbog rada na daljinu i drugih okolnosti. Ovo je veoma široka paleta zanimanja i radnika koji rade od kuće, ili koriste različite platforme kako bi pronašli poslodavca, odnosno kako bi došli do radnih zadataka koristeći tehnologiju poslodavca. Zašto se dešava promena u shvatanju njihovog međusobnog odnosa?

Najpre, jako je važno reći da se (slučajno ili namerno) u navedenim primerima mešaju klasično posredovanje u zapošljavanju od drugih odnosa čija je sadržina namerno zamagljena, tako da se na prvi pogled ne može u potpunosti odrediti kao radni odnos. Ako je neko angažovan kao prevodilac i koristi neku od internet platformi za pronalaženje potencijalnog poslodavca, on će sa tim poslodavcem direktno zaključiti ugovor o radnom angažovanju a internet posrednik će ostati samo to – posrednik. Ako međutim vozač (na primer) Ubera koristi računarski program da bi mu poslodavac (Uber) prosledio informacije o tome kada i gde treba da sačeka stranku, gde je vozi i slične detalje, onda se između vlasnika platforme i vozača stvara kvalitativno drugačiji odnos gde vlasnik platforme nije posrednik između vozača i stranke, već je poslodavac radniku-vozaču koji mu daje radne zadatke. Još lakše je tu vezu primetiti kod dostavljača hrane ili drugih kupljenih stvari koji rade za vlasnike platformi (na primer Wolt, Glovo) koje su korisnici odabrali da im izvrše ovu uslugu. Sama činjenica da je radnik registrovan kao preduzetnik, ili da je član udruženja (primer zloupotrebe koju vrši Car Go) ili je prepoznat u pravnom prometu na neki drugi formalan način koji je različit od radnog odnosa, ne menja činjenicu da se on nalazi u radnom odnosu sa poslodavcem – vlasnikom/operaterom platforme – jer je njihov faktički odnos takav da su na pozicijama poslodavca i radnika. Ovo se nažalost u situacijama kada poslodavac odriče mogućnost da je poslodavac (a to se po pravilu dešava) može konstatovati samo sudskim putem (što je u Srbiji jednako odluci da se pristupi poduhvatu da se popne na Mont Everest – nije nemoguće ali je jako teško i trajaće godinama).

Nacionalni i nadnacionalni sudovi su se bavili ovim pitanjima, bilo je dosta lutanja se ali mogu izvesti zaključci da je sud u svakoj situaciji cenio faktičke okolnosti a ne postojanje (ili nepostojanje) formalnopravnog osnova rada (nekog drugog ugovora). U takvim situacijama je najvažnije šta sud zaključi povodom (ne)postojanja elemenata radnog odnosa u konkretnim okolnostima – ako oni postoje, presudiće da postoji i radni odnos; ako njih nema, radnog odnosa neće biti. Praksa sudova se o ovim pitanjima gradi veoma sporo i uključuje razna lutanja ali su sudovi više zemalja do sada uspeli da konstatuju da postoje tendencije kršenja zakona sa namerom da se prikrije postojanje radnog odnosa (lažna samozaposlenost, privremeni i povremeni poslovi, faktički rad). Ovakav pristup sudova nije nov i poznaju ga i sudovi u Srbiji – po pravilu ga koriste kada neko ko je na faktičkom radu tvrdi da je u radnom odnosu sa poslodavcem. Navedena vrsta poslodavaca u Srbiji međutim koristi inertnost države, namerno tumačenje zakona suprotno svrsi zbog koje su doneti, kao i sporu i neefikasnu (gotovo nepostojeću) sudsku zaštitu u beskonačnim radnim sporovima.

Šta su elementi koji potvrđuju postojanje radnog odnosa? To su okolnosti koje pokazuju kakva je veza uspostavljena između poslodavca i radnika, po kvalitetu i kvantitetu, trajanju i intenzitetu. Na primer, ako poslodavac putem aplikacije daje konstantne radne naloge radniku, koji pri tome koristi njegova sredstva za rad (automobil) i ne može da odbije nalog koji mu pristigne (osim u unapred određenim situacijama) a da ne bude sankcionisan – onda je reč o radnom odnosu bez ikakve sumnje. U nekim drugim okolnostima, elementi radnog odnosa će se razlikovati (na primer, zaposleni može koristiti svoja sredstva za rad, može imati mogućnost privremenog isključivanja sa platforme preko koje dobija radne zadatke, i slično). Svaka situacija može biti specifična zbog prirode posla koji se obavlja, dužine trajanja ovog odnosa, drugih detalja koji se cene prema konkretnim relacijama koje postoje između poslodavca i radnika. Ali u velikoj većini slučajeva će se doći do zaključka da je „to nešto nedefinisano“ zbog kojeg moramo izmeniti zakon na štetu radnika – zapravo radni odnos koji je prikriven u nezakonitostima, a ne u specifičnostima koje nisu regulisane.

Zašto se pribegava ovim taktikama? Na prvi pogled, radni odnos je idealno rešenje za obe strane. Radni odnos omogućava poslodavcu da uredi rad svog zaposlenog na veoma fleksibilan način – tu su rad na daljinu, fleksibilno trajanje radnog vremena, klizno radno vreme, nepuno radno vreme, rad na određeno vreme, regulisanje sopstvenih ili drugih sredstava za rad, minimalna zarada i zarada za radni učinak kao korektor obima i kvaliteta rada… Radni odnos istovremeno štiti i zaposlenog: uređeno je maksimalno radno vreme, raspored radnog vremena, zaštita na radu, minimalna zarada, socijalno osiguranje (penzijsko, zdravstveno), kolektivna prava koja ga štite od samovolje poslodavca…

Zašto se onda vrši „fleksibilizacija“, zapravo prekarizacija koja vodi povećanoj eksploataciji? Zato što u klasičnom radnom odnosu poslodavac ima ogromna prava ali i značajne obaveze i odgovornosti. Poslodavac ne može biti svako, već samo onaj ko zna da organizuje rad, uloži u sredstva i radnike, pronađe tržište za proizvode i usluge koje njegovi radnici stvaraju i vrše. Prekarizacija navedenog tipa pre svega služi da bi se rizik poslovanja prebacio u potpunosti na radnike, da se poslodavci liše svakog rizika a da radnik zaradi ne onoliko koliko poslodavac garantuje, pa čak ne ni onoliko koliko poslodavac obezbedi posla, već koliko radnik odradi posla čiji je obim krajnje neizvestan. Drugim rečima, poslodavac postaje neodgovoran za posao koji se obavlja a radnik značajno jeftiniji i potpuno obespravljen. Poslodavci u ovakvoj situaciji postavljaju pitanje šta će nam onda radni odnos. Pravo pitanje koje se mora postaviti je međutim drugačije – šta će onda radnicima takvi poslodavci?

Stvari teku svojim tokom u Srbiji, uporno i postojano se svako radničko pravo sistematski guši i vraća u 19. vek. To se zove predatorski kapitalizam – nema moralnih prepreka, radi se aktivno na uklanjanju onih zakonskih, da se što više zgrabi u što kraćem roku, da se što više otme od viška vrednosti koji radnik stvori svojim radom uz minimalan rizik za „poslodavca“, koji to praktično više nije jer po sopstvenom izboru odlučuje da bude gazda-predator. Kako je na vlasti napredna politička struja, tako je na vlasti i NALEDna ekonomska teorija uništenja čoveka zaradi profita. Ko preživi, pričaće. Ili hajde da nešto promenimo?

Peščanik.net, 13.06.2020.