- Peščanik - https://pescanik.net -

Kamenovanje opozicije

Nikada dosta kritike i napada na opoziciju. Mnogi se na nju bacaju kamenom, ili bar kamenčićem, a reč je samo o tri male stranke koje bi tek sve zajedno prešle cenzus: DS, Nova stranka i Restart (Dostajebilo). One tvrde da nikada neće ući u koaliciju sa Aleksandrom Vučićem. Sem ove tri stranke, kao opozicione se broje još neke lokalne stranke, u mestima u kojima vlast nelegalnim i nasilnim metodama otima vlast. Takav je slučaj Kragujevac koji je obećan sinu predsednika Nikolića i visokom funkcioneru SNS-a. Od ostalih stranaka, kao što su LDP, Tadićeva SDS, SVM i LSV, neke su nudile Vučiću da uđu u njegovu vladu (on je prihvatio samo SVM), neke još čekaju, a neke su se preporučile za tzv. „koncentracionu vladu“ sa SNS-om u Vojvodini. Ne treba biti mnogo bistar pa shvatiti da je to način da SNS preuzme vojvođansku vladu, na šta Vučić pikira već dve i po godine. No napadi, omraz i pritisci vlasti usmereni su gotovo ekskluzivno na DS. Oni su toliko drastični i dobro organizovani da nije teško pročitati nameru Aleksandra Vučića da definitivno izbriše DS sa političke scene Srbije.

Sem što vlast nemilice udara po DS-u, tu su i njeni navijači koji dobronamerno sipaju paljbu zato što DS nije ojačao i što je opozicija u celini slaba i gotovo nestajuća. Oni slabost DS-a (i opozicije) stavljaju na teret same te stranke, jer ona nikako ne uspeva da stane na noge, prebroji se, efikasno organizuje i definiše svoju kritiku vlasti, ali i stratešku i programsku poziciju kojom bi pokazala da je razumela u čemu je najviše grešila. Nesporno je da u ovim kritikama ima istine, jer se DS nije sabrala, a ni oslobodila svojih „zlih duhova“. U ovu široku grupu dobronamernih kritičara spadaju brojni novinari i poslenici javne reči koji nisu na strani vlasti, ali iz oportuniteta, navike i nezadovoljstva, u situaciji kad je vlast bukvalno katastrofalna, prvo cipelarče po opoziciji, da bi rekli kako je vlast još gora.

Pre neki dan novinar Politike Boško Jakšić s pravom je rekao da se medijska situacija danas koristi za obračun sa DS-om, ali i da je DS sama za to kriva, izgubivši pravo da kritikuje stanje u medijima. Demokrati nisu postavili temelje slobode medija (što je tačno), a na primeru samog Borisa Tadića Jakšić je pokazao da je on „zahtevao da mu se pitanja šalju unapred“, da je nepodobna pitanja precrtavao i podpitanja ograničavao. Iz sadašnje situacije, ovo što mu Jakšić zamera izgleda kao dečja igra, mada je jasno da je grehova bilo mnogo više, što i Jakšić veoma dobro zna.

Šta u toj kritici nije u redu? Meni se čini da nije u redu što se paljba sa Tadića kao bivšeg lidera DS-a automatski prenosi na Bojana Pajtića kao novog predsednika DS-a. On je već drugi predsednik te stranke za samo dve godine, što je svojevrsni rekord za naše političke stranke. Pritom, nije reč o tome da se njemu nema šta zameriti. Ali kakve podatke o njemu imamo u pogledu gušenja medija? Možda ih ima, ali se oni moraju navesti da bismo znali o čemu govorimo. Ovako, kad se od Tadića udarac direktno prenosi na Pajtića zato što kritikuje medijske neslobode u Vučićevoj Srbiji (zajedno sa evropskim socijalistima), postavlja se pitanje da li tako uvodimo kolektivnu stranačku odgovornost. Da li novi pojedinac koji preuzme stranku posle njenog kraha snosi odgovornost za sve što je ta stranka za vreme svog mandata na vlasti radila. Pritom se ona čak i faktički raspala, jer je Tadić napravio drugu stranku. Ali DS mora i dalje da ispašta Tadićeve grehe i mora da ćuti kad su mediji u pitanju, jer se Tadić po tom pitanju ogrešio.

Ključni argument za ovakvu kritiku glasi ovako: „Zašto raspolućeni demokrati nisu na vreme opominjali svog dojučerašnjeg lidera, koji sada umišlja da može da propere svoju dosadašnju osionu kontrolu medija“? Izgleda da se kolektivna stranačka odgovornost sastoji u tome što funkcioneri i članovi DS-a nisu kritikovali svog lidera za vreme dok je bio na vlasti. Meni se čini da takva kritika nije fer. Pitam se gde to ima, i u manje autoritarnim društvima od našeg, da stranka kritikuje svog lidera na vlasti? Po pravilu kritiku vlasti javno sprovodi opozicija, jer to je njen posao, a kritika iz same vlasti je više eksces koji se povremeno dešava. Generalno gledano, u Srbiji je unutrašnja kritika potpuno odsutna u svim oblastima, ne samo u političkim strankama. Kad radimo u medijima – koliko se kritikuju glavni urednici, u preduzećima direktori, u strankama lideri, na fakultetima profesori? Ćutimo kao ribe, pa ono „što nisi odmah rekao“ zvuči cinično u jednoj autoritarnoj kulturi kakva je naša i u kojoj nikakave zaštite za takve kritičare nema.

Ovakvi zahtevi nameću standarde kojih u društvu nema. Oni pokazuju i prilično nepoznavanje kako naše stranke funkcionišu iznutra. Iz ličnog iskustva mogu da potvrdim da demokratije u našim strankama nema ni od korova, čak ni u smislu „demokratskog centralizma“, tj. da se posle rasprave i postignutog dogovora svi članovi pridržavaju dogovorene politike. Provela sam pet godina u Liberalno-demokratskoj partiji, koja bi već po svom nazivu trebalo da ima dinamičnu unutrašnju strukturu, negovanje slobodne rasprave, transparentnost u donošenju odluka i demokratske izbore za rukovodstvo stranke. Ali ništa od toga nije postojalo. Ta stranka nije održala nijedan poslanički klub da bi dogovorila svoj stav, čak i kada je na dnevnom redu Skupštine bio zakon o budžetu. Ja sam pokušala da intervenišem, ali mi je odmah stavljeno do znanja da „nema samoupravljanja“. Bukvalno o svemu je odlučivao šef stranke, koju je inače tretirao kao sopstveno privatno preduzeće, na kome on lično finansijski treba da profitira. Na retkim stranačkim sastancima on bi govorio u stilu Fidela Kastra, sat-dva, onda bi iznenada stao i pitao da li neko ima nešto da pita. I niko nije imao nešto da pita.

Ova ekskurzija u sopstveno iskustvo nije usmerena protiv LDP-a, nego da ukaže na opšte stanje u svim našim strankama, koje su gotovo sve od reda totalitarne. Kritika koja dolazi iz medija i društvenih mreža – zašto odmah nisi rekla – pretenciozna je i cinična. Ona služi za prozivku opozicije i indirektno podržavanje vlasti koju uglavnom niko ništa ne pita. Nisam čula da je neko pitao Vučića od kad se ne slaže sa Šešeljem i zašto mu odmah to nije rekao, već je mudro ćutao i gledao svoju šansu da se dokopa vlasti. I evo, sad su neki već našli da Olji Bećković zameraju što odmah nije rekla da ju je Vučić zvao i da je neke ljude morala da prima u emisiju po nalozima iz SNS-a, a ne po sopstvenom izboru. Što nisi odmah rekla, čuju se pitanja radikalnih čistunaca, ali kao način da se uzdrma principijelna podrška javnim ličnostima koje su se našle na udaru vlasti.

Pritom, mi imamo bazično defektno višestranačje u Srbiji od samog početka, o čijim uzrocima ovde ne mogu šire da govorim. Sada imamo situaciju u kojoj su se na vlast vratili isti ljudi koji su naneli najviše štete Srbiji, od kojih se do dana današnjeg nije oporavila. Ti ljudi iz radikalske škole su proglasili da su se promenili i postali proevropski i regionalno orijentisani. U neku ruku, makar i deklarativno, oni jesu napravili tu korekciju, ali su to nadoknadili dramatičnim jačanjem autoritarizma u Srbiji. Ispostavilo se da EU takvi negativni procesi mnogo ne zanimaju, jer ne očekuje nove pridošlice na duži rok. To se vidi i po tome kad kažu da ih formula spoljne politike Srbije – i EU i Rusija – nimalo ne tangira. Tu temu, kako smo tobože pod velikim pritiskom da se opredelimo, mnogo više pumpa sam Vučić, da bi se isprsio kao veliki branilac interesa Srbije koji ga navodno jedino zanimaju. Spoljna politika Aleksandra Vučića uopšte ne postoji, što se vidi po tome što ona nema nikakvo vrednosno usmerenje. Ona služi samo za unutrašnje potrebe, s ciljem da ga niko ni sa Zapada (EU i SAD), ni sa Istoka (Rusija) spolja ne ruši s vlasti. On zna da se u malim, banana državama najčešće s vlasti pada rušenjem spolja, jer su unutrašnje snage po pravilu nedovoljno jake, a on se svojski trudi i da ne ojačaju. On zapravo samo potire velike sile, pokušavajući da igra u skladu i sa jednim i drugim notama.

Perspektiva za oporavak opozicije

Ostaje da se odgovori zašto opozicija ne uspeva da se bolje snađe nakon sopstvenog kraha i u uslovima kad se već pokazalo da Vučićeva propagandistička politika ne vodi nigde. Jedan ključni razlog sam već navela i odnosi se na prazne pohvale koje Vučić uspeva da dobije iz EU, ali i na to kada prostre crveni tepih i napravi paradu za velikog Putina kako bi i s rusofilske strane zacementirao svoju vlast. Kad se takva spoljna politika okrene prema unutra, lepo se vidi da ona uspešno zapušava usta kako proevropskim strankama, tako i onim nacionalističkim i antievropskim. Evropejcima oduzima teren mobilizacije, pitajući ih šta oni to hoće, pa jel održao paradu ponosa na kojoj su se opozicionari šepurili, jel Srbija dobila datum za pregovore, jel potpisan Briselski sporazum sa Prištinom, jel išao Vučić prvo u Sarajevo, jel ga hvali Angela Merkel… To isto može da kaže i nacionalistima pitajući ih: jel vam nisam doveo Putina i priredio mu velelepnu vojnu paradu kakva ovde skoro nije viđena. Čak se dosetio da preuzme i antifašizam, izjavljujući da je održavanjem parade s Rusima povodom oslobađanja Beograda iskazao svoj ponos na našu anfašističku prošlost. Tako je bivši fašista postao i antifašista. Kud ćeš više!

Drugi razlog teškog i sporog oporavljanja opozicije, pre svega Demokratske stranke koja je bila najjača, jeste taj što su vrhovi koalicionih stranaka na vlasti preuzele interesnu sferu, pretvarajući se u vladajuću klasu koja u svojim rukama raspolaže državnom moći i ekonomskim resursima. Vlastodržačka klasa odlučuje ko će biti a ko neće biti poslovni čovek, čija svojina može da opstane, a čija će biti oduzeta, ko će da ide u zatvor a ko neće. Ogromno državno vlasništvo kojim upravljaju partijski kadrovi u javnim preduzećima bilo je i ostalo temelj partijske moći i ogromnog odliva budžetskih sredstava na pokrivanje njihovih gubitaka. Sa slabljenjem privrede, što je posledica lošeg upravljanja, stranke su postale samoodržive samo dotle dok mogu zapošljavati svoje partijske drugove, deliti privilegije i unosne funkcije. Kad stranka padne s vlasti, njoj se praktično dešava zemljotres koji uništava njenu celokupnu moć i privlačnost, a iz nje su izvetrile i sve političke ideje. Padom DS-a ništa se nije promenilo, jer je gangrenozni sistem lošeg upravljanja nastavio da radi punom parom. Sada smo dobili na vlasti još pohlepniju i slabije obrazovanu stranku, čiji je vođa gotovo totalno privatizovao državu, zatvarajući sve šanse da se promeni očajno loše upravljanje ovom zemljom.

Treći razlog je to što je sa SNS-om i njegovim vođom hronično loše upravljanje Srbijom dostiglo svoj vrhunac. Na duži rok posmatrano, sve stranke koje su se na vlasti smenjivale su loše upravljale društvom, što je podrazumevalo da ni one koje ostanu u opoziciji ne mogu biti ništa bolje. Do toga je dolazilo zato što pobedničke stranke na izborima nisu bile orijentisane na stvaranje boljitka za građane (sem deklarativno) i rešavanje nagomilanih problema, dakle na nešto realno i opipljivo, što se može videti u životu ljudi i načinu funkcionisanja društvenog sistema. Jedino u čemu su stranke i njihovi lideri napredovali odnosilo se na usavršavanje taktike kako da osvoje i zadrže vlast. DS je u tome imala prilično uspeha sa Borisom Tadićem. On se bavio marketinškim tehnikama koje donose visoke rejtinge i to usred ekonomske krize i već uveliko dekapitalizovane i propale srpske privrede. Kad građani nisu hteli da brane takvu vlast, došao je na vlast poslednji i još lošiji stranački ešalon, jer drugog više nije bilo.

Posle dvadest i pet godina višestranačja, ono je praktično zamrlo. I šta sad imamo? Na strani vlasti dobili smo najviši rejting najlažljivije i ekstremno manipulativne lične vlasti Aleksandra Vučića. Ona je po zamlaćivanju običnih i osiromašenih građana postala pravi šampion. Zato se on ne sme potcenjivati. Vučić je odličan spin doktor i manipulator koji precizno procenjuje šta prolazi kod prosečnog i neobrazovanog srpskog glasača. On će još neko vreme moći da održava svoj rejting konferencijama za novinare i izmišljanjem novih skandala i afera, ali će morati da zavodi sve veći medijski mrak kako se ne bi videlo da ništa nije postigao. U tome neće uspeti. Varanje građana, i onih najsiromašnijih, trajaće samo dotle dok ne shvate da su prevareni. A shvatiće, to će se neizbežno dogoditi. Za taj momenat opozicija treba da bude spremna, ali i da svojim angažmanom pridobije misleće i obrazovane ljude čija je socijalna snaga prilično velika. Sve veći pritisak na demokratske slobode, pre ili kasnije vodiće Vučića u sukob sa EU.

Opozicija ima dovoljno vremena da osmisli kako da reši najkrupnije probleme. Tu u prvom redu stoji ukidanje totalne partijske države, do koje su doveli i neki institucionalni aranžmani. Ne može se više prikrivati da je proporcionalni izborni sistem u uslovima kad je cela Srbija jedna izborna jedinica, i kad partijski vrhovi ispisuju izborne liste sa 250 imena poslanika, potpuno nefunkcionalan i nedemokratski. Takav aranžman je uzurpirao suverenitet građana i predao ga u ruke partijskim vrhuškama. Čist proporcionalni sistem je uveden i na lokalu, gde je „strančko ludilo“ dovelo do apsurda da lokalne liste i kampanju ne vode lokalni ljudi, nego partijski lideri i ministri u vladi. Danas se glasovi kupuju, kupuju se i mandati i nasilno menjaju već izabrane i konstituisane vlasti. Tako je raskinuta svaka veza između predstavničkih tela i građana. U vrhovima stranaka, a naročito u njihovoj pozadini, sede neki ljudi koji nemaju nikakav politički kapacitet, ali jesu nečiji važni ljudi kojima se dodeljuju privilegije i najveći javni resusi na upravljanje.

Ovo je samo nekoliko nasumice izabranih problema, kojima bi se opozicija morala pozabaviti ako želi da otkloni ključne faktore koji omogućavaju loše, neefikasno i neodgovorno upravljanje ovom zemljom, čime bi se, između ostalog, preporučila građanima na sledećim izborima.

Zaključak

Posle dve i po godine Vučićeve vlasti koja vodi apokaliptičnu politiku totalne propasti, apsurdno je neprekidno deliti packe nejakoj opoziciji koja pokušava da dođe do daha. Ako se ovaj problem zaoštri do kraja, treba se zapitati šta to znači kad više nema opozicije? To znači da više nema demokratije. Jer tamo gde nema opozicije, nema demokratije. Oni koji služe vlasti u nameri da unište opoziciju i pogase medijska svetla, nisu ništa drugo do plaćenici vlasti i njenih mafijaških družina. Mnogo ih se namnožilo i o njima se u javnosti nedovoljno govori.

Peščanik.net, 14.10.2014.

Srodni linkovi:

Vesna Pešić – Bistrenje magle

Aleksandar Stević – Kamenovanje i zamajavanje

Siniša Boljanović – Crno-beli svet

Aleksa I. Jorga – Odgovornost i zdrav razum

Dejan Ilić – Dve slike od juče

Stevan Filipović – Kamenovanje zdravog razuma

TEMA – BELI GLAS

The following two tabs change content below.

Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).