Kec iz rukava, zec iz šešira… Može li malo ozbiljnije?

Vučićevi politički trikovi su trivijalni, gotovo vašarski, ali jednostavno – prolaze. Poslednji u nizu je kandidatura Ane Brnabić. Da li je u pozadini neki naročiti plan, mimo dovoljno očigledne okolnosti da Vučić nipošto nije hteo da prepusti mesto premijera bilo kome iz sopstvene stranke,¹ otvoreno je samo za nagađanja, manje ili više uverljiva. Jer Vučićeva politička platforma, naročito u pogledu najvažnijih spoljnopolitičkih pitanja, umnogome je netransparentna. Moguće je prepoznati sitne političke kalkulacije, neposredne ciljeve (što je u slučaju Vučića već po sebi dovoljno za oštru političku kritiku), ali ono što je najvažnije, što zapravo jeste politika u svojoj srži, što bi moralo da bude ključno i za ocenu ukupne orijentacije zemlje i društva, ili se zaverenički konspirativno skriva ili uopšte ni ne postoji.

Do sada smo uglavnom imali prilike da čujemo da mandatarku Anu Brnabić kude ili hvale iz manje-više istog razloga, ali iz suprotnih smerova: zbog njene seksualne orijentacije. Procenjuje se sveudilj kako će ta trivijalija odjeknuti u Briselu, a kako u Moskvi (Vašington ostaje enigma). U analizama i „analizama“ se „napipava“ ono što se čini najočiglednijim. Nije malo komentatora koji ne navode nikakve razloge za kritiku ili podršku izboru Ane Brnabić, a nekolicina je i onih koji se pretvaraju da imaju nekakve načelnije razloge za podršku kandidaturi, što je sve u osnovi potpuno neuverljivo. Postoje jedino načelni politički razlozi za kritiku ovakve odluke. (Ne dakle za kritiku Ane Brnabić, već odluke da ona bude mandatarka.)

Naime, o kandidatkinji ništa iole relevantno za ocenu da li će ona biti dobar premijer ili ne, ni ne znamo, što je prvi i osnovni problem i razlog za kritiku takve odluke. Ne znamo dakle ništa, ne zato što nismo dobro pratili politička dešavanja, pa smo, eto, ostali neznalice, već zato što o Brnabić ništa iole relevantno za funkciju koju treba da obavlja jednostavno nismo bili u prilici da saznamo, jer nije bila deo politike na način da bi se to uopšte moglo saznati. U vladi u kojoj je Brnabić bila ministar, politički štih bio je samo Vučić, uz Dačića kao „malu dvojku“. Možemo na reč da verujemo Vučiću i onima koji su Brnabić hvalili kao vrednu i posvećenu poslu. Međutim, iz sopstvenog okruženja mogu da navedem bar dvadeset ljudi uspešnih u svom poslu… Koji pritom imaju i politički stav.

Za unapređenje elektronske uprave, razume se – pohvale! Doduše, sada se sve predstavlja kao da je Brnabić bezmalo izmislila objedinjene baze i onlajn zakazivanja putem veb sajtova državnih organa i lokalne samouprave. Nego: zašto baš Brnabić, uprkos tome što je izbor, po priznanju predlagača, ipak malo faličan (jer kandidatkinja nema političko iskustvo)!? Vučić je, naravno, mogao da bude i ekonomski, i politički i bezbednosno-koordinacioni i svaki drugi deo premijerske vlasti i mnogo više od toga, ali eto, niko drugi ne može da dosegne, čak ni približno, kriterijume ustavom i zakonima predviđene za predsednika vlade, zbog čega će se funkcija premijera raspolutiti, a možda se dogodi i trodeoba, a premijerka će dobiti političko starateljstvo! Pa otkud onda da je baš Brnabić „najbolji izbor“? Suvisli odgovor na to pitanje nije stigao niti će stići, jer ga jednostavno nema! Funkcija predsednika vlade jeste politička funkcija i nju treba da obavlja neko ko ispunjava odgovarajuće političke kriterijume, ko ima politički stav, političko iskustvo, neko ko ima politiku, podršku za tu politiku i, što je najvažnije, politički autoritet (auctoritas, a ne autoritarnost). Ana Brnabić, kao nepolitička i čini se – nepolitična ličnost, koja se niti o jednoj jedinoj politički relevantnoj stvari nije gotovo nikada izjasnila, jednostavno je izvan tih kriterijuma… Međutim, ono malo politički konotiranih izjava ostavljalo je gorak utisak konformizma i gotovo infantilne želje i „svraba“ da pošto-poto zasedne u premijersku fotelju. Priznajem da meni deluje iskreno, ali šta sa tim? Vučić kao „mentor“ (a ne može se preterati sa isticanjem ovog antiustavnog mandatarkinog očekivanja!) ili, recimo, izjava da „duboko poštuje SPC“, sa sve fotografijom sa predsedničkog pira (!?) dva su krajnje nesimpatična ugaona kamena na njenom putu ka premijerskom mestu. Da li je to način sopstvene legitimizacije kao politički relevantne i narodu prihvatljive ličnosti?!

Nadalje… Deo šarade je i potpuno arbitrarno svođenje izbora kandidata na Brnabić i Dačića. No, pođimo od činjenice tako suženog izbora. Da li iz političkog fotorobota predsednika vlade sledi da bi bolji kandidat za tu funkciju bio Dačić, kao druga opcija? Razume se – ni govora! Dačić je, uprkos decenijskom trajanju na političkoj sceni, uspeo da nataloži samo solidno politikantsko iskustvo besprincipijelnog kalkulanta i veštinu uglavljivanja u svaku vladu u koju bi bio pozvan. Njegov način igre je izrazito kulovski: kad ti se može – ucenjuj do neba, kad ti se ne može – uzmi šta ti se daje i pretvaraj se da si zahvalan do neba. To nije politika, ali jeste sinonim za ono ponašanje zbog kojeg se politika, umesto kao delatnost orijentisana na javno dobro, zapravo smatra nečasnom rabotom. Činjenica da se u ovdašnjim analitičarskim krugovima ta osobina, očito, ceni kao tobožnja naročita sposobnost dovoljno govori i o analizi i o analitičarima, ali je objektivno reč o zapanjujuće lakom apstrahovanju etičkih sadržaja i zanemarivanju upadljivog odsustva jednog važnog sastojka politike, a to je – principijelnost, makar minimalna. A principi su so politike: može se i bez soli napraviti ručak, ali neće imati nikakav ukus i biće odvratan. SPS je jelo bez soli. Obična masa koja povećava količinu vlasti u kojoj participira, ne doprinoseći suštinski ničemu, u smislu javnog dobra. To verovatno mnogi shvataju, ali – kakve li ironije – ima kuraži da kaže samo Ivica Tončev. Jedina funkcija SPS-a i Dačića je da obezbeđuju ojačanu većinu koja će delovati obeshrabrujuće eventualnim odmetnicima iz redova šarolike grupacije oko SNS-a i unutar same SNS. Ukratko, što je brojnija većina, manje ustupaka treba da čini većina u toj većini svojim manjinskim satelitima!

Ako je, dakle, premijer politička funkcija, šta je, dakle, politika Ivice Dačića, koja bi ga za tu funkciju preporučila? Šta je politički credo Dačića i SPS-a? Šta je autentični udeo Dačića i SPS-a u politici vlade, udeo bez kojeg ta politika ne bi bila ista? Šta je autentično iz programa SPS-a sprovedeno u vladama u kojima ova stranka i njen lider učestvuju kao privezak (teško bi se moglo reći ukras), a da se SPS za to izborio kao koalicioni partner? Šta je to što Vučić i SNS nisu inače želeli da urade, ali su ih Dačić i SPS na to usmerili/nagovorili/primorali? Odgovor na svako pitanje je doslovno – ništa! Jedini moto Dačića i SPS-a je – biti na vlasti po svaku cenu! Nije bilo davno, sećamo se, trubio je Dačić da i njegova baba može da vodi ekonomsku politiku uz mere štednje. I? Da li je možda zapretio Vučiću otkazivanjem poslušnosti kada su smanjivane plate i penzije u javnom sektoru? Razume se – ništa ni nalik na to. Pa robovlasnički Zakon o radu (a ovi kao socijalisti!), pa rehabilitacije kvislinga (a SPS silno drži do antifašizma!)…  Ukratko, nikakve tu principijelne politike nema, kao što nema ni toliko hvaljenog političkog talenta, na šta se očito „primio“ i sam Dačić, pa sebe smatra nekakvim predstavnikom „lige šampiona“. Ima samo prilično lude sreće da koalicija koja ima samostalno solidnu većinu hoće da tu većinu dodatno ojača, kao i ponižavajuće servilnosti prema Vučiću, koja obezbeđuje da to ojačanje budu upravo Dačić i njegova SPS. Ako tome dodamo očigledno dobro pozicioniranje SPS-a i Dačića u Kremlju, to je sve od „političkog talenta“ što je potrebno za službu u Vučićevoj vladi. U svakom slučaju, to nije nikakva politička veština, još manje je kvalitet. Naprotiv! (Razume se, sve ovo ne važi samo u jednom slučaju: ako su Dačić i njegov SPS eksponenti nečije tuđe volje u vladi. U tom slučaju ocena o političkom talentu i sposobnostima bila bi tek savršeno irelevantna, jer bi to značilo da i nisu „u svojoj volji“, mada bi tada bilo značajno znati čiju i kakvu volju reprezentuju. I koju to politiku…) I sad, eto, treba se opredeljivati između jednog takvog kandidata i jednog kandidata za kojeg uopšte ne zamo kakav je!

A kako bi sve trebalo da izgleda i to ne u nekoj idealnotipskoj situaciji, nego, eto, sa ovim i ovakvim akterima, daleko od svake idealnosti? Pre svega, Vučić je trebalo da podnese ostavku na mesto predsednika stranke. Ne zato što to opozicija traži, kako on to predstavlja, nego zato što je to ustavna obaveza i uopšte nije pitanje volje predsednika. Onaj ko ima parlamentarnu većinu za novu vladu trebalo je da o tome obavesti šefa države. Čak i u konstelaciji kakva postoji, vrlo je malo verovatno da bi SNS tada prepustila svom (u tom slučaju) bivšem predsedniku da, eto, on odluči koga će da predloži, a njihova većina će tobože to podržati: neka je Vučić trista puta Vučić, kada bi prestao da bude predsednik stranke njegov bi uticaj u SNS-u značajno opao. Tada bi se SNS verovatno izdelila na par frakcija, možda bi se raspala, a možda bi ih na okupu održao očigledan zajednički interes. Tada ne bi bio isključen ni Nikolićev comeback! Ali film sa Brnabić, izvesno je, ne bismo gledali… Pod pretpostavkom da bi parlamentarna većina izašla sa predlogom kandidata, za kojeg je teško pretpostaviti da bi u datom scenariju bio nestranačka ličnost (osim u slučaju nekog kompromisa frakcija u SNS-u), taj bi kandidat imao, za početak, inicijalnu političku težinu, makar toliko da je u njegovom imenovanju sadržan politički interes skupštinske većine i njeno poverenje. To je već nešto što obećava stabilnost vlade…

Međutim, ništa se od toga nije dogodilo. U javnosti je stvoren utisak da je Brnabić nametnuta za mandatarku, čime je njen autoritet sveden na nulu, osim u očima onih koji na silu boga hoće od mandatarke da načine političku numeru, iz nekog naročitog razloga ili iz sažaljenja, sasvim svejedno. Ona će voditi jednu činovničku vladu u kojoj će najjači politički štih, voljom Vučića, biti „mala dvojka“. Vučiću ni na kraj pameti nije da podnosi ostavku na mesto poglavice stranke, jer je svestan da bi to otvorilo Pandorinu kutiju u kojoj se nataložilo svakojakog gada, kao što mu ni na kraj pameti nije bilo niti u jednom trenutku da za premijera postavi bilo koga iz SNS-a. Iako nema nikakve sumnje da bi, u slučaju Vučićeve ostavke, deo SNS-a ostao „na liniji“ Vučićeve politike, ipak bi za podršku toj politici on morao da traži koalicionog partnera za vladu (ali stvarno, a ne kobajagi), što bi opet mogli biti SPS i Dačić, ovoga puta svakako ne više kao privezak ili „mala dvojka“. Ali, da li bi i to bilo dovoljno, naročito ako bi ta vlada trebalo da bude (zaista zvuči dosadno) – proevropska?

Iako od ostavke nema ništa, ipak stabilnost SNS-a nije time sasvim izvesna, ali nekog velikog potresa, makar za neko vreme, neće biti. Uz odlaganje praskanja tog prenaduvanog balona, tu je, dakle, kandidatkinja sa svojim predlogom vlade. Dok se primitivni mrzitelji „onoga“ što se o Brnabić zna sramno – premda jasno otkud – protive njenom izboru i dok ima, dakle, svakako i načelnih kritika izbora nepolitičke/nepolitične ličnosti za mesto šefa vlade, najteže je shvatiti „opreznost“ onih, koji, eto, očekuju da vide kakvu će politiku voditi premijerka, tj. „njena“ vlada!? To je pitanje na koje, ako smo iole ozbiljni, unapred (treba da) znamo odgovor: vodiće politiku vladajuće većine ili je neće voditi uopšte. Bar ne dugo… Neće zasigurno Ana Brnabić formulisati politiku SNS-a i koalicionih partnera, od kojih zavisi podrška „njenoj“ vladi?! Može Brnabić da bude nestranačka ličnost koliko god hoće, politiku vlade treba da podrži grupacija koja čini skupštinsku većinu. Odatle, bez izlišnih dodatnih dedukcija, jasno sledi samo jedno: onoliko koliko je SNS nezavisna od Vučića, toliko će od Vučića biti nezavisna i Ana Brnabić.

Ali… Šta je najgore od svega? Ne bez ironije, u ovom nedostojnom politikantskom igrokazu, sa ovakvom glumačkom postavom – najmanje je loše da je makar i ovako kako je! Iako je publici Peščanika najteže govoriti o „manjem zlu“, poslednje što bi iko razuman mogao poželeti jeste da SNS sa kadrovima kakve ima, celovita ili neka njena frakcija, bude verna svom suštinskom biću, oslobođena svakog uticaja, pa ma to bio i Vučićev uticaj. Nema tu neke bitne razlike, ali Vučiću se makar omilelo da ne bude u očima evropskih lidera viđen kao musavi balkanski enfant terrible, prija mu da bude normalizovan i pripušten u krug evropskih političara, što je moguće postići jedino makar minimalnom samokontrolom siledžijskih poriva, a to je, u poređenju sa svim onim što bismo mogli očekivati kao izraz autentične političke volje SNS-a ili (još gore) sinergije volja SNS-a i SPS-a – sušti humanizam i renesansa sa sve prosvetiteljstvom. Jer jedno je jedino izvesno: sa ovima uvek može samo i isključivo gore!

U takvoj konstelaciji, veoma je relevantno, u konačnom ishodu, šta Vučić zapravo hoće sa tom apsolutnom vlašću i prigrabljenom moći kojom nelegitimno raspolaže. Pritom, najpre mislim na pitanje spoljnopolitičke orijentacije zemlje, koje postaje sve aktuelnije. Na unutrašnjem planu, jasno je, ostaje nam jedino uporna i načelna borba protiv opačina ovog infamnog režima. Ali šta je sa spoljnom politikom i njenom specifičnom isprepletanošću sa unutrašnjim pitanjima? Ma koliko se vlast pretvarala da je na tom polju sve u redu i sve savršeno jasno – uopšte nije. Zašto je ovo pitanje uopšte važno, u okolnostima ovakve unutrašnje politike? Razlog je jednostavan: minimum slobode koji ovde još uvek postoji, dok u alternativnom modelu kakav predstavljaju Rusija ili Belorusija, a u mnogome i Mađarska evidentno ne – rezultat je upravo tog evropskog puta, koji u slučaju Srbije više liči na zapuštenu kozju stazu, ali kojom se ova zemlja nekako tetura. To teturanje će trajati još srazmerno dugo, pri čemu nam ostaje nada (ništa više od toga) da će u međuvremenu EU iznaći mehanizme koji će unutar Unije stati na put modelima vlasti kakvi su se ustoličili u Mađarskoj ili Poljskoj i koji su, sva je prilika, sadašnjoj vlasti u Srbiji poslužili kao motivacija za proevropski zaokret: naprosto, shvatilo se da se i unutar EU može sasvim lepo sprovoditi besprimerna populistička demokratura. Međutim, u samom procesu pridruživanja to i tako, još uvek, nije moguće, pa otuda i ova zrnca slobode. Proces pridruživanja podrazumeva monitoring, i ma koliko da je svakom građaninu u najmanju ruku nelagodan osećaj da živi u državi koja je pod svojevrsnim starateljstvom, razum i iskustvo sa ekipicom na vlasti nalažu nam da postojanje tog starateljstva prihvatimo kao žalosnu nužnost, od koje bi nesumnjivo gora bila potpuna prepuštenost na milost i nemilost ovdašnjim kabadahijama. Jer činjenica je da se na represivne postupke režima ukazuje i upozorava u svakom trenutku od strane evropskih struktura i, nota bene, nikada od strane Rusije. (Nelagodne li koincidencija za putinoidnu desnicu u Srbiji, čije (opravdane) žalbe na odsustvo političkih sloboda jedini odjek imaju u izveštajima „evrobirokrata“ o problemima Srbije na putu evropskih integracija!) Ako, pak, EU dok Srbija ne stigne do punopravnog članstva ne iznađe način da taj problem sa populističkim režimima unutar EU reši, onda je i ovo naše teturanje zaista zaludan posao, jer bitne razlike između načina vladavine Putina i Orbana nema, a isto vredi i za Vučića, kada ne bi morao da bude makar malo drugačiji. A da li mora, pitanje je na koje nije moguće dati odgovor…

Drugi problem je sadržan u hipotetičkoj opasnosti da eventualan odlučan i oštar nastup EU prema autokratskim režimima unutar Unije ne dekuražira ovdašnju vladajuću političku klasu, koja bi gubitkom tako „obećavajuće“ perspektive najednom ostala bez unutrašnjeg motiva za integracije. Jer, iako je svojevremeno, ilustrujući na sebi svojstven način bit opredeljenja za EU, Vučić istakao da ne želi da „naša deca budu najgladnija u regionu“, ima li ikoga ko može biti siguran da ova vlast nije sposobna da, bez ikakve odgovornosti, obnoć „promeni ploču“ i počne da uverava građane da ni ta dečja glad nije baš tako strašna?

Dakle, u tom istorijskom kontekstu premijersko mesto u vladi Srbije zauzima Ana Brnabić, uz političku superviziju Ivice Dačića! Polazeći čak od pretpostavke najboljih namera i izvanrednih sposobnosti mandatarke, ekipica sa kojom veruje da nešto može da postigne upućuje nas na distancu, koja je sve drugo pre nego destruktivna, kako inače vole da imputiraju izvesni liberalni, ponešto šizofreni, malo pro/malo anti-vučićevski-anti-SNS krugovi. Kao građanin iz sve snage blanko želim svu sreću svakoj vladi Srbije u onom delu aktivnosti koji Srbiju (u odsustvu neke radikalne planetarne promene globalnog društva na bolje) vodi makar i kozjim stazama EU integracija, koje za sada, nažalost, više nisu garancija ničega, ali jesu šansa za makar nešto. A šta ćemo posle sa tim – qui vivra, verra!²

Peščanik.net, 27.06.2017.

1. O nekim razlozima sam pisao ovde, pri čemu je suština u sledećem: To dalje znači da, što se Vučića tiče, ne postoji šansa da se Nikolić ponovo nađe na čelu SNS-a niti na čelu vlade. Ako je nešto tako i obećao Nikoliću (koji je ovo tražio), Vučić će već naći načina da vrlo brzo takvo obećanje otkloni. Prepuštanje stranke i moćnije pozicije u državi glavnom unutarstranačkom rivalu, pritom uvređenom i spremnom na osvetu, bilo bi svojevrsno političko samoubistvo: „Vučić zasigurno nije sposoban da učini išta smisleno i korisno za državu i građane, ali mu se ne može osporiti politički nanjuh, naravno, za ono što je korisno za njega. Otuda je teško zamislivo i to da premijersko mesto ustupi bilo kome iz svoje stranke. (Eto šanse za Dačića, koji se Vučiću može učiniti kao bolji izbor od bilo koga od istaknutijih naprednjaka). Ili će nas odjedared ubeđivati da je najbolje da funkciju predsednika vlade (kad to već ne radi sam Vučić), obavlja neki „ekspert“, iako je to par excellence politička funkcija.“
2. Ko doživi, videće.