Ključ za budućnost: baci to iz ruke!

Povodom TV drame „Brexit: The Uncivil War“, Channel 4, premijera 7.1.2019.

O Brexitu više ne mogu da slušam, ni zasedanje Donjeg doma više mi nije smešno: Benedikta Kamberbača, posle svetogrđa nanesenog Šerloku Holmsu, isto tako teško gledam. Više se ne sećam zbog čega sam se odlučila da gledam film režisera Tobija Hejnza po knjigama Krejga Olivera i Tima Šipmena na HBO televizijskom programu… Reč je o jednom od najmoćnijih političkih prikaza novog fenomena koji je već doneo dve globalne katastrofe, od kojih niko ne zna kako se osloboditi – rečeni Brexit i izbor Trampa. Za nagradu, nisam mogla zaspati celu noć.

TV film je dokumentarna fikcija, sa glumcima koji igraju prave ljude sa pravim imenima. Kamberbač igra Dominika Kamingsa, direktora kampanje za izlazak Velike Britanije iz Evrope, na drugoj strani Rori Kinir igra Krejga Olivera, vođu kampanje za ostajanje u EU. Sve se dešava 2016. godine, zaključno za letnjim referendumom. Kamings je jajoglavac, na granici genijalnosti, i sem što vodi zdrav i porodični život bez grehova, nema ni trunke savesti, političke i građanske svesti, ili obzira za stvarnost i ljude u njoj. On radi svoj posao, prljavo, beskompromisno i uspešno, i mnogo voli sve što je novo. Zato starcima u politici izgleda kao anarhista, i ne razumeju zašto ih sklanja sa puta: da bi dobili još više, samo da se ne mešaju. Jer Kamings radi po novom ključu uz pomoć sličnih, samo manje uticajnih jajoglavaca u kariranim flanelskim košuljama i direktno iz dečije sobe kod mame. Reč je o algoritmima najviše ponavljanih i određenih, leksički siromašnih ali emotivno duboko opredeljenih reči i izjava, obrađenih na osnovu krađe miliona i milijardi podataka sa interneta, instagrama, fejsbuka i sličnog. Agencija koja u tome pomaže je zloglasna Kejmbridž Analitiks, ista koja je razobličena posle izbora Trampa. Za negativnu propagandu koriste se statistički podaci, uvek najveći po nejasnim kriterijumima, laž se podrazumeva: u pozitivnoj propagandi koriste se nemušte izjave koje su na internetu najmasovnije, recimo „uzeti ponovo kontrolu“; niko se naravno ne pita kad su to građani imali kontrolu i nad čim u politici. Podrazumeva se kolektiv, neki „mi“ koji se najjednostavnije shvata na etničkoj osnovi, socijalno kao kolektiv kome je nešto što je imao oduzeto, i već smo pred kapijama nacizma. Ništa lakše nego odmah pokazati na onoga koji je oduzeo, ili to izvesno namerava. Kamings doduše neće da odmah uključi izbeglice, ali taj deo zabave ide sam po sebi: kada se u posao uključe pokvareni bukači, kao Boris Džonson i Najdžel Faraž, više nema kontrole nad javnim govorom. Odjednom se Turska pojavi kao preteći problem, premda već godinama pre toga nema nikakvih znakova da bi tupe evropske glave shvatile šta su sa Turskom uradile, ne primajući je u Uniju. Nema nikakvih obećanja, koja bi se mogla docnije proveriti, nema realnog sveta, samo odjek internetskog blebetanja koji se zbog familijarnosti ugnezdi u glavama onih koji ih inače izjavljuju, i veruju da su to njihove reči. Ceo plan ima smisla jedino ako se nigde ne pojavi i ne zahteva razum. Ova tehnika ne zahteva od građanina da odlučuje, pošto je prethodno odvagao za i protiv, nego da poveruje da je nešto savršeno nejasno upravo ono što on oduvek želi („hiljadugodišnji san“, setimo se).

Na strani protivnika, Oliver uviđa nešto još mnogo strašnije, radeći sa klasičnom fokusnom grupom: smisao referenduma u parlamentarnim demokratijama je uglavnom da reši pitanja koja bi nepotrebno zadržavala parlament i državne servise – dobar primer je nedavni švajcarski referendum o tome da se prestane sa skidanjem rogova kravama, jer one to izvesno ne vole. Nažalost, nije uspeo, i to mučenje ostaje na dugom spisku životinjskih, posebno goveđih patnji. Još bolji primer je (zasada) odbijanje u EU da se ikada ponovo glasa o smrtnoj kazni, jer i bez algoritama znamo da bi većina prenela lične frustracije i delegirala mržnju na državu. Smisao brexitskog referenduma izaziva neizbežno konfrontiranje zbog ključnog pitanja, koje zahteva dugo stručno istraživanje i odluku samo na osnovu više puta proverenih pretpostavki. Oni kojima se mozak neprekidno smanjuje od spolja nemaju nikakve kompetencije ni mogućnosti da odgovorno odlučuju. Građani mogu da porede stanovišta jedino u jeziku koji im je usadio internet, a to znači tačno ono što se na internetu događa: ispadi mržnje i netolerancije. Fokusna grupa se naprosto raspada, dok jedni psuju a drugi plaču, i Oliver shvata da nikako ne može pobediti nijedna razumna varijanta.

U završnom razgovoru između dva protivnika, Oliver predočava Kamingsu kakvo je kobno oružje poslao u bitku. Valjda za utehu publike, stvaraoci filma pokazuju da se Kamings osvešćuje: posle pobede na referendumu tiho odlazi sa proslave, a data je i nada da će nekada u budućnosti biti na ispitivanju komisije koja se bavi referendumom… Ništa od toga: samo nekoliko meseci kasnije, Tramp je izabran na potpuno isti način, možda uz saradnju američkih i ruskih jajoglavaca bez savesti – engleskih svakako.

Ono što uistinu plaši na osnovu iskustva britanskih političara i Trampovih primera je to da političari i za vreme predizborne kampanje i posle mogu pričati šta god im padne na pamet: mogu lagati, menjati stavove, tvrditi da su najbolji i svašta drugo iz kloake duha i ponašanja. Za njih rade anonimni bezbrižni i nesavesni tipovi koji kradu od svih građana sveta za korist 1%, sve ostalo je nevažno. Zašto se većina građana dozvoljava zaludeti? Zato što 99% nije i nikako ne može biti zadovoljno kapitalizmom, koji ionako nije za ljude, i nezadovoljstvo sa beznađem je najšire rasprostranjena ljudska emocija danas. Može li se održati manipulativna propaganda zasnovana na algoritmima i mikro-uzorcima? Može, dok nije raskrinkana, a i onda teško. Treba li da se svega toga bojimo u „regionu“? Itekako. Slovenački neonacizam funkcioniše na gebelsovskom uzoru, hrvatski preko crkve, srpski na osnovu novog modela političara, koji možda ima a možda nema algoritamsku podršku, ali izvesno misli da može šta god: pred slovenačkim predsednikom sa nadimkom Barbika pozvao je sve slovenačke birače da dođu i glasaju protiv njega…

Kao ni tvorci drame, ni ja neću da završim u dubokom očajanju: ceo recept je zapravo neverovatno jednostavan i jeftin, najskuplje su usluge jajoglavcima bez savesti. Svaka druga strana ga ne može iskoristiti, jer nužno podrazumeva mržnju kao osnovno sredstvo i efekat. Potrebno je nešto drugo, dugoročno, negovanje i rast zaostalog razuma. Početak procesa, više puta je dokazano, jeste ići zajedno sa drugim ljudima, doticati se, izmenjivati poglede razumevanja, smejati se na dobre slogane, vikati, biti zajedno, rame uz rame, na ulici. Zato pamet u noge, i mislite i na krave!

Peščanik.net, 05.02.2019.